Šta je opasniji mamac: stvarnost ili mašta?

Književnik David Albahari smestio je radnju nekoliko svojih fikcijskih knjiga u 1998. Očigledno, za pisca i njegove junake, ona je po nečemu bila posebna. Upitan da za Feral tribjun objasni zašto je to učinio, precizno je odgovorio da tu godinu vidi kao poslednju u kojoj su, bar za njega, ljudi i stvari bili isti kao i 1994, kada je iz Srbije otišao u Kanadu.

Smatra da je posle bombardovanja, u proleće 1999, takođe došlo do velike promene u ljudima, verovatno zbog toga što su tada doista iskusili teret rata. „I kada sam došao u Beograd, nisam mogao da prepoznam mnoge od mojih poznanika. Stoga se, kada pišem, još ne usuđujem da prekoračim tu crtu podele, iako sam svestan da je to možda pogrešna procena. Svi smo, na kraju, žrtve nekih zabluda, zar ne?“

Gazda Jezda u Paragvaju? – pita se list Politika 1994, razmatrajući šta se događa posle otvaranja istrage protiv Jezdimira Vasiljevića, direktora Jugoskandika. Pošto se javio (navodno) iz Pnom Pena, tvrdio je da nije dužan ni cent više od 100 miliona maraka.

Albahari nije otišao u Kambodžu, već u Kalgari.

Junak romana Mrak priznaće da je ljudska mašta divna stvar, ali da nikada ne može da dosegne stvarnost. „Dimovi lakih droga, kao i alkohol i bensedin, slabašne su zamene za stvarnost – tačnije rečeno, sve su to pokušaji da se pobegne od stvarnosti koja prevazilazi maštu do te mere da je u suštini potpuno kontroliše“, dodaće književnik posle izlaska Pijavica. „Na kraju se, naravno, ne zna koja stvarnost je prava stvarnost, što smo svi u ovom ili onom obliku iskusili tokom devedesetih.“

U Mamcu, nagrađenom NIN-ovom nagradom 1996, glavni junak u emigraciji traži magnetofon da bi preslušao trake sa životnom ispovešću svoje majke: „Ako ikada budem pisao o njoj, rekao sam Donaldu, napisaću pozorišni komad.“

Pozorišni kritičar Vladimir Stamenković, dva leta docnije, zaista razmatra postavku ove proze u režiji Mire Erceg, u beogradskom Narodnom pozorištu. „Na pozornici je, zapravo, opisan život emigranta iz naše zemlje, čoveka na izmaku mladosti, nasilno otrgnutog iz prostora u kome je odrastao i sazreo, koji ne uspeva da trajnijom, dubljom vezom savlada nostalgiju za izgubljenim domom, za podnebljem u koje se možda više nikad neće vratiti. On, što je pisac, ili bar neko ko želi to da bude, pokušava da svoju stvarnu egzistenciju, koja se neprestano komplikuje, zameni jednim artefaktom koji se nikako ne sklapa. U suštini, taj čovek nastoji da od delića uspomena sastavi priču koja će mu pomoći da ne raskine sasvim sa prošlošću, da zadrži stari identitet, da bar donekle dokuči smisao zemaljskog postojanja.“

Kruži podatak da je od početka veka Srbiju napustilo 654.000 stanovnika, najviše mladih između petnaest i dvadeset četiri godine. Grube procene govore da je devedesetih emigriralo 400.000 ljudi.

Stamenković pogađa u srž problema: reč je o predstavi iz koje zrači i mučna tajna što prati egzistenciju, i „plemenito saosećanje prema mladim ljudima, koji su u protekloj deceniji slati u progonstvo iz naše zemlje, čak i kad je prividno izgledalo da oni dobrovoljno odlaze u samoizgnanstvo“.

