Odanost na reverima: Branite ustanove, čuvajte se jednostranačke države – poručuje profesor na Univerzitetu Jejl, otkrivajući srž tiranije
Istoričar Timoti Snajder objavio je kratku knjigu
O tiraniji (Dosije studio; prevod: Jason
G. Mark), s podnaslovom „dvadeset pouka iz dvadesetog
veka“. Reč
je o nekoj vrsti priručnika za prepoznavanje i odbranu od tiranina, baziranog na
sažetim iskustvima iz tri detaljno proučena perioda: Evrope pre i posle dva svetska
rata, te kraja komunizma 1989. godine.
„Današnji
Amerikanci nisu mudriji od Evropljana koji su videli kako se demokratija potčinjava
fašizmu, nacizmu ili komunizmu“, napisao je u prologu.
„Naša prednost je što možemo da učimo iz njihovog iskustva.
Sada je pravo vreme da se to učini.“
Već u naslovima poglavlja
poručuje da branimo ustanove, da se čuvamo jednostranačke države, da se izdvojimo, istražujemo, verujemo u istinu.
Da osluškujemo opasne reči i „budemo mirni kada nezamislivo
stigne“, takođe hrabri („kolikogod
možete“).
Na prvi pogled, tu
su i neobični saveti: „Učestvujte u ćaskanjima
i kontaktima oči u oči!“ Timoti
Snajder opisuje kako su se ljudi, žrtve straha i represije, sećali odnosa suseda
prema njima. „Jedan osmeh, rukovanje ili reč pozdrava – banalni
potezi u normalnim situacijama – poprimali
su veliki značaj.“
Počinje citatom Lešeka
Kolakovskog (biti prevaren nije opravdanje u politici), a navodi i reči Hane Arent,
Danila Kiša, Vaclava Havela...
Havel je dušu dao za
junaka knjige! Sećate li se autobiografskih romana Đerđa Konrada, epizode u kojoj
mađarski pisac pronađe prislušne uređaje, baci ih u kuhinjske delove (odakle ubrzo
misteriozno ispare), pa potom uzdahne što nije duhovit frajer poput Vaclava Havela...
On ih je otkrio, demontirao, izneo na najlon-pijacu i prodao. Pretresajući Konradov
stan, major oštro zamera domaćinu zbog
nereda u ormanu, savetuje ga da svežanj ključeva ubuduće drži u futroli jer će u
suprotnom istegliti džep sakoa; da razmrsi resice na tepihu.
Sklapajući Snajderovu
knjigu, bolje razumemo ovakve detalje! Istoričar ne zanemaruje značke. Daleko od
toga, poručuje, da je istorija znački na reverima sasvim nevina. „Jednog
dana može vam biti ponuđena mogućnost da pokažete simbole odanosti. Uverite se da
takvi simboli obuhvataju druge građane, a ne da ih isključuju.“
Navodi Havelovu poučnu
priču piljara što je u izlog stavio natpis: „Proleteri
svih zemalja, ujedinite se“, želeći da se povuče
u svakodnevicu i nema problem s vlastima.
Odgovara zašto su nakon
dobrih rezultata na izborima tridesetih i četrdesetih godina prošlog veka, pravljeni
„spojevi parade, represije i salama-taktike (odsecanja jednog
po jednog sloja opozicije)“.
Da li pominje Donalda
Trampa? Iz fusnote, primedbe prevodioca, saznajemo da Timoti Snajder jasno upućuje
na Trampa, ne želeći da mu pomene ime. Otkrivamo ga iza sintagme „ovaj
predsednik“.
Eto nas tako u novom
dobu („nastojte da se odvojite od interneta!); u vremenu
imejl bombi i postistine. „Postistina je predfašizam“, zaključuje
istoričar. Smatra da se se istorija ne ponavlja, ali da podučava.
Naposletku stičemo
utisak da bi se i bez gadžeta, poljski i čehoslovački disidenti verovatno snašli
u današnjem haosu. S pravom su dobili prostor u delu O tiraniji. Pregrmeli su i komunističke režime i 1989.
Poslednja digresija:
opis vrtoglavih promena posle pada Zida mogao bi da stane u rečenicu pripisanu novinaru
spoljne rubrike, pa disidentu i kasnije diplomati Jiržiju Dinzbiru, koji je bio
prinuđen da od 1968. radi posao ložača i električara.
U četvrtak menjaš grejače
na bojleru po stanovima, u ponedeljak si ministar spoljnih poslova.
(NIN, 31. janura
2019.)