Poznati književnik pisao je prikaze magazina koji su iz sveta stizali u Biblioteku Matice srpske. Sabrani u knjizi, tekstovi se nastavljaju na njegov uzbudljivi nefikcijski niz sačinjen od dnevnika, putopisa i memoara
Akademska knjiga objavila je u okviru Celokupnih dela Aleksandra Tišme novu nefikcijsku knjigu pod naslovom Zapisi o književnosti (1953–1965). Reč je o tekstovima iz rubrike „Listajući časopise“, objavljivanim u Letopisu Matice srpske; prikazima stranih časopisa koje je potpisivao inicijalima P. G. – pseudonimom Pavle Gost. Takvim postupkom želeo je da kolumnu, kao „posredničku, publicističku“, odvoji od svog originalnog književnog rada.
Pisci često podižu ovakve ograde! Slično čitaocima, i oni najčešće veću važnost daju romanima i pripovetkama, slažući ipak u donjim fiokama pisma, dnevnike, kritike, članke. Kritičar Dvajt Garner zato ove „odbačene vrste“ naziva književnim iznutricama. Termin je precizan. Čitalac-sladokusac sladi se verujući da u njima nazire unutrašnji mehanizam nastanka fikcije, saznaje detalje iz piščevog života ili jednostavno uživa u dobroj prozi.
Čak i ako preskočimo izvanredni Dnevnik (1942–2001), Aleksandar Tišma jednako je intrigantan u drugim delovima nefikcijskog opusa. Sećamo se putopisa Drugde i opisa Pariza iz 1957. Mapa mu, piše, više nije od koristi jer shvata genijalnu logiku metroa, koja se, iz podzemnog sveta tunela, reflektuje i u nadzemni svet ulica. „Otkrio sam da se pod Parizom, koji je kružan kao jabuka, i presečen Senom skoro pravilno napola, linije metroa pletu zrakasto kao paukova mreža.“
U Njujork odlazi 1968. i biva smešten u slavnom hotelu Čelsi, čiji ga portir odmah pita da li je iz Bačke, a gosti po sobama drže pse, mačke, „jedan ptice, drugi čitav zverinjak, čak i zmiju!“
Autobiografska proza Sečaj se večkrat na Vali, definisana kao „izveštaj o mom životu“, slično Dnevniku, surovo otvoreno govori o „bludnim ulicama“, donoseći ništa manje važan podatak da je Tišma na logorovanju, sa skautima u Sloveniji i Srbiji, jedini spavao u pidžami.
U toj knjizi pronalazimo sve podatke vezane za nastanak rubrike Listajući časopise. Zahvaljujući Mladenu Leskovcu, strani dnevni listovi, nedeljnici i magazini stizali su u Maticu u ogromnom broju. Nakon što bi izabrao vesti, profile, intervjue i prikaze, vezane za raznovrsne, aktuelne literarne događaje, prevodio ih je sa engleskog, francuskog, mađarskog, nemačkog, ruskog, italijanskog i španskog jezika, pa sažimao i duhovito komentarisao.
Sa krizom štampanih izdanja, izgubljen je običaj da se iscepi stranica iz novina i pažljivo ispresavija nekoliko puta, kako bi se za nekoga sačuvao preporučeni tekst. To je prava šteta. Otpakujući list imali ste utisak da je lepo ispeglan. Danas je gotovo sve u fronclama, poderano i izgužvano.
Premda živimo u digitalnom dobu, imam naviku da dnevnike pregledam posle kolega iz političke redakcije, tek pošto odnesu važne članke koji su im potrebni za analize. Tako se ne zamaram najvažnijim, traumatičnim događajima. Ispada da stvarnost gledam kroz rupe, nalik smešnim likovima iz filmova što špijuniraju sakriveni iza raširene novine s probušenim otvorima za oči. Zauzvrat, komentatorima biram najnovije romane bez teških scena.
Listanje Zapisa o književnosti izgleda kao da čitate štampu posle Tišme.
Između 1953. i 1965, pisac danas klasičnih dela, poput Upotrebe čoveka i Knjige o Blamu – autor je dve knjige pesama i zbirke priča. Ići za njegovim izborom iz književnih dodataka, donekle znači pratiti u korak stvaraoca u potrazi za sopstvenim izrazom.
U kolumni pominje Defoov opis trenutka u kome Robinson nalazi otisak ljudskog stopala na pesku. Verovatno je i pripovedaču lakše kad shvati da još neko napipava izlaz za priču na pustom ostrvu.
U memoarima Sečaj se večkrat na Vali, početak rada na rubrici povezuje sa početkom rada na pripoveci Ibikina kuća, u čijem je središtu slika procvata i propasti jedne javne kuće. Traži li pre zbirke Krivice sve zanatske veštine oblikovanja priče, dok 1957. u Letopis prenosi osvrt o storijama Oldosa Hakslija iz lista Times Literary Supplement.
