Kad je revolver postao dečja igračka
Da li i danas odjekuju pucnji „najšarmantnijih“ filmskih negativaca koju su želeli akciju ali nisu znali kakvu
Pitanje za kviz: u kojoj se pesmi Dragana Stojnića čuje pucnjava? „Boni i Klajd, sa izgledom što vara, i iluzije stvara, behu nežan par“, peva legendarni šansonjer, podižući buru na svom mirnom moru. Odjednom melodija stane i pred kraj kompozicije zabrekće puškomitraljez. Pevač i sam ubrza, vešto ispaljujući stihove poput rafala, jer se obruč oko gangstera steže. Naposletku, pošto naprave pustoš, sasvim uspori i glasom, u svojevrsnom usporenom snimku, opiše odlazak zaljubljenih kriminalaca u smrt.
Džimi Stanić, u svojoj nešto narativnijoj pesmi o konobarici i bivšem robijašu koji su krenuli da kradu automobile i upadaju u banke početkom tridesetih godina prošlog veka, zaključuje: „Boni i Klajd šarmantan par su bili, al` iskreno da kažem: vraški čudna narav!“ Ima divan stih! Detalj da su Boni i Klajd počeli karijeru u lenjo poslepodne, kad grad je pust...
Film Artura Pena premijerno prikazan u Americi pre pet decenija, stigao je u jugoslovenske bioskope 1968. Malo je ko ostao ravnodušan. Arhiva NIN-a otkriva da je u rubrici Filmski barometar ocenjen kao snažan. Nepotpisani kino hroničar napomenuo je da nema naslova o kome se više govorilo tih meseci. „Imao je čudnu sudbinu. Stručnjaci-trgovci su ga prezreli, stručnjaci-kritičari su ga otkrili i lansirali u svet. Njegov let još traje!“
Slaže se da je reč o neobičnom ostvarenju. „Na čudan jedan način osuđuje silu, brutalnost, nasilje. Reditelj Pen je rekao: u ovom svetu nasilje caruje, pogledajmo šta se događa u Vijetnamu ili na ulicama naših gradova, zašto o tom nasilju ne bih kazao nešto ovako? Nema autentičnog ništa u ovom filmu što se tiče samih junaka koje izvrsno igraju Fej Danavej i Voren Biti. Pen je iz čitave gangsterske mitologije izvukao što je hteo, vajajući likove. Poezija koju nosi, puna opredeljenost protiv mraka, surovosti i zločina, čini ga posebnim u haotičnoj filmskoj produkciji Zapada.“
Profesor i kritičar Luj Menand setio se pre nekoliko meseci u Njujorkeru zapanjujuće zadivljenosti s kojom je izašao s projekcije, u noć. Predma je dobilo dva Oskara od deset nominacija (sporedna uloga i fotografija), delo je, kako će istaći, oslobodilo Holivud starog studio-sistem mentaliteta i uvelo ga u zlatno doba, završeno s Ajkulom ili Ratovima zvezda (pa ko šta voli) ili nikad. Po njegovom mišljenju, 1967. godina bila je međuprostor između dva tipa (samo)cenzure. Ona iz tridesetih prestajala je da važi; novi sistem krenuo je 1968.
Profesor s Harvarda primećuje da se tako otvorila pukotina za eksplicitnije scene seksa i nasilja. Skrenuo je pažnju da je Fej Danavej na početku naga i pažljivije pogledao šta radi dok u ruci drži flašu koka-kole ili pištolj.
