Nin
Jasna Novakov Sibinović, teatrološkinja: Nema napred za gomilu u mraku

Da li biste pristali da vam na predstavi unište ličnu kartu, koliki je rediteljski dar potreban da se sporne društvene teme oblikuju na sceni i zašto danas svaki čas izgovaramo reč „empatija“, preispituje autorka knjige Političko pozorište Olivera Frljića: od empatije do simpatije

Oliver Frljić je jedan od najradikalnijih, najsmelijih i najinventivnijih pozorišnih reditelja s prostora bivše Jugoslavije – rečenica je kojom počinje knjiga Jasne Novakov Sibinović. Delo pod naslovom Političko pozorište Olivera Frljića: od empatije do simpatije, čiji je izdavač Sterijino pozorje, donosi analizu predstava Turbofolk, Proklet bio izdajica svoje domovine, Kukavičluk, Zoran Đinđić, Izbrisani i Aleksandra Zec, polazeći od pojmova simpatije i empatije, ključnih za razmatranje glumačke identifikacije. Da bi potpuno razgradila princip rediteljevog postupka i njegovu složenu poetiku koju, pored ostalog, odlikuju dokumentarnost, subverzivnost, angažovanost i obrada najosetljivijih savremenih društveno-političkih potresa – autorka esejizira o emociji i razumu, o Stanislavskom i Brehtu, Brehtu i Lemanu, glumcu i reditelju, glumcu i liku, glumcu i publici. Kroz uzbudljive razgovore sa umetnicima, sagovornica NIN-a, koja je diplomirala na Odeljenju za filozofiju Filozofskog fakulteta i doktorirala na Fakultetu dramskih umetnosti u Beogradu – detaljno opisuje složen, uzbudljiv i bolan proces nastanka ovih autorskih projekata.

Dozvolite da priznam: oduvek sam izbegavao predstave u kojima učestvuje publika. Osećao sam nemir. Čak i kada ne ugase svetlo. Kako je biti gledalac Olivera Frljića?

Pozorište ovakvog tipa zasniva se na aktivnoj interakciji između gledaoca i glumca. Svojom reakcijom, pa makar to bio i izlazak sa predstave, nepristajanje da odgovori na pitanje i slično, gledalac doprinosi pozorišnom činu. Osećaj neprijatnosti je nužan. Frljićevo pozorište, pre svega njegovi autorski projekti, tematizuju bolne tačke nekog društva i njegov je cilj da se publika oseća neprijatno, jer samo izlaskom iz komfor zone i suočavanjem sa problemima i istinom, mi možemo napred. Ukoliko smo uvek uklopljeni u gomilu, zaštićeni u mraku i ćutanju, ne možemo mnogo da se pomerimo ni kao pojedinci, ni kao društvo.

Gledaoci mogu da se nađu u situaciji da odgovaraju na pitanja, trpe uvrede ili slušaju opis sopstvenog silovanja. Postoji li doživljaj koji posebno pamtite?

Ima mnogo uzbudljivih scena u Aleksandri Zec, koja je njegova najpotresnija predstava, potom u predstavi Mrzim istinu o njegovoj porodici, zatim u Second Exile, takođe o porodici, ali bih istakla scenu sečenja ličnih karata gledalaca u slovenačkoj predstavi Izbrisani. Naročito nakon što mi je za potrebe pisanja ove knjige glumica iz predstave otkrila kako je tekao proces od ideje do realizacije. Tema ove predstave je brisanje 25.671 stanovnika iz registra stalnog boravka novoosnovane države Slovenije, pretežno ljudi rođenih u republikama bivše Jugoslavije, sa stalnim boravkom u Sloveniji. Frljićeva ideja bila je da se svim gledaocima na ulazu uzmu lične karte i da se na kraju predstave svima iseku u znak solidarnosti sa „izbrisanima“. Glumice su se usprotivile i nazvale tu ideju nasilnom. Kompromis je bio zapravo vrlo rizičan – da se iseku samo onima koji se dobrovoljno prijave na kraju. Jedna od glumica mi je pričala koliko su bili uzbuđeni na premijeri (a i kasnije tokom svakog izvođenja) kada su se ljudi prijavljivali da im se iseku lične karte. Ovo je uzbudljivo iz više razloga, a pre svega zbog snažne i moćne penetracije pozorišta u život.

Napominjete da u razmatranju pojma empatija treba zanemariti njegovu svakodnevnu upotrebu. Ipak, ukoliko razmislimo baš o našoj svakodnevici, na šta bi mogla da ukaže tolika upotreba te reči? Koristi se više nego ikad, na različitim mestima, već godinama.

Da, empatija i simpatija se u ovoj knjizi koriste u drugačijim značenjima, pre svega pojam simpatije. Empatija je u pozorištu identifikacija, pre svega glumca s likom, a potom i gledaoca sa glumcem. U ovom pozorištu, kojim sam se bavila, nema likova, pa je ta vrsta identifikacije van fokusa. Više sam se bavila emocionalnom zarazom, to jest afektivnom empatijom i to kroz empatijsku identifikaciju između glumca i reditelja. No, da se vratimo na osnovno značenje... Empatija podrazumeva sposobnost poistovećivanja – da osetimo ono što druga osoba oseća, da se stavimo na njeno mesto. Današnji problem jeste u tome što ne vidimo drugu osobu i njene potrebe, ne možemo da izađemo iz okvira sopstvenih potreba. Stavljanje u poziciju drugog najčešće se sprovodi samo kada je tu uključena i lična korist. Veliki je problem i identiteta – da bismo se s nekim identifikovali moramo da imamo jasan identitetski ram, a današnja fluidnost identiteta nam to ne dozvoljava. Što se tiče sveprisutnosti te reči, pa to samo svedoči da je nema i da se njen nedostatak nadomešćuje mahanjem tom rečju. Na tome sve ostaje.

