Zbornik Ako ti jave: umro sam čine izabrane pesme o smrti, najpre namenjene mladim čitaocima. Kako oni razumeju i analiziraju stihove s najtežim motivom, obrađenim i u formi epitafa, i po mustri dijaloga iz kaubojskog filma, od polovine 19. veka do danas
Tokom noćne šetnje po Mokrinu, čim smo se našli u ulici u kojoj je odrastao Miroslav Antić, kolumnista Politike Bogdan Ibrajter Tane pokazao mi je rukom u pravcu vatrogasnog doma. U novinskoj reportaži s kraja šezdesetih, Antić se setio zastrašujuće scene iz detinjstva. Za vreme Drugog svetskog rata, dok su se igrali u crkvenoj porti, primetili su da okupatori uvode u dvorište Kulturbunda uhapšene Jevreje. Počela je jeziva tortutra; dečaci su, sakriveni iza jorgovana, krišom posmatrali mučenje. Tukli su ih kundacima. Jedan Nemac uzeo je lopatu i gurnuo njeno držalje u usta, u grlo oca Antićevog školskog druga. Priča se da je pesnik zato počeo da zamuckuje. (Naravno, nikada kad govori poeziju!) Da li se radilo o njegovom prvom suočavanju s krajem...
Kako su domaći pesnici obrađivali temu smrti, i još važnije, kako su njihove stihove čitali mladi, u školskoj lektiri ili čitankama – otkriva poetski izbor Ako ti jave: umro sam (pesme o smrti za decu i mlade).
Priređivač i pisac temeljnog predgovora Vladimir Vukomanović Rastegorac uzima za naslov uvodne reči iz Antićeve Besmrtne pesme. Kaže za NIN da je za takav odabir bilo više razloga. „Uz Zmaja, Miroslav Antić zauzima centralno mesto.“ Misli da je smelo i autentično ispisao neke od najsnažnijih, najsloženijih, ali i najkomunikativnijih stihova koji tematizuju smrt, a namenjeni su mladima. „Naslovni stih mnogima je već dobro poznat. Pamtljiv je, pregnantan. Hrabro uvodi u srž stvari. A u toj nedovršenosti rečenice je, konačno, implicitno sadržano pitanje na koje knjiga pokušava da pruži jedan mogući odgovor.“
Vladimir Vukomanović Rastegorac (Kraljevo, 1986) doktorirao je na Filološkom fakultetu i radi kao docent na beogradskom Učiteljskom fakultetu. Autor je niza radova iz oblasti jezika, književnosti, metodike nastave srpskog jezika; autor pesničkih knjiga. Odakle ideja da se napravi zbornik?
„Prve pesme koje su deo izbora pronašao sam pre pet-šest godina baveći se predzmajevskom poezijom za decu; tekstove koji se bave konceptualizacijom smrti u svesti deteta počeo sam da čitam koji mesec kasnije. Tad je ideja o izboru bila daleko i koncepcija, kao i koncepcija predgovora, bistrili su se dosta dugo.“
Pre dve godine shvatio je da ima dovoljno materijala. „Podsticaji za nastajanje knjige su mnogi – uglavnom su vezani za ćutanje o smrti u obrazovnom, ali i porodičnom kontekstu. Ono opstaje uprkos tome što učenicima, i deci uopšte, iskustvo smrti bliske osobe ili smrti kućnog ljubimca, nažalost, nije strano. Izbor jeste pokušaj da se omogući dijalog, u školi ili van nje, između pesama koje sam sakupio i onih kojima su namenjene.“
Ukoliko je reč o kriterijumima, objašnjava da mu je najbitnije bilo da izabere naslove za koje je neupitno da ih je autor namenio deci i(li) mladima. „Time se, posredno, upućuje i na legitimitet potrebe da se dijalog na temu smrti pokrene. Takođe, želeo sam da se upoznamo kako su najbolji pesnici za decu pristupili temi. Otud su u njoj pesme Jovana Jovanovića Zmaja, Desanke Maksimović, Dušana Radovića, Ljubivoja Ršumovića... Pomislio sam: oni koji decu poznaju najbolje osetili su potrebu da im upute poneku pesmu i o smrti – možda ta činjenica može da ohrabri nastavnike i roditelje da sami započnu razgovor sa detetom. Ili da makar razgovor ne izbegavaju.“
Na našu opasku da se najmlađi čitaoci u bajkama suočavaju sa strašnim scenama, ali da izabrani stihovi, premda tiši, izazivaju veću jezu, sagovornik našeg magazina odgovara da jeza može biti reakcija, ali da u zborniku Ako ti jave: umro sam (izdavač: Dom kulture „Studentski grad“), osim u retkim slučajevima, strašnih scena nema. Primećuje da najveći deo donosi zapitanost nad smrću kao zapitanost nad životom ili želi da podstakne empatiju. „Neretko i da se onome što ne može da promeni – a to je činjenica naše smrtnosti – nasmeje.“
Nasmeje?
