Vest da do 8. septembra, u prijemnom holu Biblioteke SANU, traje
izložba prvih izdanja knjiga Miće Popovića (1923–1996), njegovih likovnih eseja
i kritika, kataloga, dela koje je ilustrovao, te pored ostalog reprodukcije
slika koje su Vera Božičković Popović i on poklonili gradu Loznici – podseća
nas da je novinar NIN-a intervjuisao 1958. čuvenog slikara, po umetnikovom
povratku iz Pariza, za kratku rubriku pod naslovom Jedan trenutak sa...
Posle pitanja o tada aktuelnoj klimi u našem slikarstvu, Popović
ističe da se „smirila groznica takozvanog modernizma po svaku cenu i da se
merila okreću prema onom unutrašnjem znaku slike, neosetljivom na modu“.
Dodaje da je dobro što toj groznici „nije zapretilo da bude zamenjena
jednom drugom – konzervativizmom u odelu spasioca – nego što se modernizam
sublimira u vrlinu istinskog napora ka savremenom; drugim rečima što je sve
manje cilj a sve više sredstvo. U traženju savremenog izraza svi su putevi
mogući i nijedan nije garantovano siguran...“
Drugo pitanje: Nekad ste i sami bili pobornik za naš nacionalni
slikarski izraz. Kakav je sada vaš stav?
„I promenjen i sličan onom od
nekad. Kako se uzme! Sumnjam u mogućnost nastavljanja na tradiciju i na likovno
nasleđe vrlo daleke prošlosti. Takođe sumnjam u dubinu strasti koju moderan
čovek može da gaji prema delima svojih primitivnijih zemljaka; upravo sumnjam
da ta strast može da poraste do stvarne inspiracije i pogotovo do nekog opšteg
pokreta isplaniranog i sa strogim načelima u zaglavlju, a verujem, dabome, u
sokove zemlje koji hrane biljku, u navike i zajedničke ljubavi sredine u kojoj
smo postali. Naročito verujem u hranljivost nostalgije... Retko je koji
španjolski slikar koji je živeo u Španiji bio toliko Španjolac kao FRANCUSKI
slikar – Pikaso. Za jednog našeg velikog slikara kad je živeo u Beogradu
tvrdilo se da slika kao Francuz, kad je živeo u Parizu Francuzi su mu lako
prepoznali poreklo. Moja dva prijatelja, obojica izvrsni slikari: Bata
Mihailović i Petar Omčikus žive i slikaju već godinama u Francuskoj i dostižu
mnogo dublje, rekao bih, neke naše harmonije nego slikari koji su našu
nacionalnu obojenost postavili kao program. Za nacionalni izraz (ako je uopšte
moguć i ako je uopšte potreban) nije potreban program nego osećanje. Inače, ja
sâm, sve više mislim o neminovnoj integraciji kulture.“
(NIN, 24. avgust 2023)