Beogradski književnik Ibrahim Hadžić otkriva tajanstvene svetove gljiva i noćnih leptira

Priroda je najčudesnija u malom

Pored toga što je obeležio mnoga detinjstva uređujući školski program Televizije Beograd u ono njegovo zlatno doba, književnik Ibrahim Hadžić (Rožaje, 1944), pre svega pesnik ali i esejista, istoričar umetnosti po obrazovanju, svakog leta u Rožajama vodi još jedan paralelan život. Ovoga puta podelio je sa nama tajne tog šumskog, planinskog cartsva i otkrio nam zašto već dvadeset godina proučava svet gljiva o kome je napisao pet knjiga. U izdanju „NNK Internationala“ objavljeno je još jedno kapitalno delo: Ilustrovani rečnik sveta gljiva koji je Ibrahim Hadžić napisao sa prof. dr Jelenom Vukojević, profesorom na Biološkom fakultetu u Beogradu.

Gospodine Hadžiću, kako se dogodilo to  da počnete da se bavite gljivama?

Kako se to dogodilo? Pomalo smešno, kao što se u većini slučajeva iz smešnih ili neozbiljnih razloga ulazi u neku avanturu iz koje se, potom, do kraja života ne izlazi. Ja sam želeo da opovrgnem tvrdnje jednog mog školskog druga (u to vreme direktora jedne firme koja je počela da se bavi otkupom šumskih gljiva) koji me je ubeđivao da su skoro sve gljive koje smo sreli u toku jedne šetnje po zavičajnoj šumi – vrganji. E, ne može tako, rekao sam. Sad ću ja naći neke knjige o gljivama i proveriti o čemu mi ti to pričaš. Nećeš ti meni prodavati maglu – rekao sam sebi. I gle čuda: knjiga do koje sam došao bila je knjiga koju je napisao filozof-estetičar, Ivan Foht, i zvala se Gljive Jugoslavije. Izučavajući ovu knjigu lako sam otkrio da ono nisu bili vrganji koje smo sretali moj prijatelj i ja. A šta je to bilo – to Bog jedini zna! I možda Ivan Foht! Moraću malo da im se pridružim pa da i ja ponešto saznam – rekao sam sebi. Eto, to malo traje vremenski koliko bi se završilo četiri ili pet, a po Bolonjskoj konvenciji i celih šest fakulteta. I nisam upoznao samo vrganje već i na stotine drugih vrsta. Možda i celu hiljadu! Drugo, gle, Foht je filozof a tako lepo i stručno piše o gljivama. Tako sam pre dve decenije počeo sam da se bavim izučavanjem gljiva, ovih čudnih stanovnika naše Zemlje, stvorenja koja nisu biljke a ni životinje.

Vi ste čak otkrili i neke nove vrste?

Ne, nisam otkrio nove vrste za nauku. Možda i jesam, ali to još ne znam. Ima popriličan broj gljiva koje nisam uspeo da determinišem. Ali otkrio sam na desetke vrsta novih za terene Srbije i Crne Gore. Od svih mi je najdraža Gyromitra esculenta var. alba Pil. koju sam posle višegodišnje pretrage po literaturi i kontakata sa referentnim mikolozima u svetu uspeo da determinišem, odnosno na nju me uputio danski mikolog Tomas Leze. Ova vrsta prvi put se beleži za Balkan, a u Evropi je za proteklih sto godina tek četvrti nalaz. Priznaćete i sami – retka vrsta i lep naučni rezultat.

Napisali ste nekoliko knjiga o gljivama...

Objavio sam četiri knjige o gljivama. To su pionirski poduhvati za Srbiju i Crnu Goru. U njima se prvi put pominju konkretne vrste i konkretni tereni. Gljive sam personalizovao. Nisu date kroz tehničke podatke, kako se to obično u svetu radi, već sam ih opisivao kao živa bića sa imenom i prezimenom. Osim gljiva, izučavao sam i etnomikonime. Sakupio sam na terenu popriličan broj nezapisanih narodnih imena gljiva sa njihvim brojnim sinonimima i homonimima. Objavio sam knjige: Gljivarska početnica (1995), Klasiranje gljiva (1998), Drugi gljivarski korak (2002) i Gljive -  životinje koje ne hodaju (2007). Objavio sam jednu značajnu knjigu sa prof. dr Jelenom Vukojević, profesorom na Biološkom fakultetu u Beogradu pod nazivom Ilustrovani rečnik sveta gljiva.

Priroda je puna tajni. Neko mi je rekao da izučavate i noćne leptire. Kakav je to svet?

Veliki prirodnjak, Karl Line, kazao je: „Priroda je najčudesnija u malom“. Ja sam to malo-čudesno našao i u noćnim leptirima (moljcima). Davno sam pročitao jednu priču Vladimira Nazora koja se zvala „Čovjek koji je izgubio dugme“ ili tako nekako. Nisam znao u to vreme da je to bila priča o meni – taj čovek koji je izgubio dugme tražio ga je po prašnjavom putu i umesto dugmeta otkrio je ceo jedan mikrokosmos. Noćne leptire, ili moljce kako se stručno zovu, otkrio sam 2003. godine. Bio sam u zavičaju zbog gljiva. No, godina je bila izuzetno sušna i topla. Uveče smo do kasno u sobi držali otvoren prozor. Privučeni svetlom, uletali su noćni leptiri. Vrteli su se oko sijalica i oprljeni padali na patos. Ja sam ih fotografisao a sutradan ih, zarobljene ispod čaše, i uspavane dnevnom svetlošću, izučavao i pokušavao da ih determinišem. Bili su čarobni. Iz literature sam saznao neobične podatke o njima, pa i o tome da su neke vrste selice. Recimo, vrsta Agrius convolvuli, doletela je iz severne Afrike preko Sredozemnog mora u moje Rožaje, bolje rečeno u moju sobu. Kakav moćan i divan leptir!

Živite u Beogradu ali jedan deo godine provodite u prirodi, da kažemo: u divljini. Smatrate li da će svako od nas u urbanizovanom, virtuelnom trećem milenijumu morati imati nekakvu „oazu“ sličnu ovoj vašoj?

Svake godine leto provodim u zavičaju, u Rožajama. To je vrlo lep planinski kraj. Bogat je šumama, livadama, kosmopolitskim a i endemskim vrstama biljaka, gljivama, insektima a i lepidopterama – leptirima. Ovom prirodnom bogatsvu se posvećujem. Beležim rečima i fotografijama razne pojave. Bogatiji sam za neobična iskustva. I drugima preporučujem kontakt sa prirodom. Kažem: učinite to, možda je poslednji trenutak, možda prirode više neće biti.

Mića Vujičić