Nin
Kim Tui, književnica: Dopuštamo istoriji da se ponavlja

Kad joj je bilo deset godina, pobegla je s roditeljima iz rodnog Vijetnama u Kanadu. Poznata spisateljica govori za NIN o svom romanu Em čiji su junaci ljudi na sličan način iščupani iz svoje istorije i ratna siročad koju su Plejbojeve zečice odvele do usvojitelja u Medisonu, Njujorku, Čikagu

Amerikanci govore o „ratu u Vijetnamu“, Vijetnamci govore o „američkom ratu“. Ta razlika je možda uzrok ovog rata – piše Kim Tui u „Tački gledišta“, najkraćem poglavlju romana Em, objavljenog u izdavačkoj kući Klio, u prevodu s francuskog Ljiljane Mirković. Odmah nudi objašnjenje: reč em prvenstveno predstavlja mlađeg brata ili sestru u porodici; ili mlađeg od dvojice prijatelja, mlađu od dve prijateljice; ili ženu ako se odnosi na par... Međutim, njena naratorka želi da veruje kako em jeste homonim francuskog glagola aimer, /eme/, voleti, u zapovednom načinu: voli, volimo, volite.

No, u knjizi o paklu rata, strahotama i ljudskosti što sve spaja, isti pojam uzima za nit koja će u kratkoj, eksplozivnoj prozi povezati životne priče radnika na plantažama kaučuka, žene iz salona za manikir i siročiće iz operacije Babylift.

„Za vreme operacije Babylift, osnivač i direktor Plejboja Hju Hefner pozajmio je svoj privatni avion i svoje bunnies, zečice, kao pomoć za transport siročadi iz centra u Kaliforniji do njihovih usvojitelja u Medisonu, Njujorku, Čikagu... Zečice su uspevale da zavedu decu onim istim šarmom koji kod muškaraca izaziva klecanje kolena.“

Književnica iznosi brojeve poginulih, pitajući se zašto su s jedne strane brojevi zaokruženi, a s druge potpuno precizni. Zanima je kako nijedan spisak ne nabraja siročad, udovice, propale snove i slomljena srca, uzimajući decu bez roditelja, prosjake, izbeglice i beskućnike za glavne likove. Njihove životopise brzo otvara i zatvara, prateći nit.

Već na prvim stranicama problematizuje pitanje istine. Saopštava da će istinite priče ispripovedati delimično, nepotpuno, približno. „Svake noći, u ritmu kockica leda koje padaju u kutiju mog zamrzivača, traganje bi me ošinulo porukom da moja mašta nikada neće uspeti da shvati potpunu stvarnost.“ Zato je pažljiva s rečima: daje obećanje da će poštovati „izvestan red što se tiče upečatljivosti, a neizbežan nered u osećanjima“.

Roman otvarate objašnjenjem značenja reči Em iz naslova, a već na sledećoj stranici razmišljate o krhkom odnosu između stvarnosti i fikcije, priče i istine. Šta znače ove reči jednoj književnici?

Pisac u meni bi vam rekao da ne pravim razliku. Dajem sebi slobodu da probiram detalje potrebne da ispričam priču koju imam na umu. A pre svega sebi dopuštam da pratim razvoj samih junaka. Oni me vode na tom putu i preuzimaju kontrolu nad tokom i smerom priče.

Pamtim knjigu Meri Makarti o Vijetnamu. Eseji, nastali usput, kao reportaže, prilikom poseta Južnom i Severnom Vijetnamu, imaju snagu najboljih romana. Nije slučajno što u prozi glasno pominjete Zebalda! Čitalac će se setiti Zebaldovog opusa pošto napišete: prašina, identitet...

Nisam čitala Meri Makarti, ali obožavam Tima O`Brajana. O`Brajanova proza pod naslovom Teret koji su nosili naučila me je da zapažam lepotu; da dopustimo sebi da vidimo lepotu čak i kad je prolazna, varljiva i nemoguća.

Kada su se Amerikanci povlačili iz Avganistana, mnogi su te scene uporedili sa snimcima pada Sajgona. Mislite li da u tim događajima ima sličnosti? Vijetnam nam se učini daleko, a onda u poglavlju „Luj“ pročitamo kako pomenuti lik dolazi do krova, na kojem se ljudi, uz pomoć američkog službenika, merdevinama penju u helikopter.

Te slike evakuacije iz Avganistana podsetile su me na to da ništa ne naučimo i da dopuštamo istoriji da se ponavlja. Ili je možda stvarnost surovija, a objašnjenje grublje: upravo to smo i nameravali da učinimo, nije nas bilo briga kakve će potrese i haos izazvati takva odluka. Ali, dobra vest jeste da ljudi nisu mutirali u poslednjih pedeset i nešto godina. Ostajemo isti: nepromenjeni, nedirnuti, nepopravljivi.