Pripovedač Mamca trgnut je kao iz sna činjenicom da se u njegovoj zemlji vodi rat. On izgubljeno gleda u mape, slično naratoru Snežnog čoveka. „Kao da mi je neki glas šapnuo na uvo: Živiš u kući kartografa.“

Da li je u Miloševićevoj Srbiji mašta mogla da sustigne realnost? „Pisanje je, rekao je, traganje za pravom merom odnosa stvarnog i nestvarnog, i kad god se taj fini balans ne ostvari, rekao je, pisanje se pretvara u zaludnu propagandu, bez obzira na to da li je reč o preobilju stvarnosti u socijalističkom realizmu ili o gomilanju nestvarnog u magičnom realizmu.“

Još jednom treba prevrnuti stare novine: u kakvom su odnosu stajale literatura i naši životi. Kako su živeli laureati, kako je bilo dobiti najvažnije književno priznanje usred rata i sankcija; u svakodnevici pretovarenoj istorijom.

***

Zvanična američka Komisija za događaje od 11. septembra navodi kako veruje da je 11. septembar otkrio četiri vrste promašaja: u politici, sposobnostima, upravljanju i imaginaciji. U poglavlju naslovljenom Imaginacija stoji da ono što nije učinjeno sugeriše moguće načine institucionalizovanja imaginacije. Iz toga proizlazi da je krucijalno važno naći način da se čin imaginacije pretvori u rutinu, čak i da se birokratizuje.

Ukoliko se desi ono što dotle nismo mogli ni da zamislimo, možemo li naučiti da ubuduće ne napravimo takvu grešku. Veliki potresi nakratko zaljuljaju odnos onog što se dogodilo i onoga što se moglo dogoditi.

Čak i ako ne govore o aktuelnim prilikama u romanima, dobitnici NIN-ove nagrade svedoče kako preživljavaju devedesete u razgovorima za novine i dnevničkim beleškama.

***

Živojin Pavlović dobio je 1992. po drugi put NIN-ovu nagradu, za Lapot. Jedan od najznačajnijih domaćih pisaca dnevnika, dao je u knjizi Otkucaji, objavljenoj 1998, upravo u godini svoje smrti, živu sliku te mračne decenije. Na početku je citirao Česlava Miloša i približio čitaocima formu zapisa. „Kada razmišljam sada otkuda mi se javila ideja da sastavljam fragmente, prisiljen sam da priznam: iz očajne nedovoljnosti jezika, iz znanja o tome da je opisana, naslikana ili filmovana stvarnost potpuno drugačija nego ona koja nam biva neposredno data, i da što je glatkiji opis, tim dalje se od nje nalazimo. Stoga neka budu međusobno pomešani isečci iz novina, odlomci iz knjiga, lične uspomene, reminiscencije iz pročitanih dela – i ovako i onako je loše, ali može bar nešto da se uhvati, više nego fotografijom.“

Počinje aprila 1993, rečima jed, jedak, jetko. Sledećeg meseca beleži odgovor mladog radnika na pitanje od čega će živeti pošto njegova fabrika bude prestala da radi. „Kad ne budem imao – otimaću.“

Napominje da „iz bahatosti ali i iz gubljenja dostojanstva, i crkva i inteligencija (a naročito pesnici, umišljeni dušebrižnici i spasioci `svekolikog srpstva`) uzimaju za pravo da `usmeravaju` sudbinu naroda; njihove otrovne plodove, zalivene ljudskom krvlju, sada moraju da gutaju svi“.

Ne stavlja dlanove preko očiju dok gleda svet oko sebe. Zar već sami naslovi dela Živojina Pavlovića koja čine tomove njegovih dnevnika, nisu strašni. Ispljuvak pun krvi. Decembar 1993: „Iskustva jednog četnika iz ovog rata: Prvo zarobljeniku odsečeš uvo i prikucaš ga u zid; potom zarobljenog saslušavaš.“

Naredne jeseni prenosi scenu iz bolnice. „Pred ulazom, ratni vojni invalid skakuće na jednoj nozi, a drugu, ogoljenu, potura prolaznicima pod nos, da vide kako mu je, umesto pete, na plastičnoj hirurgiji zgomilana ružna guka novog mesa. Kaže da je ranjen kod Vukovara i da bi kući ali – nema novca. Prosi.“

Gleda televizor i primećuje da su, u vreme najvećih ratnih okršaja u Hrvatskoj i Bosni, TV dnevnici donosili snimke porušenih gradova i ljudskih leševa. A da je Treći program, u noćnim časovima, emitovao pornografske filmove.

