Ronjenje na dah

- A što ti misliš da je intrauterinsko stanje, stanje panike?

- Ono je stanje blaženstva.

Živojin Pavlović, „Belina sutra”

Danas sam sasvim siguran da je, u Martinom rečniku, stariti značilo štiklirati suvišne reči.

Onih nekoliko rečenica koje je sve učestalije ponavljala, nakon što smo uz tortu proslavili njen osamdeseti rođendan, predstavljale su pokušaj da na vreme pronađe čvrsto uporište u prostoru, u kojem se, kako su leta odmicala, sve teže snalazila. Neko bi olako rekao: „senilnost”, ali to nije bilo tačno: Martina reč stariti značila je napraviti izbor iz jezika. Izbabrati pet ili deset tačaka oslonca kako ne bi sve otišlo dođavola. Povući nekoliko pravih linija i držati ih čvsto u  rukama. Ostati u ravni.

Balkon njenog stana na Petlovom brdu bio je obložen lamperijom i zatvoren staklom. Žuti štrik za veš bio je razapet pod plafonom, a uza zid poređane saksije s cvećem. Sedeli smo za stolom od pletenog pruća. Moju polovinu zauzimali su narandžasta pisaća mašina marke Olimipija i nekoliko belih papira. Na njenoj strani nalazili su se novinski TV dodatak i rezervna hemijska olovka.

Olovka je delila prostor na dva dela. Ja sam u prvom nervozno lupao po tipkama mašine za kucanje koja je pravila buku. Drmao sam ceo sto, naglim potezima ruke izvlačio papir, gužvao ga i bacao na pločice. Svaki čas sam ustajao, odlazio do kuhinje i ponovo se vraćao na balkon.

Za to vreme, Marta je sedela u pletenoj stolici i rešavala ukrštene reči. Preko sive kućne haljine sa crvenim cvetovima bila je obukla vuneni džemper. U desnoj ruci držala je olovku, a u levoj malu lupu koju je lagano povlačila gore-dole: od zagonetne definicije pojma u donjem stupcu novinske stranice do praznih kockica sa brojevima u horizontalnom i vertikalnom nizu. Tek kada bi pronašla rešenje, spustila bi dnevni list na sto i pažljivo ispisala reč, slovo po slovo.

Dok je sricala reči sebi pod bradu, ja sam se davio u lavini rečenica. Ustajao sam naglo, najčešće se zapetljavajući u mokar veš. „Jebem ti štrik, da ti jebem!”, psovao sam u sebi i izlazio.  

Pokušavao sam da napišem priču o slavnom slovenačkom skijašu Roku Petroviču. No, neprekidno sam upadao u probleme s rečima: kao da ih je bilo više nego što je potrebno. Jedini prozni tekst koji sam do tada napisao bila je nekakva priča o smrti Lava Tolstoja koja mi se otvorila poput prave lavine. Svaka rečenica nakon toga predstavljala je pucanj u prazno, mukotrpni pokušaj da napravim drugi korak.

„Strpljenja, još si mlad”, govorila je Marta, pokušavajući da me smiri.

Oduvek sam govorio previše i preglasno. Žučno sam gestikulirao, skačući iza njenih leđa, dok je ona mirno stajala nagnuta nad kuhinjskim pultom. Spremala je večeru nazubljenim nožem s gumenom drškom. Izvadila je beli, duboki tanjir po čijim su rubovima bili nacrtani cvetovi, a   potom iz frižidera, koji je bio postavljen iza vrata, i jednu šargarepu. Sa stolice koja je stajala tik uz frižider podigla je jabuku i potražila rende. Ni u jednom trenutku nije prekinula svoj svakodnevni ritual koji je počinjao u 17:30.

Moja priča, pokušao sam da joj objasnim, trebalo je da govori o ronjenju na dah. Ali, ja ne uspevam da je započnem, jer mi se neprekidno čini da sam izgubljen u prostoru. To je neka vrsta paradoksa. Metaforički govoreći, premda mi se čini da postoji bezbroj ulaza, ne uspevam da pronađem onaj pravi, baš zato što mi se čini da ih je previše. Pomislio sam, izgleda uzalud, da bi se rešenje moglo sȃmo nametnuti ukoliko pročitam obilje dokumentarnog materijala. Čak sam prepisao preciznu definiciju: „Ronjenje na dah predstavlja boravak pod vodom u cilju obavljanja sportskih i drugih aktivnosti, s privremenim prekidom spoljašnjeg disanja, drugim rečima apnejom kojoj prethodi dubok udisaj vazduha”, ali to mi za sada nije bilo od velike pomoći.

„A taj sportista?”, upitala je Marta, skidajući s frižidera nekoliko napola presečenih listova iz dnevne štampe.