Esejizirajući u predgovoru o Dušanu Radoviću, pogotovo o delu Western, Vladimir Vukomanovć Rastegorac postavlja pitanje koliko je pisanje za medije uticalo na Radovićev opus, „pa su funkciju umirućih preuzeli kauboji“. Strofa iz pesme Dijalog: Seti se, Kid! / Ne mogu, Rid! / Bio si feš! / Odavno leš! / Bio si kralj! / Pokri me čkalj! / Bio si hrt! / Brža je smrt!
Pevanje o odlasku s ovog sveta sigurno se promenilo od 19. veka do danas? „Promenilo se. Dosta. Najpre se o smrti dominantno mislilo u hrišćanskim okvirima. Tako je u drugoj polovini 19. veka prisutna uteha u obećanju raja. Ipak, ta uteha se morala zaslužiti i zato pesme predzmajevskog perioda često imaju jaku didaktičku poentu. Sa Zmajem, a posebno s pesmama Desanke Maksimović, akcenat se sa poučnosti pomera na osećanja koje prate odlazak drage osobe.“
Posle Drugog svetskog rata slavi se junačka smrt partizana, recimo u stihovima Branka Ćopića. „Konačno, u drugoj polovini 20. i na početku 21. veka preovladava, čini se, humoristička obrada motiva smrti.“ Kid i Rid nastavljaju Dijalog: Pucaćemo, stari Kide, nismo davno! / Neće moći, jer ja ležim vodoravno.
Rođendanska pesma Raše Popova, analazira Vukomanović, sačinjena je od hiperboličnih ukora odraslih, gotovo parodijski izobličenih. „Komični efekat se dodatno ostvaruje kroz lagodno poigravanje mogućim uzrocima umiranja: pitanje je da li je iko pre Raše pevao o smrti potencijalno uzrokovanoj skidanjem jakne na snegu ili skidanjem gaća. Happy birthday to you / Ne turaj prst u struju / Moraš da se brineš / Da nam ne pogineš (...) Happy birthday to you / Pozdravi ujnu i uju (...)
Smatra da je humoristička obrada za mladog čitaoca često blago katarzična. „No, ovih nekoliko rečenica treba shvatiti dosta uslovno. Jer gotovo u svakoj od ovih faza, a neretko i u pesmama istog autora, mogu se naći zajedno refleksivno-didaktički, empatijski i humoristički pogled na smrt. I ne treba zanemariti mnoge razlike i nijanse u stihovima kojima ovde zastupljeni pesnici prilaze temi smrti. A to mnoštvo različitih pesničkih glasova koji smrt kao temu ne zaobilaze, već je smelo pokreću, uveren sam, samo na još jedan način svedoči o veličini srpske poezije za decu i mlade. I služi joj na čast.“
Pored ostalog, zbornik nam otrkiva da su najmanje dve pesme nastale na vest o smrti Desanke Maksimović. Jednu je napisao Duško Trifunović, drugu Pero Zubac...
Na kraju raspravljavamo kako osetljive redove analizirati u školi. „Možda je danas to najrealnije zamisliti u okviru radionica koje bi zajedno osmišljavali nastavnik i školski psiholog“, odgovara Vladimir Vukomanović Rastegorac. Veruje da treba krenuti od dečjih razmišljanja, stavova i, naposletku, iskustava u vezi sa smrću. Potom odabrati nekoliko pesama po sopstvenom izboru, protumačiti šta nam one govore i kako to čine. Kakva osećanja izaziva smrt, postoji li nešto posle nje, kako svest o smrtnosti oblikuje način života.
„Čini mi se da su neke pesme u ovom izboru sjajno odgovorile na ova pitanja. Da se razumemo: svestan sam da ta, pomenuta pitanja nisu laka. Ali to što su teška ne znači da ih deca sebi ne postavljaju. Deca i mladi imaju svoje odgovore na njih. Imaju i sumnje, nedoumice. Saslušati njihovo mišljenje i primiti njihovu reakciju na stihove – to je već ogromna stvar. Dovoljno je prekinuti ćutanje. Pokazati im da se sa mislima o smrti ne moraju nositi sami. Da imaju potencijalnog sagovornika u nekom ko im je blizak.“
(NIN, 22. novembar 2018.)