Nije slučajno zamišljen nad kineskom kletvom. Dabogda živeo u zanimljiva vremena.

Ide za rečima Vudija Alena (Ono što u meni ključa, što me pokreće, jeste, zapravo, mržnja koju osećam prema realnosti. Jer mrzim realnost. Međutim, to je nažalost, jedino mesto gde možete pojesti dobru šniclu za večeru). Ali i za rečima Dragana Nikolića (Strah: dupe žvaće gaće).

Ipak, jedno od najjezivijih mesta u Otkucajima nalazimo pod naslovom Savremeni humor. Naime, NIN je u onom paklu pokupio viceve sa ulice. Književnik ih prenosi u knjigu, ne navodeći sada isključivo mesec i godinu ispod citata, nego i broj izdanja. Kao da bibliografskom beleškom želi da se ogradi i pobegne od toga užasa. NIN, broj 2989, 11. novembar 1994: „Vic broj 1: Kako spavaju deca u Vukovaru? Kao zaklana. Vic broj 2: Ko hoda ulicama Sarajeva? Promašeni ljudi. Vic broj 3: Šta je gore od tri bebe u jednom kontejneru? Jedna beba u tri kontejnera.“

***

Albaharijev lik poručuje da se ponekad može napredovati samo ako se krene unazad.

Radoslav Petković dobio je NIN-ovu nagradu za Sudbinu i komentare. Rus srpskog porekla Pavel Volkov, mornarički oficir, u doba Napoleonovih ratova kreće u tajnu misiju: da uhodi kolonizaciju Balkana i ispita mogućnost pomorskog osvajanja južnog Jadrana...

U autorskom tekstu za NIN, pre pet leta, seća se kraja 1993. i početka 1994, vremena kada je u državi besnela inflacija.

„Kada se sve smirilo, a utisci još bili sveži, razmenjivao sam uspomene sa taksistom koji mi je pričao kako vozi mušteriju koja mu je plaćala u dinarima – nisu svi, sasvim razumljivo, ni hteli da voze za dinare – raspita se pre naplaćivanja radio vezom o aktuelnom kursu marke na Kalenića pijaci i, dok do pijace stigne, kurs se već promenio, a on na gubitku.“

Sponzorstvo NIN-ovog priznanja tada je preuzela banka, gromoglasno objavivši kako će novčani iznos nagrade biti pet hiljada maraka. „Suma koja je u tom času bede, kad je deset maraka predstavljalo veliki deo nečije plate, bila nezamislivo ogromna. Javi se meni, dakle, gospođa iz banke i kaže mi da dođem sutra, da će mi izdati čekove u dinarskoj protivvrednosti onih maraka. Da li ste vi ozbiljni, pitam ja, na šta mi ona uvređeno kaže da je vrlo ozbiljna. Problem je bio što se i zvanični kurs, ne samo onaj na Kaleniću, menja dva puta dnevno a ni čekovi nisu vredeli ništa; kao što ste mogli imati problema da nađete taksistu koji bi vas za dinare vozio, radnje koje su čekove primale bile su potpuno prazne, čak ni mineralne vode nije bilo preterano. Tamo gde ste nešto mogli nabaviti čekovi nisu prolazili. Na kraju sam, nekim zapetljanim finansijskim operacijama koje nisam ni tada ni danas razumeo, dobio manje od pola obećane sume.“

Milioneri kupuju po dve vekne, javlja Borba. Novinarka govori o korisnoj navici ranog ustajanja. Hleb je postao dostupan, veli, samo ranoraniocima sa trideset-četrdeset miliona dinara u novčaniku. Komentarišući kratkim člankom fotografiju na kojoj starica steže dve vekne u naručju, zaključuje da je ona jutros imala dovoljno novca da ih kupi, celih 240 miliona. A biftek? Nema love. Biftek je više od 19 milijardi. Volela bi da ima masti, pa da namaže krišku. Mast košta 900 miliona.