Rok Petrovič, odgovorio sam joj, bio je jedan od najboljih slovenačkih skijaša. Poginuo je na Korčuli, u Veloj Luci, dok je ronio na dah. Imao je dvadeset sedam godina. U Sestrijereu 1983. osvojio je prvo mesto na juniorskom prvenstvu u slalomu. Pet puta i Svetski kup. Prvi je Jugosloven koji je u tome uspeo – nastavljao sam, daveći se u lavini reči.

Marta je za to vreme već ljuštila šargarepu. I to je bila čista rutina. Nakon što bi petkom pročitala kulturnu rubriku dnevnog lista i rešila ukrštene reči, uzimala bi listove i svaki presekla napola. Uredno složenu gromilu odlagala je na frižider. Pre večere, uzimala je polovinu i stavljala je na pult kako bi na njoj ljuštila jabuku i šargarepu.

Oguljene ljuske padale su, nekom slučajnošću, baš na list sa čituljama. Dok su je sa crno-bele hartije gledali portreti umrlih, starih i mladih, ona je spokojno pripremala voće i povrće za rendanje, pogledavši me samo još jednom: „Je l` se ti plašiš smrti? Možda zato i imaš te probleme.”

Kada je rekla te probleme – Marta svakako nije mislila na književnost. Iako je već bila prešla osamdesetu, tetka moga oca koja mi je iznajmila jednu od soba svog velikog stana – bila je dobrog zdravlja. Svake srede merila je pritisak, svakodnevno uzimala vitamin C; ponekad se žalila na grlo ili želudac. Ja sam, naprotiv, svakodnevno pronalazio razne vrste simptoma narušenog zdravlja.

Marta je rođena u martu 1924, ja u aprilu 1978, ali bez obzira na pedeset četiri godine razlike, činilo se kao da smo promenili uloge. Ona je bila mlada, ja sam bio starac.

            Pored izabranih dela klasika i nekoliko tomova velike Enciklopedije Jugoslavije, na policama njene kućne biblioteke najviše je bilo knjiga iz oblasti psihologije. Pre nego što je upisala veterinu po završetku rata, Marta je želela da studira psihologiju. Ponekad mi je davala savete o tome šta da uradim kada mi misli zaokupe strahovi od najrazličitijih bolesti.

            „Pokušaj da sklopiš oči, duboko dišeš i izbrojiš u sebi do deset”, savetovala je, zavaljena u fotelji iz koje je gledala televiziju.

     Činilo mi se da računamo vreme na dva različita načina, iako smo gledali u isti mali časovnik koji je stajao na televizoru. Njen dan prolazio je iz minuta u minut, a moj iz sata u sat.

    Marta je vreme merila velikom kazaljkom, poštujući svoj redovni plan: dnevnik, doručak, šetnja, kafa, ručak, čitanje, jabuka, šargarepa, televizija, počinak. Moj dan, pak, merio se malom kazaljkom koja je ponekad preskakala. U svakodnevnim radnjama nisam imao nikakvog reda. Kada razmislim, svime je upravljala moja želja da 24 sata što brže prođu. Nije mogla čudom da se načudi zašto se dižem tek u podne i sedim uz televizor cele noći, dok ona svakog jutra ustaje u pola sedam i gleda vesti Glasa Amerike.

 Kao da je starica živela punim plućima, dok sam ja disao na preskoke. U Martinom rečniku, stariti je značilo: štiklirati suvišne minute, čvrsto se uhvatiti za kazaljke malog časovnika, pronaći kakav-takav oslonac u vremenu.

  Do saznanja da ne merimo isto vreme došao sam jedne noći u dragstoru. Spustio sam korpu na pločice, sklopio oči i počeo da izgovaram cifre. Stešnjen između artikala za kućnu higijenu, na odeljenju hemijskih proizvoda, osećajući blagu vrtoglavicu, uz osećaj da ruke i noge polako odlaze od mene, rekao sam sebi: izbrojaću do sto dvadeset. 

 Dan ranije dobio sam elektronsko pismo od američkog pisca koga sam bio zamolio za intervju. On mi se ljubazno zahvalio, žaleći što ovoga puta nećemo biti u prilici da napravimo razgovor. Kao razlog naveo je ovo: „Pre mesec dana srce mog brata stalo je na dva minuta.” Kako bih bolje razumeo okolnosti u kojima se našao, u rubrici subject napisao je: „Biti najmlađi u velikoj porodici.” Obe te rečenice sada su mi prošle kroz glavu, ali posle toga nisam čuo ništa osim svog disanja. Sto dvadeset sekundi učinilo mi se kao čitava večnost, kao sve vreme ovog sveta.

