Nin (proza)
Zbornik „Komšije“: Otključana vrata zajedničke istorije

Dvadeset tri proze, napisane „po porudžbini“, na temu „komšiluka“, otvaraju brojna pitanja i daju različite odgovore, problematizujući i zajednički identitet, jugoslovenstvo, te našu aktuelnu stvarnost 

Na naslovnoj strani knjige Komšije (izdavač: Vukotić media) navedena su njena dvadeset tri autora. Imena pisaca i književnica svedena su na početno slovo: Lj. Arsić, D. Atanacković, M. Bazdulj, G. Božović, D. Dedović, L. Dimkovska, M. Durutović, Z. Ferić, R. Grlić, D. Jančar, Dr N. Karajlić. N. Malović, J. Marković, S. Mehmedinović.

Premda ni inicijal nije bio neophodan.

Pantić, Popović, Samardžić, Stupar Trifunović, Šerbedžija, Tešin, Tomić, Uzunović, Velikić – bilo bi to kao da čitate prezimena sa pločica na vratima stanova, dok se stepenicu po stepenicu sigurno penjete do svog doma, do sopstvenog života.

Ratko Božović ne uvodi slučajno u igru reč identitet u predgovoru, otvarajući pitanje individualnog i zajedničkog identiteta vezanog za komšijske susrete i druženja. Od prve do poslednje stranice, potraga za susedima ide tragom zajedničke prošlosti.

„Danas mi je potreban pasoš da bih otišao tamo gde sam odrastao i poneo deo identiteta“, piše Dragan Velikić. „Živim već skoro pola veka u Beogradu, u svom bivšem komšiluku. Sâm sebi komšija. Inostranstva su se uvećala. Komšiluk je sve manji.“

U „Traktatu o dobroj volji“, pored ostalog, Mihajlo Pantić poimence doziva osobe iz najboljih, mladalačkih godina. Odjek tih pitanja ispunjava prazninu nastalu nestankom države: „Gde je ona Lahorka iz Zadra, gde Vesna iz Tolmina, gde li je Biljana iz Velesa koju sam upoznao kao nesuđeni učesnik sleta o Danu mladosti na stadionu JNA (otpao sam, iako vitak, zbog naočara s velikom dioptrijom) i kakvi su im bili životi, to ne mogu znati.“

Slet?

Zbornik nastao „po porudžbini“, što je uvek uzbudljiv „poziv na igru“ – kako esejizira Judita Šalgo – „prijateljska igra“ tokom koje se oko zadatog stranog tela „uhvati moja priča“ i „jedna spoljašnja slučajnost postane unutrašnja nužnost“, te se „od puke slučajnosti stvori nešto obavezujuće“ – govori o prohujalim vremenima.

Ne samo da se pre nove ere „kućna vrata nisu zaključavala“, a komšije bile „rod rođeni“ – da se vratimo predgovoru – već bi sused iz storije „Najpristojniji čovjek na svijetu“ Zorana Ferića dolazio da ih upozori da sklone veš i zatvore prozore svaki put pre nego što zapali roštilj. Tu su i oldtajmeri, svakako fića. Jurnjava 80 kilometara na sat.

„Tada se još uvek telefoniralo iz pošte. Odlazilo se u kabine, uobičajeno predveče ili nedeljom ujutru, kao u ispovedaonice“ – rečenica je Dejana Atanackovića.

Hoće li nove generacije pomenute pojmove tražiti u fusnotama?

Pritom, stvari se nisu promenile isključivo u gradu. „Alo, domaćine! Oćel` kera?“ – povik je iz pripovesti Srđana V. Tešina „Zemljo moja – Studija slučaja, avgust 1979“, pisca među čijim rođacima i komšijama, za stolom, u trenu veselja, „ima više predstavnika naroda i narodnosti nego u Ujedinjenim nacijama“.

Doista se ranije ovako vikalo pred tuđom kapijom na selu, dok se gazda napokon ne pojavi. Onda su okačena ilustrovana upozorenja tipa „Pas ujeda“.

U nekadašnjim varošicama, vlasnici sve češće ugrađuju video-nadzor i na telefonu posmatraju prazne prostorije napuštenih kuća. U njima kriju relikvije? Plaše se lopova, iako tamo odlažu najčešće ono što im ne treba. Ili pre, gledajući stare predmete na kameri slične onima sa dna mora, ne daju da tako lako iščezne prošlo...

Semezdin Mehmedinović opisuje susret sa komšijom Alibabom, nekada mladim slikarom. On je slučajno pronašao zelenu fasciklu sa aktovima svoje tadašnje devojke Zumre, načinjene rukom drugog umetnika. Nosi se sa naletima ljubomore i teže mu pada što taj čovek crta predmete u sobi. Sofu i ćilim, sto i pepeljaru, kredenac i kristalnu vazu – predmete koji mu dotle nikada nisu privukli pažnju. Napokon spoznaje „osobinu predmeta da se sporo mijenjaju“ i time „u sebi sadržavaju neprestanost sadašnjeg vremena“.

Ratko Božović kaže da mu se ponekad učini da nekadašnje komšije u odnosu na sveprisutni egoistički individualizam i maligni narcizam deluju kao arheološke iskopine.