U tradicionalnom razgovoru sa laureatom, novinar pita Petkovića da li je takvo vreme više podsticajno za pisce nego za ostale. Odgovara da je imao oko godinu dana ozbiljne krize, kada nije bio u stanju ništa da radi.

Ukoliko se govori o raspadu Jugoslavije, uvodne strane esejističkog dela Ogled o mački, premda o tome tiho govore, spadaju u najbolje. Opisuje odlazak iz Istre tokom prvih sukoba. Zvuk helikoptera nad gradom, pozivi za mobilizaciju, strah od zvona na vratima... Jasno poručuje da priču o početku rata nije otvorio sa željom da bude politički aktuelan, niti da uopšte govori o politici, već zato što je rat u njegovom životu, kao i u životu svih nas, značio bolan rez posle koga više ništa neće biti isto. U blago septembarsko jutro osvrnuće se da poslednji put pogleda Rovinj, pošto je zatvorio balkon velikim najlonima (za vreme zimskih kiša voda se sliva susedima).

„Stajao sam nasred gole sobe i plakao; gledao sam u zidove i mislio na one Italijane koji su, neznanog dana s kraja četrdesetih, napuštali ovu kuću verovatno isto tako uplakani.“

Ali, čovek počinje da radi i radom se brani. „Jer, vi se na neki način morate nositi sa vremenom u kojem ste, nažalost. A rad je ne samo mogućnost otupljivanja oštrine tog vremena, već ako pošteno radite svoj posao, onda činite onoliko koliko možete da to vreme i ne bude tako loše koliko jeste.“

***

Vladimir Arsenijević dobio je NIN-ovu nagradu 1994. za roman U potpalublju. U književnom dodatku Njujork tajmsa ocenjeno je da se radi o veoma ličnom, dirljivom romanu. Da je pisac emotivno angažovani, ironični i elokventni svedok spektakla zemlje koja proždire sopstveno srce.

„Lazar se bez obzira na sve bojao rata“, saopštava pripovedač. „Nije mu bilo svejedno. Isto je bilo i sa mnom. Ko bi uopšte mogao da pomisli da ja nisam strahovao? Jasno sam uviđao da se krug oko mene sužava. Sve je više ljudi iz dana u dan bivalo uvučeno u taj vrtlog. Jednog dana će, mislio sam, pozivari zakucati i na moja vrata, i kolena će mi, poput tolikih kolena tokom poslednjih nekoliko meseci, nemoćno zaklecati.“

Pažnju nam privlači podnaslov teksta iz Duge o Oslobođenom Vukovaru (na prvi pogled): „Masovne grobnice iskopane su plitko... A na proleće, kada prorade gasovi, vratiće nam se sve jame... Ti gasovi, tako koncetrisani, dođu do kritične tačke i onda eksplodiraju... Zemlja je izrigala ljudske kosti, ljudske organe... Bog će nas još dugo podsećati na ove nesrećnike, kojima ni ime nije zabeleženo.“

Radnja romana U potpalublju smeštena je u 1991. Sedam godina docnije, novinar NIN- a upitaće Arsenijevića šta se u stvarnosti otad promenilo? Suštinski se ništa nije promenilo, misli. Svi razlozi koji su učinili da počne da piše knjigu 1992, postoje i te 1998. „Užas u kome živimo uvek je sa nama, samo menja formu vrtoglavom brzinom, pa se stiče utisak konstantne promene, dok su na tom elementarnom nivou stvari zapravo statične. Ovde je uvek bilo manje ili više grozno.“

Trebalo bi i danas razmisliti o Arsenijevićevom zaključku iz tog doba. Ono što se promenilo u pomenutom periodu jeste činjenica da smo tada mislili da u ovoj zemlji imamo posla s jedinstvenim neprijateljem, dok „sada“ znaju da moraju da vode čudnu, nastranu bitku, sa mnogoglavim čudovištem. „Političari nikako nisu naši prijatelji; po neslavnom okončanju prošlogodišnjeg protesta, to je postalo jasnije nego ikad pre.“

Da je uvek bilo manje ili više grozno, govori i rečenica iz uvoda intervjua sa Danilom Nikolićem, laureatom iz 1998; opaska da je vođen u neproglašenom stanju neposredne ratne opasnosti.

