Televizija – kako to moderno
zvuči! – pisalo je 31. avgusta 1958. na naslovnoj strani nedeljnika
NIN. Broj 400. otvarala je fotografija TV prijemnika: imao je četiri noge, a na
ekranu čičagliša crtež prenosa fudbalske utakmice. „Beogradska televizija je napravila uspešan debi. A dalje?“
Novinar Vladimir Kolar započeo je svoju reportažu pod naslovom
„Prvi korak magične TV“ zaključkom
da nam je ponekad bilo krivo što smo zemlja bez televizije. „Bez malog ekrana u toplom kutu dvosobnog stana. Ali doskora
nismo imali ni stana. Mnogi ga nemaju ni danas. Uz motorizovanu savremenost hvata
nas pomalo i televizijska. U zahtevima modernog prevazišli smo radio. Život grabi
napred. Jedan od krupnih koraka je televizija. Malo i čudesno ogledalo zbivanja.
Beograd ovih dana gleda prve ozbiljnije pokušaje probnog programa.“
Suviše je rano da se grdi ili hvali. Ipak, primećuje da
oduševljenje štampe ne poznaje granice u atraktivnim zahvatima opisivanja studija
na Sajmištu. „Radost postojanja, nemir osvajanja, entuzijazam
jači od snobovske samodopadljivosti karakteriše atmosferu u TV studiju, gde sam
proveo jedan radni dan, gledajući izvođenje probnog programa. Mladići rukuju kamerama,
prave `rezove` i kontrolišu simultani rad kompleksne tehnike na monitorima, bez
buke, sa dosta sigurnosti i znanja, odgovornosti i ukusa.“ Nema vela tajanstvenosti u prostoriji „gde se malter još nije osušio“.
Stavljenja je tačka na polemike da li nam je uopšte bila
potrebna ovakva stvar. I da li predsatvlja suvišan luksuz. „Pre nekoliko godina frižider nije bio mnogo bliži.“ Sada je pitanje
kome i šta emitovati. „Sve dok televizor, čarobno lepa kutija sa velikim
staklenim okom, bude samo uzdah pred izlogom radnje, sa etiketom visoke cene na
glatkom temenu, ostaće na svom prvom koraku.“ Ukoliko za tri godine, razmišlja 1958, trideset
hiljada aparata ne bude primalo program, bitka će biti izgubljena. Sa zadovoljstvom
posmatra stotine ljudi okupljenih oko prijemnika.
(NIN, 23. avgust 2018.)