Vratio sam se iz dragstora, zaključao vrata stana i odmah se nakašljao na silu. Sve dok se nisam uselio, Marta je živela sama. Dešavalo se da sasvim zaboravi da sam tu; nekoliko puta prepala se od straha kada sam iznenada progovorio.

Ušao sam u dnevnu sobu držeći najlonsku kesicu u ruci. Marta je i dalje gledala muzičku emisiju. Obično je pred televizorom sedela do ponoći. Onda bi izvadila viklere: iako joj je kosa bila gusta, uporno je koristila šampon protiv opadanja kose. (Svaki put bih joj merio šezdeset sekundi koliko je, po uputstvu, penu trebalo da zadrži na glavi.) Zatim bi otišla u kupatilo, odložila zubnu protezu u čašu i opružila se u spavaćoj sobi. Disala je glasno i ujednačeno.

Tokom noći, zbog jeftine struje, ustajala je nekoliko puta. U pola četiri ujutro, krećući se kroz mrak, isključivala je svoju električnu peć, a potom tiho ulazila kod mene u sobu i uključivala moju peć – plašila se da će iskočiti osigurač ukoliko obe rade istovremeno.

Čim je otišla na spavanje, počeo sam da šaltam kanale. Na jednom od programa prikazivalo se Veliko plavetnilo. Trebalo je da taj Besonov film bude jedan od mojih „dokumenatrnih oslonaca”, kako sam na početku naivno mislio. Nisam bio siguran kako, ali smatrao sam da će mi pomoći da izvedem do kraja svoju priču o ronjenu na dah. Plava svetlost sa ekrana razlivala se po dnevnoj sobi. Ležao sam u fotelji, imajući utisak da i sam polako tonem, kad mi se učinilo da čujem korake. Nije bilo vreme da Marta ustaje; nisu to bili ni koraci komšija iznad nas (već sam umeo da prepoznam zvuk koji su proizvodile njihove sobne papuče dok ih vuku po podu, kao i tupe udarce petama po parketu). Osetio sam jezu i na tren ostao bez daha.

Ušla je sporo, prišla televizoru i izvukla gajtan iz struje.  Nisam se usudio da se nakašljem, pravio sam se kao da me nema. Ona je opsovala samu sebe što je zaboravila da ugasi TV i zatvorila vrata za sobom.

Ostao sam da ležim u kožnoj fotelji, razmišljajući o priči koja mi je sve više klizila iz ruku. Da li sam tada sasavim odustao od ronjenja na dah? Ili je to, ipak, bilo mesec dana kasnije kada mi je jedan beogradski advokat poklonio knjigu proze Živojina Pavlovića pod naslovom Belina sutra?

U jednom poglavlju nalazio se Pavlovićev razgovor sa rediteljem Dušanom Makavejevim.

„A sećaš li se ti Foče? Kako je Foča umro?”, pitao je Makavejev, pripovedajući o Zoranu Fotiću, predsedniku udruženja ronilaca, prijatelju Duleta Grofa i Voje Lukića; Foča je želeo da dostigne dubinu do koje čovek može da dopre. Oni su čistili arterske bunare. Jednom prilikom otišli su na Jadran i na dno spustili teg vezan kanapom, niz koji su se onda spuštali.

  „Posle jedne određene dubine, koja je vrlo opasna, pritisak i potisak postanu toliko ujednačeni da te voda više ne izbacuje nagore, i ti više ne toneš, nego ostaneš da lebdiš”, pričao je Makavejev dok ga je Živojin Pavlović snimao magnetofonom. „Izgleda da je Foča stigao do toga. Međutim to je istovremeno trenutak u kome gubiš želju da isplivaš, trenutak blaženstva, prosto zaboraviš da bi trebalo da izađeš napolje. Nešto slično smrti od smrzavanja, kada si zadovoljan, kada ti je sve lepo, kada ne želiš više ni najmanji pokret da učiniš i lagano utoneš u čarobni san. Čim su ostala dvojica isplivala, videla su da Foče nema. Počeli su da rone, da ga traže, ali ga nikada nisu našli. On verovatno i dan-danas lebdi na nekoj određenoj dubini.”

Noć sam prespavao u fotelji. Marta se iznenadila kada je u pola sedam otvorila vrata dnevne sobe. Dok sam ustajao da joj ustupim mesto, već je uključila televizor. Prepoznao sam najavnu špicu vesti Glasa Amerike. Ne želeći da odstupi od svoje satnice, stavila je naočari, držeći na krilu tacnu s komadom hleba koji je premazala margarinom. „Kad mi neko kaže da je starost lepa, ja pomislim da je lud”, rekla je i zagrizla hleb.