Savezna vlada proglasila ratno stanje: Sinoć u 20 časova NATO započeo zlikovačku agresiju protiv naše zemlje – javlja Politika 25. marta 1999.

***

Postoji bluz pesma. Tip se žali. Dušo, pao sam tako nisko da dno vidim odozdole.

Šta znači dotaći dno?

Može li se, uopšte, danas živeti od književnosti, pitaju Radoslava Petkovića po uručenju priznanja. „Više ne znam od čega se uopšte može živeti, pošto se od normalnog rada i od plate ne može.“

Dnevni telegraf novodi izjavu Milisava Savića, dobitnika iz 1991, za roman Hleb i strah. Autor te priče o mladosti glavnog junaka odraslog u Raškoj, što prerasta u povest o paradoksima nestajanja države i njenih vrednosti, priče koja bi mogla biti ključ za razumevanje kako Titove epohe tako i specifične balkanske tranzicije, rekao je 1998. da se od književnosti ne može živeti. „Pre dvadeset, trideset godina država je na neki način pomagala pisce, ali je to bilo uslovljeno nekim zahtevima. Ovako, vi ste slobodan čovek, pisanje je vaša privatna stvar, to radite iz zadovoljstva ili muke, ali od toga ne očekujete ništa.“ Većina se izdržava radom u novinama, nauštrb pisanja. „Novine te iskoriste, ćušnu. Svi ostajete bez napisanih pravih knjiga.“

Neko je dodao komentar, da uteši. Crnjanski je bio šuster u Londonu.

Živojin Pavlović u Otkucajima beleži misao Svetlane Velmar Janković. Njeno je najdublje uverenje da do vedrine možete dopreti samo ako vas život gurne do metafizičkog dna postojanja. Tada, ako vam Bog da snagu da izronite – izronili ste sa vedrinom jer ste naslutili svetlost Smisla.

***

U takvim okolnostima, nameće se pitanje političkog angažovanja.

Danilo Nikolić izražava uverenje da pisac na književnom planu ne postiže mnogo, ili, bolje rečeno, postiže samo trenutne efekte, ako takozvane političke teme unosi sa njihove spoljne strane. Na primer, ako samo opiše kako su studenti 1968. uradili to i to, bili tu i tu, kazali to i to, a ne prodre u suštinu, u jezgro, zbog čega se sve dogodilo. „Ili, uzmimo neposredan primer, osamdeset osam dana građanskog protesta u Srbiji. Ništa ne znači opis prebijanja nekog pobunjenog čoveka bejzbol palicama, ako pisac iz toga ne izvede bit prilika.“

Smatra da je drama koju su doživeli glavni junak i glavna junakinja Fajronta u Grgetegu, direktno proizašla iz političkih shvatanja. „Naopakih apsolutno.“

Radoslav Petković ne misli da je književnik obavezan da se bavi politikom, a kad se njome bavi, onda se bavi, pre svega, kao čovek a manje kao pisac. „Izuzimam slučaj kada se piše direktno političko delo, a to su, uopšte, dela lošijeg kvaliteta. Pisci, međutim, spadaju u politizovan svet, i to ne samo kod nas; a kod nas je problem ne samo to što se vi bavite politikom, nego se i politika bavi vama.“

