Danas
Vladimir Tasić

Vladimir Tasić, književnik

 

Život u lavini  informacija

 

Vladimir Tasić, doktor matematike i profesor na kanadskom Nju Bransvik univerzitetu, jedan je od najznačajnih domaćih proznih pisca. Novosadski “Svetovi” nedavno su objavili njegovu najnoviju knjigu “Kiša i hartija”, a pre nje, Tasić (Novi Sad, 1965) je objavio veoma popularan roman “Oproštajni dar”, kao i dve zbirke priča čiji su naslovi “Pseudologija fantastika” i “Radost brodolomnika”.

 

Danilo Kiš je u jednom intervjuu izneo ideju o pisanju romana-enciklopedije. Da li se vaš roman „Kiša i hartija“ rađa iz slične ideje?    

 

Vladimir Tasić: Ukratko, da. Ako postoji “barokna potreba” razuma da povezuje i traži analogije, onda je lutanje kroz razne oblike znanja nešto što i čitalac može da doživi, što možda i doživljava, svakodnevno, osim ako je od onih koji misle da im je uvek sve jasno kao dva plus dva. Danas je to iskustvo, čini mi se, raširenije nego što je bilo 1973. Iz tih razloga, a i iz nekih drugih, okružio sam svoje junake, koji su rođeni otprilike u vreme Kišovog intervjua, lavinom informacija i dezinformacija, osudio sam ih na lutanje smetlištem na kom se smrti, istorije, promašaji i odrednice iz “Malog gurmanskog brevijara” mešaju kao tragovi koje ostavljamo za sobom, zajedno sa knjigama, filmovima, muzikom, plastičnim bocama i radioaktivnim otpadom. U tom neredu odvija se priča kojoj neprestana buka sveta ne dopušta da sebe uobraženo proglasi za centar univerzuma.

 

Svedoci smo rađanja novog stupnja u književnoj evoluciji: rađanja virtuelne književnosti. Glavno oruđe te literature jeste hipertekst. Da li ću pogrešiti ukoliko hipertekstulnost primetim i u vašem najnovijem romanu?

 

Iskustvo interneta, dostupno velikom broju potencijalnih čitalaca, nameće nekoliko pitanja. Jedno od njih odnosi se na mesto same književnosti u kulturi koja slavi “informacije” i brzinu razmene “informacija”. Literatura ovo može uzeti u obzir, možda čak i mora, ali ako pri tome izgubi svoju specifičnost, onu naročitu suspenziju brzine koja je neophodna da bismo razvili odnos prema predstavljenom svetu, onda više neće biti literatura već nešto drugo. Knjiga ipak ima neku celovitost: možete je držati u rukama, ne morate imati posebnu aparaturu da biste je čitali, znate šta je prva a šta poslednja strana; položaj tela dok čitamo knjigu obično je drugačiji, opušteniji, nego kada čitamo sa ekrana. Sve to ima neke veze i zato sam pokušao da pronađem neku međuformu, digresivnu i otvoreniju, ali koja se ipak čita kao knjiga.

 

Da li mislite da enciklopedijsko pripovedanje, na neki način, može baciti u svoju senku glavnu priču: da može izbledeti glavne karaktere i njihove emocije, gurnuti u stranu roman? Čini mi se da vi, znajući ovo, namerno birate ovakav žanr baš zbog karaktera priče koju u romanu pripovedate?

 

Od književnosti se očekuju različite stvari. Meni je, a to je samo lični stav i ništa više, pomalo dosadan imperativ da junaci svoje uzbudljivo-prikazane emocije izlažu anonimnom pogledu kao kadaveri iz ranih anatomskih udžbenika, koji svlače kožu sa sebe da bi egzibicionistički prikazali “tajnu” unutrašnjost svojih tela. Glavna junakinja i pripovedač, Tanja, meni je izuzetno draga baš zato što se opire očekivanjima horske svesti i ulaže svestan napor da digresijama, stalnim narušavanjem toka priče i promenama ritma, rastopi narcisoidnu perspektivu koja u oku čitaoca traži ogledalo sopstvenih osećanja.

 

Dve reči koje počinju slovom “m” bitne su u slučaju „Kiše i hartije“: muzika i mitologija. Kakvu ulogu igra muzika u vašem romanu?

 

Nedavno sam na radiju slušao intervju sa jednim kanadskim multimedijalnim umetnikom. Na pitanje zašto njegove nastupe prati određena buka, on je odgovorio: zato što se zvuk prostire u svim pravcima. To je, dodao je, lepa metafora. Osim toga, muzika je interesantna jer različite glasove i instrumente doživljavamo simultano, a to je granica koju tekst po svojoj prirodi ne može da pređe jer reči i rečenice čitamo u nizu. Naravno, mi i priču razumevamo kao celinu; tek na kraju, jednim kružnim pokretom, rasvetljavamo njene elemente i njihovu ulogu u celini. Budući da ova priča ima mnogo glasova i elemenata, bilo mi je važno da naglasim tu potrebu za sintezom. Ima još nekih razloga za tematizaciju muzike i ritma, ali o tome sam već govorio na drugim mestima.