Šta bi danas moglo da označava – političko pozorište?

Ako se pozivamo na etimologiju reči, onda je svako pozorište u značajnoj meri političko. U nekom, uslovno rečeno, suprotstavljanju Bertolta Brehta i Hans-Tisa Lemana, kako je to predstavljeno i u knjizi, pitanje je da li je političko pozorište tematizovanje date društvene situacije uz potrebu da gledaoci kritički promisle ono što se prikazuje na sceni, te odatle i realnost, ili je političnost pozorišta u načinima svog predstavljanja, gde se pre svega misli na odnos gledalaca i glumaca, pri čemu se vraćamo na prvo pitanje. Da parafraziramo Dejvida Berneta – ne mora se praviti političko pozorište, može se politički praviti pozorište. Život svakog od nas je u svakom trenutku pod snažnim uticajem dnevne politike. Ukoliko bilo ko – ko se bavi javnim poslom danas u Srbiji, pa i autori pozorišnih predstava, u svom radu zastupaju ideju depolitizacije, onda se radi ili o sticanju nekakve lične koristi, ili o nedostatku hrabrosti ili o odsustvu jasno definisanog stava prema aktuelnoj situaciji u društvu, što je zapravo politička nepismenost u brehtovskom smislu.

Oliver Frljić kaže da umetnost kakvu danas poznajemo i jezik koji se kroz nju artikuliše „ne korespondiraju sa poljem očekivanja i iskustvima onih kojima mi želimo pomoći“. Primećujete li da između poruke poslate sa scene i publike postoji komunikacijska provalija?

Suština je u artikulaciji, u imenovanju problema u društvu, a svaka artikulacija je uglavnom ideološki oblikovana. Političko pozorište vidim kao borbu protiv kolektivnog zaborava. Ne prihvatam pozorište kao eskapizam. Rečenica – bila sam u pozorištu, ismejala sam se slatko i zaboravila ne sve probleme, u velikom broju slučajeva jeste dokaz da se ne radi o umetničkom činu visokog kvaliteta. Često izađem iz pozorišta i pitam se zašto ovaj tekst u ovom trenutku... Nažalost, društvena situacija je takva da svi raspoloživi kapaciteti moraju biti usmereni bar ka fokusiranju na probleme, ako smo svesni da pozorištem ne možemo da promenimo društvo. Pored hrabrosti, nesumnjivo je potreban izuzetan rediteljski talenat da se ozbiljne i sporne društvene teme na umetnički način oblikuju na sceni i to tako da izbegnu svaki oblik banalnosti, a da poruka koju čujete sa scene bude jasna. Bez obzira na to da li se radi o autorskom projektu, čije su poruke direktnije, ili o svojevrsnoj adaptaciji poznatog dramskog teksta, čijim je odabirom i načinom režije odlučeno da se ukaže na određeni društveni problem.

Hoće li aktuelna pandemija promeniti teatar?

Radujem se izuzetno predstojećem Bitefu i nadam se da će ga biti jer je to prilika da vidimo deo svetske produkcije. Prošle godine smo u Prologu Bitefa videli dve zanimljive predstave koje su pokazale tehnološki iskorak u pozorištu, ali sudeći po aktuelnim predstavama u Beogradu, pri čemu je poslednjih nekoliko meseci bilo iznenađujuće produktivno s novim premijerama, ne deluje da će doći do drastičnih promena u pozorištu zbog pandemije. Ono što posebno raduje, a što nema veze sa pandemijom, jeste što se u beogradskim nacionalnim pozorištima ovih dana mogu gledati predstave savremenog pozorišnog jezika u svakom smislu, poput Cementa u Beogradskom dramskom pozorištu i Kaspara u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, na primer. Na mene je, ipak, najsnažniji utisak ostavilo gostovanje Pirotskog pozorišta u beogradskom Narodnom pozorištu. U pitanju je Strah – jedna topla ljudska priča, autorski projekat Igora Vuka Torbice. Moje mišljenje je da je tragična smrt Igora Vuka Torbice nesagledivi gubitak za pozorište celog prostora, sa većim posledicama od pandemije.

(NIN, 19. avgust 2021)

среда, 1. септембар 2021.

Nova knjiga istarskog pisca otkriva kako se primorski grad menja tokom leta i na koje se sve načine
среда, 25. август 2021.

Nemački romanopisac i pripovedač govori za NIN o svom novom romanu Porijeklo koji je nagr
четвртак, 19. август 2021.

Da li biste pristali da vam na predstavi unište ličnu kartu, koliki je rediteljski dar potreban da
среда, 11. август 2021.

Znaš, druže stari, nisam nijednom koristio taj bazen celog leta – kaže zloslutno Getsbi pred kraj r