Pre šezdeset godina, u NIN-ovoj rubrici Filmski barometar – fragmentarnom osvrtu na bioskopski repertoar s ocenama: dobro, neodoljivo, osrednje, zabavno, loše, standardno, genijalno, očajno, može! – nepotpisani kritičar našeg nedeljnika ispisuje minijaturnu kritiku Tragača Džona Forda, filma koji je premijeru imao tri leta ranije:

„Naravno: tu je Džon Vejn, kako bi Ford bez njega? Ambijent: klasičan, zemlja Komanča. Atmosfera: klasična, beli posle jednog pokolja koji su počinili crvenim. Radnja: klasična, najpre žeđ za osvetom, posle – jedno dugo, teško, krvavo mirenje sa onim što se zove realnost. Ruka starog majstora oseća se u svakoj sekvenci ovog filma! Kako nas samo vodi, kako nas provlači između surove svireposti i skoro naivne dobroćudnosti! Kako Ford pravi svoje likove, kako im – skoro sve do samog kraja – dodaje uvek ponešto novo, kako ih približava nama i tera nas da ih volimo i da im verujemo! Snažno je, ponekad stravično, ponekad tužno, ali uvek lepo.“

(NIN, 7. mart 2019.)