 

Izjavili ste da nismo definisali nove miteme, i u vezi sa tim, „da čitavi svetovi u okviru naše kulture još uvek nisu ušli u književnost”. Oduševio me je i primer koji ste naveli: Šepardova priča “Ajaks uvek napada” čiji je pripovedač Velibor Vasović…

 

Mislim da naša književnost tek treba da se oslobodi mnogih ograničenja, kako tematskih tako i stilskih. Zato jedan od mojih junaka kaže: mi i ne znamo svoje priče.

 

Jedan kritičar je napisao da roman “Kiša i hartija” predstavlja “prvu ozbiljnu i promišljenu recepciju pinčonovske poetike u srpskoj književnosti”. Kako komentarišete ovu rečenicu? Mnogi pisci izbegavaju da navedu pisce koji po njihovim pričama ostavljaju trag.

 

Ne vidim razlog da izbegavam razgovor o piscima koji su mi važni. Što se tiče Pinčona, na njega je vrlo jasno ukazano u romanu, ne samo zato što volim njegove knjige. Pinčonovi junaci na ludilo sveta ne reaguju samoukidanjem već hipertrofijom priče, to jest paraoničnim teorijama zavere. Ovde nije bitno da li su i u kojoj meri te konkretne teorije odbranjive. Bitno je da je u američkoj prozi, pre nekoliko decenija, to moglo da prođe kao ironijska igra u žanru detektivskog romana ili političkog trilera, jer je u sociolektu predstavljalo oznaku margine i kontrakulture. Kod nas je ta paranoja bila zvanična politika, i tu već imamo vrlo značajnu razliku. Ali to nije sve. Sada čak ni u Americi teorije zavere nisu nedvosmislena oznaka kontrakulturnog bunta. Naprotiv, one su bestseleri. Poznat je roman Dena Brauna “Da Vinčijev kod”. Kod nas manje poznat, ali u Americi možda još veći hit, jeste serijal “Vreme kraja”. Dvanaest nastavaka ove epopeje prodato je u četrdeset miliona primeraka. A pogledajte o čemu se radi. Tandem fundamentalističkih autora reciklira teološku doktrinu Džona Darbija iz XIX veka i kombinuje je sa holivudskom verzijom apokaliptičkog scenarija iz Solovjovljeva “Tri razgovora”. Antihrist vozi “hamera”, junaci ganjaju “lend rovere” i pilotiraju džambo-džetovima, ljudi nestaju sa lica zemlje i odleću u redove nebeske vojske, javlja se protofašistička mitologija Završne Borbe u maniru bitke germanskog junaka Hermana sa Rimljanima. Na kraju, Hristova armija naravno pobedi zaverenike Zla, onda Hrist lepo postroji zločeste bavarske Iluminate i zakarpatske Antihriste da bi im, dok u pozadini svet nestaje u poplavi krvi i pečurkastim oblacima, održao kratko predavanje u kom napada teoriju evolucije. Kraj sveta; zavesa. U poređenju sa ovim ludilom, poštarska zavera Pinčonovog “mračnog Tristera” izgleda kao pobuna mrzovoljnih filatelista. Štaviše, takvu gomilu fascinantnih budalaština ne bi mogao zamisliti ni najotkačeniji Pinčonov junak, kao ni činjenicu da ih ljudi uzimaju ozbiljno, i to vrlo moćni ljudi. Regan je, na primer, u sve to verovao; njegov čuveni termin “Imperija Zla” potiče iz sličnih izvora kao i ova bizarna knjiga, a intelektualno okruženje Buša II nije bitno različito. Dakle, teorije zavere više nisu oznaka kontrakulture. Stoga i Pinčona moramo iznova tumačiti, ući u neku vrstu kritičkog dijaloga sa njim. Uzimajući u obzir sve to, kao i odvašnje političke diskurse, nije sasvim slučajno što se u “Kiši i hartiji”, uz jedan sporedan lik, lik oca javlja kao model teoretičara zavere.

 

Glavna junakinja se, ipak, ne brani takvim oružjem…

 

Tanja odbija taj oblik odbrane. Ona zna da tragedija subjekta nije u tome što je “mrtav”, već u tome što je živ sahranjen u gomili reklama, ideologija, tradicija, informacija. Sa svih strana mu govore da je istorija završena, ili će biti završena, evo samo što nije, da mu je preostalo samo lukavstvo tobožnjeg izbora: da se uloži, da se složi. Na primer, da se loži na mitomansku fantaziju spektakularne osvete čitavom svetu, gde se subjekat, u formi nekog povampirenog Hrista, vraća da uništi planetu nuklearnim ratom. Može da se uloži u neoliberalnu bajku o Nevidljivoj Ruci tržišta, ili u neku kombinaciju jednog i drugog, ili u lokalne varijacije na temu. Ako pak, kao Tanja, naslućuje opasnost takvih fantazija, ako odbija da se uloži u duh palanke, ako je obdaren nekom vrstom osetljivosti, ako još uvek može da oseti bol i užasavanje, grižu savesti, ostaje mu taman toliko snage da splavari Aherontom i otud povremeno krikne.

 

 

недеља, 12. јул 2009.

Normal 0 21 false false false Mic
недеља, 12. јул 2009.

Normal 0 21 false false false Mic
недеља, 12. јул 2009.

Normal 0 21 false false false Mic
недеља, 12. јул 2009.

Normal 0 21 false false false Mic