Uveren je da je nemačkom ili američkom književniku verovatno lakše da se ne bavi politikom, ali da ovde politika pravi svakodnevne probleme, od izlaska u kupovinu pa nadalje. „Naš život je, uopšte, postao teško rešiv problem i zato se čovek bavi politikom. Oni politički činovi koji se mogu meni pripisati imali su u sebi više moralnog nego političkog angažmana. Recimo, kad sam učestvovao u protestima posle hapšenja i prebijanja Vuka Draškovića, ja sam smatrao da to više nije pitanje politike, niti je pitanje mog mišljenja o Draškoviću, već da je reč o skandalu, o tome da je policija morala da uhapsi i prebije jednog od opozicionih lidera i da je tu, prosto, čovek dužan da se buni...“

***

U odnos fikcije i stvarnosti devedesetih petlja se – istorija. U velikoj meri, sadašnjost devedesetih bila je prošlost.

Ne mimoilazi ni pitanje o odnosu književnosti i istorije.

Milo Gligorijević seća se razgovora sa Živojinom Pavlovićem iz osamdesetih: „Kvazipoetičnost dolazi na mesto kvazipoetike, kvazidrama uzmiče pred kvazipsihologijom, a kvazimitologizacija istorije smenjuje dokumentarnost. Umesto umetnosti o revoluciji dobijamo revolucionarni kič.“

U Otkucajima će se više puta zapitati šta je istorija i dati odgovor. Skladište hiljada, desetine hiljada, stotine hiljada i stotina i stotina miliona leševa. Istoriju će videti kao pripremu živih da skončaju u nasilnoj i besmislenoj smrti, kao i oni od čijeg je umiranja sazdana „slavna prošost“ ili „sudbina“.

Svetlana Velmar-Janković dobila je 1995. NIN-ovu nagradu za roman Bezdno, u kome prati zbivanja na srpskom dvoru, uglavnom kroz unutrašnja proživljavanja protagonista – kneza Mihaila Obrenovića, upravnika dvora i fotografa Anastasa Jovanovića i kneginje Julije Hunjadi, od 1858. do 1865.

Zapitkuju je o fikciji sa čvrstom istorijskom podlogom. Koliko ranija narodna iskustva mogu biti pouzdani orijentiri prema novim sličnim izazovima? Spisateljica kaže da nas istorija čovečanstva upozorava da narodi, kao i pojedinci, nisu spremni da uče iz sopstvenih iskustava, da su spremniji da ih zaborave. „Ipak, iskustvo i mudrost jednog naroda talože se i u njegovom jeziku i u njegovoj književnosti, ali oni koje vode narod, očigledo nemaju ni volje ni vremena da crpu iz tih izvora. Otuda sumnjam da bi neko kolektivno iskustvo moglo da predstavlja putokaz u našem sadašnjem sudbinskom haosu zbivanja. Ko da ga odabere i kako da ga predstavi? I kome?“

Napominje da ljudi, u tom času, već punih osam godina („zbir obuhvata sve godine Prvog i Drugog svetskog rata“) žive opkoljeni užasima ratovanja što se odigrava na našem pragu i pod pretnjom da će se ti užasi neminovno sručiti i na naše glave. „U takvim prilikama, opredeljenost za bavljenje pitanjima duhovnosti može da bude opredeljenost samo retkog pojedinca, odlučenog da od svoje sobe napravi keliju.“

Začuđena je. Deset leta ranije nisu mogli ni da zamisle da će doći u situaciju da budu izolovani, „okruženi nevidljivim zidovima, kao u logoru“.

Sagovornik se pita kuda vodi put kojim Srbija tada ide? Ne misli da je u pitanju put, nego bespuće; a iz bespuća se upada u mrak i haos.

