Početkom marta, u Beogradskom dramskom pozorištu, stoti je put izveden komad Gorana Markovića Delirijum tremens, u kome Predrag Ejdus igra „slavnog glumca Dagija“ – dobro poput Hemfrija Bogarta. Onako kako se mešaju mrtvi i živi u Sabirnom centru, „bolesni“ i zdravi u Varioli veri i Urnebesnoj tragediji, svesno i podsvesno u Već viđenom, tako se u komičkim delovima Delirijuma prepliću scena i realnost (tema obrađena i u Turneji). No, razdvajanje tih svetova u drugom delu, igranjem mahanizmima psihodrame, složeno je, i pokušava da dopre do same srži umetnika. Da istraži „dubine toga bića“, kako je u svom dnevniku pisao Italo Zvevo, „sve do fosilnog ostatka nečega što jeste ili što nije jedina čista misao, što jeste ili što nije osećanje, već nešto čudno, neka tuga, bol, nešto iskreno, raščlanjeno, i sve i ništa više.“

(NIN, 15. mart 2018.)