Nin (proza)
„Unutrašnje more“ Danice Vukićević: Roman za noć u policijskoj stanici


Nećemo nadugačko o skraćenicama! Trebalo je da itd. u mikropričama Lidije Dejvis nagovesti reči koje su u nastavku mogle da budu ispisane, međutim, njeno „i tako dalje“ proizvodilo je suprotan efekat – takoreći „brisalo“ i ono dotle izrečeno.

Zbog toga smo nakratko zastali svaki put kada bi naratorka knjige Danice Vukićević Unutrašnje more (izdavač: Nojzac) upotrebila tzv. Svejedno da li pripovedala o takozvanim kućnim poslovima, takozvanoj narativnosti i radikalnoj praksi; takozvanoj humanističkoj slici sveta i razvijenom svetu ili tzv. „kupljenoj diplomi“.

Navedenom skraćenicom govornik se neretko ograđuje. U slučaju ovog dela, koje će nesumnjivo obeležiti ovogodišnju proznu godinu i dr. – ograđivanje znači izdvajanje i potom preispitivanje stvarnosti, slikovitim, britkim i oštroumnim sažimanjem.

Svaka od dve stotine strana sadrži šest, sedam kratkih proznih zapisa, razdvojenih naslovima. Od prvog, nazvanog Patetika, koji u celini glasi: „Tolika grubost da prerasta u patetiku“ – čitamo „fragmente“ o književnosti, književnim pravcima, piscima, sujetama, egu, ambiciji, karijeristima, veri, odnosu istok – zapad, strahu od nepoznatog, strahu od drugog, mizoginiji, nasilju, talentu, klasama, politici, feminizmu. O poznatom zvuku: „Posle hiljadu godina ne samo da čujem već i vidim čudesan prizor tako čest u detinjstvu: neko (stariji muškarac) praherom lupa tepih okačen na metalni razboj ispred zgrade.“ O narkomanima: „Zapaža: Narkomani su nekada bili gospoda...“

Nemoguće je nabrojati sve obrađene teme. Unutrašnje more sačinjeno je od najsitnijih čestica istresenih praherom iz sveobuhvatnosti naših života. Premda na početku saznajemo za „veliki problem“ – junakinja pokušava da složi dugo pisane priče na pravi način, čekajući rešenje u snu, dok se odštampane stranice vuku po kući – šarolika građa ovde jeste potpuno precizno organizovana.

Najpre, ona koja pripoveda, govori o svom spisateljskom poslu, i svim nužnim usputnim poslovima. S njima dolaze otkazi i problemi, nalik onom sa stambenim kreditom. „Svi smišljamo: Kako da zaradimo nešto, kako da se iščupamo iz dugova, kako svoj biznis da započnemo i da nam krene, kako da premostimo težak period... Jako dugo.“

Čvrst temelj Unutrašnjeg mora za priče o krizi, nesigurnosti, ili opis susreta s Erikom Jong – predstavljaju naratorkina sećanja na oca i majku, te likovi što se pojavljuju u jednakim intervalima: sestra, ćerka, Nebojša, Tišma...

Pušta da slike izrone iz prošlosti, duboko zaranja u svakodnevicu, bilo da opisuje „tramvajske kao krljušt bleskave izlizane šine“ u Nemanjinoj ulici, bilo da hvata trenutke razgovora među prijateljima tokom kojih dolazi do iznenadnih promena u odnosima – zagonetnih preobražaja ličnosti. S poetičkim stavom da je „ideje“ jednako moguće tretirati kao likove.

Da li onda govorimo o romanu?

Unutrašnje more dosad je nazivano kratkom prozom, zbirkom pesničkih slika, pasaža, iskaza... U elektronskom katalogu Biblioteke Matice srpske, u rubrici „vrsta građe“, lepo stoji – knjiga.

Oberučke prihvatamo odrednice, podvlačeći rečenicu sa 191. stranice: „Umetnost koja ne preobražava nije umetnost“ – zapitani zašto fragmentarnu formu „intuitivno“ dovodimo u vezu s dnevničkim beleškama. Jedan je naslov označen datumom (31. 7. 2019), ali dve mikroceline, Uvid i Potvrda romanesknosti, čine da se zamislimo.

Prva poručuje da život ima romanesknu strukturu; da dan ima romanesknu strukturu. „Dnevni romani. Svaki dan je – knjiga.“ Druga, list dalje, donosi otkriće: „Ona je otkrila kako život ima strukturu romana (neprustovski, nabokovski) iz dana u dan, to jest, da je svaki dan – roman i da on ne mora nužno biti deo ciklusa niti povezan s ostalim danima-romanima (nebalzakovski) ili pak, nategnuto može (balzakovski). I upravo taj dan kada je za televiziju izrekla to o romanu-danu završio se spektakularno, provela je noć u policijskoj stanici.“

Zaplet?

Rasplet „najžanrovskijeg“ odlomka vrti se oko cedulje s komšijskom pretnjom zbog curenja iz erkondišna.

U slučaju da čitalac ovu knjigu ima u rukama zajedno s aktuelnim romanima Dženi Ofil Vreme ili Patriše Lokvud Ovo niko ne pominje – čije domete Danica Vukićević na pojedinim mestima prevazilazi – ne bi posumnjao da čita roman. I More dotiče probleme „razvaljenog sveta“, „interneta“ – tzv. društvenih mreža – da se vratimo na skraćenice.

Preko majčinog fejsbuk-profila, povremeno se prate fotografije iz nečijeg porodičnog života, fotke redovno ispunjene srećom, harmonijom, ljubavlju... „Njihov život, beskrajni orgazam.“

Tada razmišljamo o maskama.

„Maska ko maska: Kada socijalna / umetnička / biznis etc. maska sraste s pravim / biološkim licem i rastopi ga, ostane samo ona, u ogledalu, oku Drugoga.“

Pored ograđivanja od realnosti, sada se treba udaljiti i od njene verzije na internetu i naposletku vratiti – sebi.

„Placebo: svako vraćanje sebi bivalo je kao da sam ponovo rođena, svet bi mi se ukazivao iznova kao iznova nov, nepoznat na neizlapeli način.“

(NIN, 8. septembar 2022)

среда, 7. септембар 2022.

Nećemo nadugačko o skraćenicama! Trebalo je da itd. u mikropričama Lidije Dejvis nagovesti reči k
четвртак, 11. август 2022.

Roman Ajkula Pitera Benčlija našao se u knjižarama baš u trenu kada novine bruje o napadima morski
среда, 20. април 2022.

Opaska Dž. M. Kucija da autobiografija ima početak i sredinu, ali da po prirodi stvari ne može ima
четвртак, 14. октобар 2021.

Razapet između Afrike i Engleske, junak romana ovogodišnjeg laureata Abdulrazaka Gurne pronalazi mi