Olga Božičković objavila je iste godine, na stranicama našeg magazina, tekst Poezija svireposti, pod nadnaslovom „Da li je Boni i Klajd opasan film“. Gleda se u dahu. „Ponekad se dah zaustavlja. Čas od lepote, najistančanije nežnosti, čas od užasa, najstravičnijeg pokolja. Sigurno je, međutim, jedno: Penov film ne bi ustalasao javna mnenja, ne bi toliko uzbudio duhove, da nije izvanredno umetničko delo.“
Citirala je rečenicu iz francuskog lista. Stari svet dao nam je Romea i Juliju, a Amerikanci su nam vratili Boni i Klajd. Ponovila je i reči reditelja: „Svaka je nasilna smrt zaista veoma krvava. Količina krvi me uvek iznenadi, ima je suviše. Stalno mislim na Šekspirov stih. Ko bi pomislio da u čoveku ima toliko krvi...“
Piše da je, uprkos svemu, reč o najšarmantnijem filmu o najšarmantnijim zlikovcima. „Gledajući ga čovek se pita ima li gledaoca koji neće pasti u zamku i sve vreme navijati za Boni i Klajda. Pen ne krije da je dva glavna junaka prikazao kao ličnosti za koje je revolver u ruci dečija igračka. On ih je tako i tretirao, poput velike dece, nesvesne i neodgovorne. Divlji su i neobuzdani. Nemaju vremena da misle, jer su sve vreme u akciji. Klajd je tek posle prvog ubistva shvatio šta je uradio i gotovo s detinjskom naivnošću sam sebi objasnio: ja sam pljačkaš banaka.“
Danas, na pedesetogodišnjicu, štrecnuće nas scena u kojoj sretnu porodicu sirotog farmera kome je banka oduzela kuću. Pružaju mu revolver i smeškaju se, dok ovaj puca u prozore svog nekadašnjeg doma. No, ukoliko već govorimo o društvenim okolnostima, kritičarka NIN-a, u ono doba, podvlači da film sigurno nije slučajno nastao u vreme Vijetnamskog rata.
„Za Pena, on je izvesna rukavica u lice svima onima koji današnjim vršnjacima Klajda i Boni stavljaju u ruke `igračke` da seju smrt, pokolj, krv, suze.“ Reditelj tvrdi da je želeo da prikaže ljude što osećaju potrebu za akcijom, ali ne znaju ni kako, ni zašto. Umetnik je svojim jezikom progovorio o nasilju, ali izričito protiv njega. „Oružjem se nekažnjeno ne može čak ni igrati. Snimio ga je u društvu koje je, kako on takođe izrekom kaže, nasilničko, i prema tome nije imao drugog izbora do filma o nasilju.“
Posle kritika, iz strane štampe su prevedeni i u NIN-u objavljeni profili glumaca. Članci imaju interesantne naslove. „Brak se isplati samo zbog dece“, na primer, pre razgovora s Fej Danavej, izvorno objavljenog u novini Saturday evening post. Posle prve rečenice: „Onoga dana kada je izvršen atentat na Roberta Kenedija, Fej Danavej je govorila o nasilju u Sjedinjenim Američkim Državama“, ona poručuje kako bi da je muško učinila sve da izbegne odlazak u Vijetnam. Pen ima dar da problem iznese na videlo. „Njegovi filmovi vas ubeđuju da tu nema ništa romantično. To nije romatnizam filmova u kojima se Džon Vejn pojavljuje iza brda. To je eksplozija u očima.“
Dok se po sobi, u Italiji, na De Sikinom setu, muva i Marčelo Mastrojani, Danavej pominje Šekspira (studira ulogu Ofelije). Misli da je puno predrasuda u društvu. Da ni čemu ne vodi povlačenje od sveta kakvo preduzimaju hipici.
Tekst o Vorenu Bitiju, preuzet iz lista Look, nosi naslov „Ja sam kobac koji vreba“. Čitalac stiče utisak da je reč o uspešnom, nimalo lakom, ali skromnom tipu. „Pije sasvim malo, puši ali ne uvlači.“ Ni Biti tada ne veruje „u brak do smrti“. Iako ga je Penova drama učinila zvezdom, na početku nije bilo lako. U prvom naletu, sasečeni su od kritike i skinuti s repertoara. Onda su pojedini kritičari povukli prve negativne tekstove i potpuno promenili stav. „Tada je proveo tri dana zaključan u sobi i da mu je neko prišao, sigurno bi ga zadavio.“
Na kraju, u NIN-u nalazimo stvarnu priču o Klajdu Barou i Boni Parker iz magazina True. Najinterasantniji lik u tom vremeplovu jeste policajac Frenk Hamer. On je napravio zasedu i završio stvar. U filmu je, naravno, za mnoge, negativac. U stvarnom životu, u Teksasu, jednom je prisustvovao predstavi putujućeg pozorišta koje je prikazivalo komad o Boni i Klajd. Popeo se na scenu, predstavio i patosirao upravnika. Igranu verziju nije video; umro je trinaest godina pre premijere.
Šta se sve zgodi, u lenjo poslepodne, kad grad je pust...
(NIN, 9. novembar 2017.)