„Najbolja pripovetka je ona, kaže kritičar, koju ne priča autor, no koja samu sebe priča, koja je upravljena na središnu situaciju života protagoniste, koja po pravilu predstavlja jedan jedini događaj u kome je sadržano sve ono što treba da se zna o njegovoj prošlosti i budućnosti. Haksli propušta da izazove onu jednu iskru što osvetljava, ono živahno trenje karaktera što odlikuje isključivo pripovetku i nijedan drugi rod.“
Dnevnici pokazuju koliko uporno traži sopstvenu dnevnu rutinu. Dodaci, dospeli iz njemu do tog časa neotkrivenog sveta, sadrže redove o tehnikama rada. Navešće da Alberto Moravija 1955. daje intervju za New York Times Book Review i odabrati odlomak u kome italijanski pisac pominje skoro biološku potrebu da svakodnevno piše po dva sata u prepodnevnim časovima. Nekada tri; od četiri – dobija nesvesticu. Posle podneva, pa do ponoći, pomalo čita i šeta. Došao je do uverenja da čovek ima svoj život. Zato prestaje u podne. U Italiji se, smatra, živi drugačije nego u Americi. „U kasno popodne svako izlazi na ulicu i šeta. Glavna ulica je gostinska soba grada.“
Mađarska revolucija, obilje knjiga o Hitleru i brojna preispitivanja u delima što govore o Drugom svetskom ratu – aktuelne su teme tog vremena, ali jeste začuđujuće koliko pitanja, polemika i misli ostaje aktuelno do danas.
Pored ostalog, razmišlja o krizi satire. U zapadnonemačkom listu Neue literarische Welt, Kurt Lotar sumnja 1954. da dela satiričara ne deluju više kao nekad. Na njih se niko ne vređa, niko se njima ne oduševljava, dočekuje ih ravnodušnost. Tišma smatra da Lotar ovakvu pojavu komentariše na originalan način. „Ranije su, kaže on, satiričari – Molijer i Gogolj, Svift i Servantes – cepali obrazine i pokazivali svetu golotinju ljudskih poroka i gluposti – danas se međutim ti poroci i gluposti pojavljuju stostruko nagi i nema nikakve potrebe da ih se raskrinkava.“
Kolekcija kolumni prepuna je oštroumnih zapažanja: „Društveni satiričar, koga nužno zaokupljaju plitkosti, uvek je u opasnosti da i sam postane plitak.“
Tri leta kasnije, 1957, prevodi odlomak iz prikaza o esejima Ditera Latmana Gipka generacija. Latman je ubeđen da je umetnost zauzela „stražnje dvorište“, jer „u našoj epohi“ nauke, tehnike i trgovinske aktivnosti „umetnik mora da svoj svet doživljaja dovede u sklad s ’metalnom brzinom života’ okružujućeg sveta“. Kazaće da stvaralac, više nego iko, oseća „morbidnost našeg postojanja, opasnost grabljenih doživljaja, siromaško svedočanstvo telegrafskog sporazumevanja, nervozu električno-primamljivih zadovoljstava.“
Nema sumnje! Čitati stare novine sa Aleksandrom Tišmom znači pročitati budućnost.
Iako se ograđuje od „frivolne reportaže“, citira rečenicu koju je Ernest Hemingvej izgovorio novinaru Tajma 1955. „Malo sam ubijen, ali ja vas uveravam da je to samo privremeno.“ Hemingvej postaje klasik – prve su reči iz fragmenta rubrike Listajući časopise, štampane godinu kasnije.
Pedesete su pune otkrića. Nakon Pisama Mileni, francuski časopis u nastavcima objavljuje Kafkino Pismo ocu. Ključ je što priređivač bira nekoliko rečenica za rubriku. „Mene je ponižavalo samo postojanje tvoga tela.“ Ili: „Rastrgaću te kao ribu.“
Germanista na gentskom univerzitetu, saznajemo, osporava postojeću redakciju Procesa, pošto je zapazio da „jesen u 9. poglavlju sledi zimi u 7. poglavlju, unutar iste godine“. Šta s novom hronologijom? „Proces je u planu jednog preduzeća za 1956“ – upozorava, približavajući nas tom zlatnom vremenu, kakvim nam se ono barem iz današnje perspektive čini, dok se pitamo primećujemo li mi umetnost budućih velikana što nam stoji pred nosom.
Jesmo li potpuno preterali ili sasvim zakazali u iskazivanju pohvala onima koji ih zaslužuju...
Kako god, dodajmo još da Aleksandar Tišma vešto prepričava uglavnom nepoznata dela na malom prostoru. Takođe, naslove izdanja daje u originalu, nudeći u zagradama svoj prevod. Takvih mesta ima puno na 460. stranica, ali recimo da The End of the Affair Grejama Grina prevodi kao Konac stvari. Zapise o književnosti (1953–1965) ne bi trebalo preskočiti najmanje zbog ovakve poslastice.
(NIN, 5. avgust 2021)