Postoje filmovi tako iznenada presečeni krajem da vam se
učini kako se završe uvek kada razvodnik proviri u salu, želeći da vidi hoće li
uskoro odjavna špica. Dvostruki životi
francuskog reditelja Olivijea Asajasa pripadaju toj vrsti. Takođe, i ostvarenjima
s književnim stručnjacima u prvom planu, gde caruje Pjer Lašene iz Trifoove Nežne kože (1964), prekinute puškom dvocevkom.
Gijom Kane igra Alana, urednika u izdavačkoj kući,
suočenog s novim trendovima u poslu. U društvu supruge, glumice Selene (Žilijet
Binoš), i svoga autora Leonarda (Vinsent Makanje) – neprekidno
je u kovitlacu brzih polemika.
Šta sa digitalnim bibliotekama,
elektronskim knjigama i društvenim mrežama na kojima su pisci sto puta čitaniji
nego u štampanoj verziji... Kako izaći na kraj sa post-istinom, algoritmima, čitalačkim
komentarima na internetu i provalijom između pisca i čitaoca, stvorenom smanjenjem
značaja kritike – teme su tih kratkih
rasprava.
Na sreću, većina njih
završava se istim pitanjem. „Da li me varaš?“ Pitanje
skreće pažnju na ljubavne zaplete, dok tretiranje problema autofikcije, najvažnijeg oruđa prozaiste Leonarda, oživljava Dvostruke živote. Čini da postanu priča „o krizi
srednjih godina“, i ne ostanu tutorijal, uputstvo za razumevanje
novonastalih promena u izdavaštvu.
Gledalac, ljubitelj
francuskih filmova, naviknut da se na velikom platnu barem jednom postave, i posle
bogatog obroka raspreme stolovi, ne ostaje uskraćen. Uz to, pred njim su fini krajolici
i enterijeri. Ovekovečeni su kafići našeg doba, s malim, zbijenim stolovima, spojenim
po „difoltu“ (ostani
miran ako ti neko sedne u krilo).
Nova tehnologija brzo
zastareva. Čim se glumci raspričaju o blogu,
mlađi u gledalištu počnu da se meškolje. Blog, šta to beše, zaboravili smo pre nego
što smo saznali.
A na pitanje može li
SMS poruka da postane književnost, David Albahari daje odgovor pre četiri godine.
Neuspešno je pokušavao da iz jedne rečenice izvuče priču, pesmu, pa ju je naposletku
telefonom poslao prijateljici. „Uostalom, i poruke
su priče, zar ne?“
Rečenicu smo upamtili.
„Leto
se gasi kao fenjer.“
(NIN, 10. oktobar 2019.)