***

Pošto je priča iz prošlog veka, kroz nju se prepliću raznorazni problemi, sa kojima se i danas susrećemo – objašnjava za Borbu Miroslav Josić Višnjić, dobitnik NIN-ove nagrade 1990, za Odbranu i propast Bodroga u sedam burnih godišnjih doba. „Tema je godina 1848. Po mom shvatanju i čitanju istorije i dokumenata, ona je bila u punom smislu reči evropska godina, jedna od najevropskijih u poslednja tri veka na našem kontinentu.“ Zato ga je privukla. „Tada su svi narodi (pa i moj, bez obzira da li je bio ispod ili iznad Save), koji su učestvovali u prevratima, ratovima i sukobljavanjima, bili u Evropi.“

Objašnjava da je reč o romanu mase, romanu o narodu. „Jedan od mojih zadataka bio je da vratim taj narod u Evropu, da tako kažem. Jer, u romanu su prisutni mnogi živi ljudi toga doba na čelu sa Ilijom Garašaninom.“

Načertanije? Misli da je taj „politički program toliko krivo tumačen i toliko puta zloupotrebljavan da danas više ne možete nijednu reč reći o Garašaninovom Načertaniju, a da ne ispadnete šovinista najgore vrste.“

***

O istoriji razmišljaju i junaci Albaharijevog Mamca. Prepoznaju aktuelni problem mešanja povesti i osećanja: „Istorija je bila zbir činjenica, osećanja nisu imala nikakve veze s njom; i svako je morao da postavi sebe naspram njih: naspram istorije, naspram činjenica i naspram osećanja.“

Otkud zbrka? Zato što je cela prošlost, smatra, satkana od malih postupaka čiji nam smisao u potpunosti izmiče.

***

Ne zaboravimo NIN-ov žiri!

Koljač što se pokriva titulom univerzitetskog profesora, sadista prerušen u ljubitelja poezije, ubica sa maskom književnog teoretičara – tek je deo niza uvreda upućenih kritičarima što su devedesetih birali roman godine.

Postoji li rečnik devedesetih... „Varvarstvo, primitivizam, divljaštvo – zastarele neodgovarajuće reči“, beleži Živojin Pavlović marta 1994.

No, nemaju svi laureati i autori dela iz najužeg izbora isti odnos prema članovima žirija. Glas javnosti objavljuje januara 2000. da je nagrada pripala Maksimilijanu Erenrajhu Ostojiću i knjizi Karakteristika. „Ovo nije nagrada od NIN-a, ovo je nagrada od Boga“, citiraju reči dobitnika.

U obrazloženju žirija stoji da delo na sveden, zgusnut, nesentimentalan način kazuje množinu tragičnih ljudskih sudbina u Beogradu pod nemačkom okupacijom za vreme Drugog svetskog rata. „Narator bespoštedno razmatra problem vlastite moralne krivice i odgovornosti u ratnom vremenu i pleni hrabrošću samopreispitivanja.“

Jovan Ćirilov, po običaju, kolumnu Reč nedelje posvećuje Maksimilijanu Erenrajhu Ostojiću, inače novinaru NIN-a još od 1955. Ćirilov uvek etimološki istražuje imena i prezimena nagrađenih (ne sumnjamo da je Maksimilijan Erenrajh Ostojić bio krupan zalogaj), ali pre toga napominje da je u svom Novom rečniku novih reči „karakteristiku“ objasnio kao pismeni opis političkih osobina jedne ličnosti, uz često navođenje ostalih karakternih osobina relevantnih za politički profil. „Uobičajeni sistem karakterisanja ličnosti posle Drugog svetskog rata u političkom, a pre svega partijskom i skojevskom životu (1945–1950). Karakteristike su bile potrebne i za zapošljavanje po ustanovama i preduzećima. Pojava smatrana oblikom diktature proletarijata.“

Kazaće da ispovedni Ich roman počinje šokom doživljenim po oslobođenju, kada junaku dospe u ruke tajna karakteristika o njegovoj ličnosti...

Nedelju dana ranije, reč nedelje bila je Arkan.

***

Oslobodioci i izdajnici najbolji roman – javlja Naša Borba januara 1998.

Ubrzo kreću polemike. U njima se često koriste reči partizani i četnici. Podela je oštra. (Jedino će članovi žirija biti nazvani partizansko-četničkom trojkom!)

