Petrović u svom filmu, u tom novom vidu „komada za narod s pevanjem“ kaže u stvari samo jedno: svet propasti neće, ali propast pojedinaca, tih zanesenjaka i nesrećnika koji se upinju da taj svet promene, neminovna je, na ovaj ili onaj način – pisao je Dragoslav Adamović u NIN-u pre tačno pet decenija, povodom premijere filma Aleksandra Petrovića Biće skoro propast sveta.
„Ne zna se kome se gore piše: ili onom koji je svoj krst stavio na sebe i pomirio se sa svim što mu je natovareno (otac), ili onaj što je pokušao da se otrgne iz tog zla, prljavštine i nesreće (svinjar). Svi to znaju dobro i svi izlaz traže ali uvek – na sporednom koloseku – u crkvi, i vinu, u bećarcu, u mučenju drugog, u nekom ludom uzaludnom protestu, u seksu. I tako, tražeći utehu za sebe, čovek neminovno dolazi u sukob: s društvenim normama, s bližnjima, u sukob sa svojom sopstvenom prirodom i svojim moralom. Obično pogazi sve i otud toliko surovosti i očaja u ovom filmu. Kao i u – životu.“
(NIN, 22. mart 2018.)