Nezgodno je pisati o zbirkama i zbornicima: pozvonite na dvadeset tri zvona i pobegnete pre nego autor izađe. Još teže – pričati o komšijama u doba interneta – gdje svatko sve zna i svatko sve izgovori – po rečima iz eseja „Arhipelag Jugoslavija“ Draga Jančara.

Događa li se da u doba društvenih mreža, dok korisnik brižljivo montira post za izlazak pred javnost, njegov sused „bane“ u stan? Umesto pločica sa prezimenima na ulaznim vratima, otkrivamo promene niknejmova vlasnika mreža koje vam se pored vaše nude za konekciju. Šta najviše možete da zatražite od čoveka sa istog sprata? Malo šećera, brašna, zrno soli? Da vam pusti internet! Kućni savet? Imate vajber-grupu.

No, ukoliko ne podižete slike ili dodajte komentare, može da se desi da čujete starinsko pitanje: „Jesi živ?“

Čitalac zapitan da li je reč o komšijama – komšijama ili komšijama iz drugih republika Jugoslavije – brzo će uvideti da su ove teme sasvim isprepletene. Takođe, da donekle pripadaju neprestanosti sadašnjeg vremena.

Gojko Božović primećuje: „Jugoslavija se raspala pre trideset godina, a mi se ponašamo kao da se raspada upravo u ovom trenutku... Jugoslavija je nestala pre trideset godina, a mi se i dalje ponašamo kao da živimo među njenim ruševinama.“

Rat vođen devedesetih prinudio je ljude da više puta menjaju adresu. Kroz zbirku se neretko provlače životopisi žena i muškaraca kraj kojih se živelo u teškim vremenima. Rajko Grlić u igru čak uvodi i suseda zvanog „mali zeleni“ – onog koga svako od nas ima u glavi.

Nismo zato začuđeni kada Dejan Atanacković u pripoveci „Sandra“, o ubistvu uličnog imitatora Čarlija Čaplina, pomene „jugoslovenski komšiluk“. Naterani silom da se razdvoje nakon raspada SFRJ, stanovnici različitih republika postali su drage komšije u drugim zemljama.

Rade Šerbedžija u svojevrsnoj epistoli „Komšije, ponovo“, obraćajući se direktno izdavaču: „Ali dragi moj Manjo, Manojlo, da se mi ne igramo ovako `okolo kere, pa na mala vrata`“, direktno saopštava: „Zanima te, dakako, kako su se to ti naši narodi, koji su se do jučer grlili i ljubili zaogrnuti u imaginarni plašt bratstva i jednistva i jugoslavenstva, preko noći pretvorili jedni drugima u zaklete neprijatelje...“

Dragan Velikić misli da su tanki zidovi krili razlike i da je rat pomešao ljude kao kockar špil karata. Navodi prezimena sa pulskog interfona: Boreli, Paskuoli, Altman, Maskareli, Zuliani, Čonkaš, Herak, Papadopulo, Fekete, Pertan, Jakus, Suton, Milić, Damiani, Petek...

Potvrđujemo: čista poezija! Ovde u zagrljaju dokumenta i istorije.

Tematski šarenolika knjiga Komšije najbolja je na mestima gde nije moguće odrediti šta je stvarno, šta plod mašte. Tamo gde detalje iz bizarne svakodnevice, u najlepšem značenju, razdvaja tanak zid između fikcijskog i nefikcijskog.

Razmatrajući opus Lusije Berlin, američka književnica Patriša Lokvud kaže da nas ne zanima da li je nešto fakt ili fikcija ako spisateljici – verujemo.

Lidija Dimkovska tako u prozi „Svaki sused/tka je priča“ opisuje baba Vioriku, staricu iz Bukurešta: jednom će zaključati ulazna vrata i iz kovčežića izvaditi dve kutije šibica sa zamecima njenih nesuđenih blizanaca.

Damir Uzunović pripoveda o povratku komšinice Stane, posle rata, same i dementne žene. U trenucima prisebnosti kupuje konzerve ribe – „Skuša u umaku od paradajza“. Ne plaši se smrti, nego gladi: „Desi se da pred haustorskim vratima u torbi traži ključ, da umjesto ključa napipa konzervu jer puna joj je torba konzervi ribe s povrćem i povuče halkicu kojom se inače otvara poklopac; tu se pred vratima konzerva otvori i prospe. Ta masna crvena mrlja neodoljivo podsjeća na krv, ali preko nje se sada prelazi kao da je najobičnija svakodnevna stvar; samo se prekorači, i to je to.“

Takav zaplet sa gubitkom pamćenja tera nas da se zamislimo i o „prostoru zajedničkog sećanja“ – pomenutom u Božovićevom eseju.

Tek da se ne bismo umesto u stanove zatvorili u konzerve.

(NIN, 24. avgust 2023)

недеља, 19. август 2018.

Sedamdesetih godina prošlog veka, Ijan Buruma, danas glavni urednik magazina New York Review of B
уторак, 17. јул 2018.

Knjiga Proza o prozi: fragmenti o kratkoj priči – pisana je makazama. Priređivač Dragan Babić izvu
уторак, 17. јул 2018.

Pre tačno dve decenije, izdavačka kuća Stubovi kulture objavila je Evropu broj dva Vojislava Despo
петак, 4. мај 2018.

Roman Obris Rejčel Kask, u izdanju Booke, možda se ne spušta do dubina dela Rastka Petrovića Ljudi