„Roman je nastao po cenu kršenja jednog dugog i široko prihvaćenog ćutanja. Embargo na istinu, na punu istinu, zaveden od Sile-pobednice i građanskog rata, potrajao je sve donde dokle je ta sila imala snage da svoju verziju priče brani zakonskim odredbama i oružjem“, govori u besedi Milovan Danojlić. „Tek bi nas pokoji usamljeni glas podsetio na ono što je običan svet, u Šumadiji, znao od prvog časa: da je sa `oslobodiocima` počela jedna nova okupacija, to jest, godine dobro nam znanih iskušenja.“

Dodaće tih dana da nikada nije mislio da je narod, čijim jezikom piše, najbolji i najnebesniji pod kapom božjom, i da smatra da, i ovakav kakav je, ima pravo na postojanje. „Bez naše kapljice u svom okeanu, svet ne bi bio to što jeste – nešto bi mu falilo. Pišući, pokušavam da uhvatim tu boju, taj preliv naše prisutnosti među narodima. Užasavam se nad našim porocima, i stojim zadivljen pred našim vrlinama.“

Novine beleže da je Nikola Milošević u podne, posle glasanja, napustio prostorije. Stav obrazlaže u NIN-u: „Kao što je poznato za nagrađenu knjigu nisam glasao, zato što smatram da ona ima elemente hronike koji nisu do kraja pretočeni u umetničko tkivo. Danojlić je, doduše, vrstan hroničar sa lepim smislom za jezik, ali to još nije dovoljno, kako bar ja mislim, za NIN-ovu nagradu.“

***

Hronika nas vraća na granicu stvarnosti i fikcije.

Burna vremena rađaju velike hroničare. Važan je stil. Moramo li da izmišljamo?

Ukoliko ste Sen Simon, dovoljno je da bacite oko na dvor Luja XIV. Sen Simon napisao je milione slova o tom dobu. Samo jedna rečenica iz odeljka o prinčevoj smrti 1709. glasi: „Bezosećajan sin, surov otac, užasan muž, grozan gospodar, zloban sused, lišen prijateljskih osećanja, lišen prijatelja, nesposoban da ih stekne; ljubomoran, podozriv, uvek uznemiren... u svakom pogledu izuzetno neprijatan čovek.“

Novine iz devedesetih? Čitaju se kao roman!

Fikcija stupa u svakodnevicu na neverovatne načine. Danilo Nikolić vidi stvarnost u romanu kao izvrnutu rukavicu, s dve-tri nepostojeće rupe za stvarne prste.

Tek pošto objavi priču sa neobičnim, izmišljenim prezimenom, u javnosti odjednom počinju učestalo da se pojavljuju vesti o ljudima sa istim prezimenom. Podseća na reči Dostojevskog o fantastičnoj stvarnosti.

A šta kada autor pokuša da kolegu pretvori u „junaka“?

Skandal decenije nastaje pošto Milisav Savić vrati priznanje. Samo nedelju dana nakon dodele, u NIN-u je objavljena priča (tako ju je definisao ovaj list) Strava Momčila Selića. „Selić se na sebi svojstven način obračunava sa društvom i sredinom, a jedan od glavnih negativnih junaka je Milisav Savić“.

U ponedeljak ujutro glavnog urednika i kolegijum sačekalo je pismo:

„U vašem listu br. 2145 od 7. februara 1992. godine pojavio se poduži pamflet Strava koji je dobrim delom i meni posvećen. U ime odbrane dostojanstva spisateljskog poziva, prinuđen sam da vam vratim NIN-ovu nagradu za roman godine koju ste mi pre desetak dana uručili“.

Savić je još objasnio zašto pamflet smatra najnižom vrstom i pismo završio porukom: „Mogu samo da žalim što se 'oslobođeni' NIN drži najgore tradicije 'neoslobođenog': piščeve glave ukrasi lovorovim vencem a onda bi da ih odseče ili bar pridavi.“

***

Lepe reči da se završi instant istorija o devedesetim i priznanju za najbolji roman. Već se spremaju lovorike za ovogodišnjeg srećnika.

Samo nastavite, još nije fajront! – reči su s kraja romana Danila Nikolića.