Prethodnih godina
na festivalu smo videli i Odiseja u kupaćim gaćicama, i Antigonu u dukserici s kapuljačom.
Koliko je još prostora ostalo za „eksperiment“ i šta o nama govore nove izvedbe klasika
Romeo, o Romeo! Zašto si Romeo? – izgovara
Julija dok je predstavi Selme Spahić Romeo nosi nakrkače. Likovi iz Frljićeve Medeje sede na dvosedu i trosedu. Glumci
iz Liješevićevog Evgenija Onjegina odjednom
zapevaju „O, Tatjana“, na
muziku hita Ana Vlade Kalembera, menjajući
stare reči (O, Ana, o Ana, tugo mojih dana). To su samo tri prizora o kojima je,
prvih deset dana trideset drugog Grada teatra Budva, mogao da razmišlja gledalac,
posmatrajući more osvetljeno reflektorima posle bure na sceni između crkava.
Program, sa sloganom iz Lorke (Kad se pojavi mjesec),
tokom jula i avgusta, odgovoriće na pitanje šta se danas događa s klasicima u teatru,
književnosti, muzici i slikarstvu. Nakon višedecenijskog istraživanja i eksperimentisanja
novim formama, uslovljenim i novim poetičkim osnovama savremenih dramskih tekstova
– primetili su urednici programskih celina – sve više pažnje posvećuje se kanonskom korpusu klasičnih
tekstova i pokušaju ponovnog iščitavanja.
Centralni događaj, kažu, biće premijerno izvođenje
Lorkinih Krvavih svadbi u režiji Igora
Vuka Torbice. Predstava će se realizovati u koprodukciji sa Srpskim narodnim pozorištem,
igraće umetnici iz Novog Sada i Crne Gore.
Milena Lubarda, direktorka Grada teatra, kojoj je
pošlo za rukom da reši problem buke i ugasi muziku iz okolnih lokala, pa su se predstave
igrale u tišini (uz veseli žamor turista iz daljine, mačke, čiope, i plač neke dece
izdaleka baš dok se igrala Medeja – da
se čovek naježi!),
rekla je na otvaranju da će jezik klasičnih dela, večitih istina i tema, zapravo
progovoriti o nama samima, u današnjem vremenu. Festival je otvorio glumac Dragan
Mićanović, (budvanski) Hamlet, Konte Zanović, Vojvoda Vuksan, Šjor Fortunato...
Lorenco iz Romea
i Julije Vilijama Šekspira i Artura Bruka (Bosansko narodno pozorište, Zenica)
izašao je prve večeri iz juga 45. Koliko taj automobil deluje moćno na sceni znao
je još Džon Mektirnan u filmu Umri muški sa
osvetom. U trenerkama i patikama s vazdušnim đonovima, junaci su ispričali staru
priču, obraćajući se najpre generaciji rođenoj nakon ratova iz devedesetih. Dramaturg
Dario Bevanda primećuje da je reč o mladićima i devojkama odraslim u konzervativnom
društvu, podignutom na temeljima tranzicijskog kapitalizma, nacionalnih podela i
masovnih grobnica, generaciji koja nikada nije dočekala obećavanu budućnost.
Paralelno s redovnim probama, trajao je i istraživački
rad: devetnaest mladih ljudi odgovorilo je na anonimni upitnik. Pitanja se projektuju
u pozadini, u međuscenama čujemo odgovore.