Često zapitkujemo romanopisce koliko najveći istorijski događaji promene našu maštu. Dogode se stvari koje dotle nismo mogli ni da zamislimo.

Normalan um ne može da zamisli da je jedna Vijetnamka, suočena s piratima koji hoće da je siluju, izgubila kontrolu nad sopstvenim telom, te je namazala lice i telo sopstvenim izmetom kao štitom, što je drugim ženama dalo ideju da učine isto. Ovo je priča moga ujaka koji je bio na tom brodu i bio svedok trenutka kada čovek izgubi sve svoje dostojanstvo, pošto je postao nemoćan poput tih žena. Ujak ovaj ožiljak nosi do danas, četrdeset godina kasnije... Ta je priča ostavila ožiljak na mom umu, na mojoj veri u čovečanstvo. Dakle, da: promenila mi je srce.

Pamtite li bekstvo? Pretpostavljamo da slično iskustvo pripada upravo takvim trenucima, životnim situacijama koje prevazilaze najbujniju maštu. Naratorka se pita kako da sebi predstavi majku koja hoda stotinama kilometara kroz džunglu. Dete okači na granu da bi ga zaštitila od zveri dok prenosi drugo, pa se onda vraća po prvo, prevaljujući iznova isti put.

Upamtila sam neke detalje, već mi je bilo deset godina. Ali četrdeset tri leta kasnije, pitam se da li mogu da se oslonim na pamćenje, pošto je moje telo zaboravilo nelagodnost gladi i žeđi; pošto je vreme izbrisalo ujede komaraca i infekcije na koži koju su ti ujedi izazvali; pošto je nos zaboravio smrad improvizovanog poljskog toaleta... Na sreću, postoje fotografije, dokumentarci, knjige koje potvrđuju da se zaista jesu dogodile stvari u koje biste teško poverovali.

Jedna od najbitnijih tema jeste prekid odrastanja, nagli izlazak iz detinjstva: „Poput odsečenog cveta, njeno je detinjstvo uvelo pre no što je procvalo.“

Smatram da život sačinjavaju prekidi, novi obrti, neočekivane promene. U mirnoj zemlji imamo priliku da predvidimo i kontrolišemo svoju sudbinu, ili barem da to pokušamo i da imamo utisak da sudbinu možemo držati pod kontrolom. Kad je zemlja u ratu, nema izvesnosti. Svašta se događa, čak i deci. Uglavnom deci, jer su deca najranjivija.

Knjiga ima magičnu formu. Kako ste je otkrili? Čitalac se zadržava na detaljima. Helikoptere poredite s najezdom insekata. Junakinja „tačno može da opiše kako vojnici guraju pikov džoker u remen svog šlema...“

Želela sam da prenesem ono što sam otkrila i naučila. Ta forma mi se javila veoma prirodno. Pomislila sam, ako želite shvatiti zašto, to je kao vođenje razgovora, zar ne? Nemam puno mašte. Isključivo pratim priču i formu onako kako meni deluju logično. Hvala što ste to primetili!

Biografija: A sada ti

Kim Tui rođena je 1968. u Sajgonu, a od svoje desete godine živi u Kanadi. Vijetnam je napustila sa roditeljima i dva brata bežeći od represivnog komunističkog režima. Pobegli su ribarskim brodićem, pa posle mučnog boravka u maležanskom kampu za izbeglice konačno završili u Kvebeku. Njen prvi roman Ru dobio je Veliku nagradu RTL za književnost 2010. na Sajmu knjiga u Parizu i ušao u uži izbor za Nagradu pet kontinenata Frankofonije. Dobitnica je Guvernerove nagrade, najvećeg kanadskog književnog priznanja. Na srpski jezik prevedene su knjige Ru, A sada ti, Man i Em.

(NIN, 20. januar 2022)

четвртак, 18. новембар 2021.

Poznata spisateljica govori za NIN o svom romanu, napisanom u ritmu skrolovanja na internetu, koji
среда, 3. новембар 2021.

Velški pisac govori za NIN o svom romanu Zdravo druže nedostajao si nam koji je nagrađen alternativ
четвртак, 21. октобар 2021.

Pre početka treće sezone serije čiji su junaci vlasnik medijske imperije i njegova deca, publicista
четвртак, 7. октобар 2021.

Zovu ga slikarem pandemije, iako je stvarao u prvoj polovini prošlog veka. Džulijana Rot iz muzejsk