Srđan V. Tešin (1971), pisac romana „Kroz pustinju i prašinu“ (Stubovi kulture)

Putopis iz sebe ili model tri puta po Š

Yellowcab: Nakon pet knjiga napustili ste svoje stalne junake i stavili sebe u prvi plan romana „Kroz pustinju i prašinu“. Zašto?

Srđan V. Tešin: Mišljenja sam da pisac ne može pisati ni o čemu drugom nego o samom sebi, bez obzira iza kakvih se maski i karaktera skrivao. Prema tome, i u prethodnim romanima, naročito u "Kazimiru i drugim naslovima", pisao sam o sebi, ali se nisam držao prepoznatljivih prostorno-vremenskih odrednica. Ipak, Tatjana Gromača, hrvatska spisateljica, lepo je primetila da je "Kazimir" "svojevrsna parodija života u Miloševićevom sistemu..." Međutim, čini se da je za ovdašnje kritičare ova persiflaža bila previše zakukuljena. Sebe smatram odgovornim piscem, te mi je prosto bilo nepojmljivo da ostanem po strani, da budem puki konformista u totalitarnom društvu kakvo je, moram nažalost da konstatujem - još uvek, naše.

Dakle, estetika plus etika...

Bilo je potrebno, iz etičkih koliko i iz estetičkih poriva, da napišem knjigu koja će biti do te mere istinita, da u njoj neće biti potrebe da posežem za imaginarnim junacima kakvi su Kazimir, Oskar, Maks, Georgije, Simeon, Marija i Jelisaveta iz prethodnih pet knjiga. Mislim da sam jasno i razgovetno u jednoj rečenici u romanu potcrtao osnovni poetički model: "Neophodno je napisati roman koji će po analogiji potvrditi život, a svako drugačije angažovanje bilo bi besmisleno i neiskreno."

Opisujući gradove u kojima ste bili, vi kao da pišete putopis iz samog sebe...

Oduvek sam voleo knjige-brevijare poput "Rukopisa nađenog u Saragosi" Jana Potockog, koji je i avantura i putopis. Čitanje je istinska avantura, ali i putovanje, a kako su čitanje i pisanje dve strane istog posla, uživao sam pišući i putujući kroz svoje detinjstvo i kroz mesta koja predstavljaju ključne tačke mog odrastanja, bilo da je reč o Visu, Bihaću, Murteru, Mostaru, Sarajevu, Beču, Susu, Segedinu, Beogradu, Monastiru, Budimpešti, Kartagini ili mestu M. Istovremeno, putujući po biografiji i geografiji putovao sam i po istoriji. U romanu "Kroz pustinju i prašinu" opisivao sam i blisku i dalju prošlost, od onog istorijskog backgrounda koji je formirao moju generaciju, do onih (para)istorijskih dešavanja u kojima sam bio učesnik i svedok. Ukratko, to je put koji sam prevalio kroz pustinju i prašinu titoizma i slobizma.

U podnaslovu vašeg romana stoji odrednica: avanturistički roman. O kakvoj je avanturi reč?

Filmski znalci kažu da se svaki uspešan holivudski film zasniva na modelu "tri Š": na ševi, šorki i šali. Ruku na srce, takav je i život. Pošto je osnovna poetička zamisao ovog romana "da treba da potvrdi život", ja sam obojio priče seksom, akcijom i komikom. Iz prostog razloga: ovaj život u Srbiji, ma koliko jadan bio, prava je holivudska avantura sa bitnim otklonom: nema tog reditelja, pa ni pisca, koji će garantovati da će ona imati srećan kraj.

I ovaj roman je sastavljen od niza kratkih priča. Da li mislite da treći milenijum zahteva kratke ili duge romane?

Nezamislive su knjige iz istorije ili nečiji memoari koji ne prave razliku između bitnih i nebitnih događaja nego potanko vezu o svemu. Može se pričati samo o čvorišnim tačkama, onim koje povezuju logičnu razvojnu nit. Po meni, roman čine vešto upakovane pojedinačne celine. Kako drugačije pričati nego u fragmentima? U budućnosti, izdavači će zahtevati od autora kratke romane da bi ih štampali na debeloj hartiji i krupnim fontom, jer današnji razmaženi čitaoci insistiraju na tome da za svoj novac dobiju knjigu-ciglu, a ne knjigu-podmetač za čaše. A mediji su i u Srbiji već usavršili alhemičarsku veštinu da od svakog književnog olova naprave bestselersko zlato. O svinjama i biserima ćemo nekom drugom prilikom...

Mića Vujičić