„Plan je bio da ti mladi ljudi nemaju
nikakvo predznanje o onome što će se raditi, niti da imaju scensko iskustvo“, kaže
rediteljka Selma Spahić za NIN. Želeli su da popričaju o konzervativnosti, tradicionalnosti; da vide kako
shvataju zabranjene ljubavi... Objašnjava da ju je proces vratio u realnost, jer je shvatila
da mnoge stvari nismo prevazišli: sve su teme, koje muče ove prostore stotinama
godina, danas aktuelne. „Da li roditelji i dalje brane djeci različite veroispovesti
da se zabavljaju? Da, i dalje! Otvorili su se, govorili iz svoga ugla, iz vlastitog
iskustva.“
U celom opusu važna joj je reč dokumentarno. „Učinilo mi se da je to najopipljivija
forma. Stvarna i istinitija, u doba preispitivanja i suočavanja s prošlošću. Ta
dekada je na izmaku ili je sasvim prošla, ali smo tačno osetili da jedino tako možemo
da se bavimo teatrom. Zato posežem za dokumentarnim kao alatom. Nekada se stvari
pojačavaju, ponekad subverziraju.“
U Budvi, na plaži, mladić nosi katalog i nudi razgolićenim
ljudima privremene tetovaže, slične crtežima na telima njenih glumaca. No, klasici
su nama ispod kože; teme su uvek goruće, svejedno iz kog veka dolazile. Umetnici
traže nove načine da ispričaju poznate storije, što ponekad liči na osvajanje opasne
stene. Bilo je toliko eksperimentisanja... Književnik i pozorišni kritičar Jovan
Hristić seća se u Pozorišnim referatima
da mu je šekspirolog i esejista Jan Kot, u pauzi predstave pune novina, na Bitefu,
1984. godine, saopštio: „Ovo je božja kazna
za socijalistički realizam.“
Reditelji u rukama
imaju najveća literarna dela, ali u svesti i ranije obrade. Da li se izazov duplira,
postoji li opterećenost odgledanim stvarima, izraubovanim rešenjima? U Gradu teatru
smo već videli Odiseja u kupaćim gaćicama, s najlonskom kesom u ruci.
„Sve u određenom trenutku morate
da sklonite“, odgovara Selma Spahić. „Ma koliko dekonstruirali materijal,
ma koliko ga odbacivali ili radili na njegovu inicijativu, sve ove stvari imate
negde u glavi i morate da ih se riješite, napravite svoje delo. Ja se nisam opterećivala
postavkama Romea i Julije koje sam videla.
Nadala sam se da neću ući u zonu poznatog, a ako uđem, trudiću se da pametno citiram.“
Jagoš Marković je vešto presekao Ožalošćenu porodicu (Narodno pozorište),
dajući glumcu mikrofon u ruke. S druge strane, pitali smo se da li je uopšte bila
potrebna Kalemberova Ana u Evgeniju Onjeginu (Pozorište mladih, Novi
Sad). Da li je song u sjajnoj Medeji
(Slovensko narodno gledališče, Maribor) bio It's
the Most Wonderful Time of the Year? Internacionalu
smo prepoznali.
Bojan Munjin, savetnik za dramski program, napravio
je dobar izbor. Posle ovih nekoliko predstava poznatih reditelja, čije su poetike
različite, mogli smo da primetimo da se u više obrada klasike pojavljuju dugi monolozi.
(„Monolog postaje prostor otvoren za govor u potrazi
za sagovornikom ili zatvoren svet u kojem komunikacija nije moguća“, čitamo
u Sarazakovoj Leksici moderne i savremene
drame iz 2005. „Monolog je danas neuralgična
forma razmene koja seže do granica tišine ili se pretvara u bujicu reči čija retorika
ostavlja prostora za muzičku zvučnost koju drugi samovoljno prekida.“) Među
junacima često nema dodira, između njih stoji zid, a kada dođe do kontaka pokreti
su grubi i hvata se za gušu. Nestaju pod velikim komadima tkanina, sakrivaju se
pod velom, naziru iza najlona.
Učestala su obraćanja publici (isti terminološki
priručnik dovodi ih u vezu s ispitivanjem granica fikcije), te najrazličitija preterivanja
koja zahvataju govor, telo – ponekad kao da lome tela glumaca. Nela Mihailović je odlična Nušićeva Vida;
ovacijama publika pozdravlja i Medeju – Natašu
Matjašec Rošker.
Frljićeva predstava je završena. Džogerima se sakuplja
„krv“ sa
pozornice; razmišljamo o bojama. U drami Selme Spahić i u Medeji one se nanose na lice i donose smrt. A ljubavne scene? Pre poljupca,
Romeo i Julija su poput rvača grčko-rimskim stilom. Porodice Monteki i Kapuleti
se pljuju – danas je pljuvanje
najubojitije oružje...
Postoji još nekoliko
poteza, na različite načine ponovljenih na sceni kraj mora koje, kako neko reče,
odnosi glumcu glas. Likovi odjednom nakratko ostanu nepomični, zaleđeni, i onda
počnu da se pomeraju poput usporenog snimka. Na licima prepoznajemo grimase. Nose
maske, crna odela. Fotografišu se. Igraju se svetlošću! Reflektor ili baterijska
lampa brzo pređu preko gledališta, nalik talasu. Zapljusnu nas. Osetimo hladnoću.
Tu smo!
(NIN, 19. jul
2018.)