Enes Halilović, književnik

Sve je poezija

“Ja samo želim da pričam priču. Mislim da je mnogo modernog kod mene izmiješano sa bajkom i narodnom pričom. Sve podređujem kazivanju”, kaže naš sagovornik

Ugledna beogradska izdavačka kuća “Rad” objavila je u svojoj ediciji “Znakovi pored puta” prvu zbirku priča Enesa Halilovića “Potomci odbijenih prosaca”. Enes Halilović, pripovedač, pesnik, dramski pisac, pravnik i novinar, rođen je 1977. godine u Novom Pazaru.Objavio je dve zbirke stihova. Dopisnik je dnevnog lista “Blic” i Radija “Slobodna Evropa”. Urednik je književnog lista “Sent”.

Dnevnik: Zanimljiv je i neobičan naslov tvoje zbirke priča. Ko su „Potomci  odbijenih prosaca“? 

Enes Halilović: U priči “Pad i dar” podijelio sam ljude. Na jednoj strani su pisci koji su od jedne krvi – od krvi čovjeka koji je na neobičan način dao poklon, koji se zaljubio i dao da bi se spasio. Njegova izabranica mu je na poklon dala znanje o slovima koje je naravno nebeskog porijekla. Svi drugi ljudi na zemlji potomci su odbijenih prosaca i knjiga najviše kazuje o njima. Dakle, o ljudima i njihovim snovima, ljubavima, zabludama. 

Već posle nekoliko pročitanih priča otkrio sam ono što piše na koricama, u recenziji: da su tvoje kratke priče napisane u najboljoj tradiciji bajki i usmenih priča. Možeš li da u nekoliko rečenica skiciraš svoju  pripovedačku poetiku iz koje se rađaju „Potomci odbijenih prosaca“?

Ja samo želim da pričam priču. Mislim da je mnogo modernog kod mene izmiješano sa bajkom i narodnom pričom. Sve podređujem kazivanju. Mogu istaći da moje priče imaju mnogo mikrosmislova za koje je potrebno predznanje postmoderne književnosti, bošnjačke narodne književnosti i poznavanje nekih odredbi islama. Proza traži rad i ja sam strpljivo radio na njoj, kao što sada strpljivo radim na romanu.

Ti si najpre objavio dve knjige poezije. Mogu li se u jednom čoveku pomiriti pesnik i prozni pisac?

Jedan drugog gone i progone, a mogu da se pomire. Pišem poeziju, priče, završavam roman i uskoro objavljujem knjigu kratkih eksperimatalnih drama. Rijetko pisci traže svoje misli i protinju ih kroz veći broj mogućih načina iskazivanja poetike, ali mislim da neka tema traži korito kojim će da uplavi u smisao poezije. Za mene, sve je poezija. Baš sve. Nema priča, nema novela, nema roman, nema drama – sve je pjesma. Samo, neke pjesme se pjevaju onako, a neke ovako. Ali tvrdim: sve je poezija i u književnosti postoji samo pjesma koja se pjeva raznim glasovima. A malo je istinske poezije.

Urednik si književnog časopisa „Sent“. Koliko je, danas, u Srbiji, teško napraviti jedan književni časopis i omogućiti da isti redovno izlazi?

Teško jeste. Ja časopis uređujem iz čistog inata i iz stida. Stid me je što u mom kraju tzv. vlasti zapostavljaju kulturu. U mom kraju - ne žalim se već samo kazujem istinu – politiku vodi bokser a kulturu vođa navijača sa stadiona. Zaista osjećam stid pa želim da radim nešto, jer ne smatram tlo na kom živim divljačkim tlom. Inat mi je skopčan sa stidom – koliko god danas svijet prezirao književnost, ja želim da radim za nju. Časopisi i knjige ce preživeti ova vremena. Sutra će, nadam se, druge knjige kazivati o vremenima i neprijateljima časopisa i knjiga.

Razgovor vodio: Mića Vujičić