Prvi laureat bio je Dobrica Ćosić, a beskrajni niz polemika odmah je otvorilo pitanje da li je Andrićeva Prokleta avlija zaista novela zbog čega ne ulazi u konkurenciju. Od 1958. žiri ne uzima u obzir knjige iz Slovenije i Makedonije, kao ni literaturu na jezicima nacionalnih manjina. Pedesetih se tokom jedne godine u Jugoslaviji objavljivalo ukupno dvadesetak romana, dok ih danas na konkurs stiže deset puta više 

1954: Koreni

Ispada da se NIN-ovoj nagradi kritike za najbolji roman godine vesele čak i džangrizavi likovi iz romana Svetislave Basare. Već na prvoj stranici njegove proze Andrićeva lestvica užasa, doduše, definisanoj u podnaslovu kao „gotski roman“, pripovedač kaže da se uprkos rđavom iskustvu sa književnim nagradama – „NIN-ovoj baš obradovao“. Gotovo da nema onoga koga ti divni tipovi s prezimenima Kaloperović i Stojković nisu očepili, no ovde ćemo istaći da su baš ljuti što Ivo Andrić nije nagrađen za Prokletu avliju; ismevaju „argument kvantaške pijace“ da pomenuto delo ima „mali broj strana“. Tako veselo ulazimo u ovaj kratak vodič kroz „istoriju“ najvažnijeg domaćeg literarnog priznanja, sećajući se da je 1954. laureat ipak bio Dobrica Ćosić, pisac Korena.

U februaru naredne godine predsednik žirija Milan Bogdanović ističe: „Prvi put dodeljujemo veliku nagradu za roman koju je ustanovila redakcija NIN-a kao nagradu koju dodeljuje naša književna kritika i zato je na toj osnovi i žiri za ocenjivanje odabran…“ Prvobitna namera bila je da se obuhvate dva književna roda – roman i drama, ali je žiri sugerisao redakciji da se ova dva književna roda, „koja se prilično teško jedan za drugi mogu vezati, odvoje i da se dodeljivanje nagrade ograniči, za sada, samo za roman...“

Cinik bi rekao: za pravljenje „drame“ oko cele stvari biće zadužena jedino redakcija.

Uz Bogdanovića, Velibor Gligorić, Steva Majstorović, Borislav Mihajlović, Zoran Mišić i Eli Finci uvrstili su u uži izbor i Raspust Aleksandra Vuča, Daj nam danas Radomira Konstantinovića, Na kmetih Ivana Potrča, Nedovršeni krug Jare Ribnikar, te Optimiste Ervina Šinka.

Gde je Prokleta avlija? – pitanje toliko puta ponovljeno za ovih sedam decenija, započeće niz bezbrojnih, beskrajnih i dobrodošlih polemika.

Ukoliko je ocenjeno da ovo klasično delo nije roman nego novela, zbog čega tih dana uopšte ne ulazi u konkurenciju – zanimljivo je otvoriti elektronski katalog Narodne biblioteke Srbije. Izdavač Matica srpska, 1954, 92 stranice. Vrsta građe: roman.

„Bio bih neiskren kada ne bih rekao da me raduje jedno takvo priznanje za moj rad na romanu. Ali, isto tako iskreno da vam kažem: strašno je to velika obaveza“, odgovoriće Dobrica Ćosić novinaru pošto ga upita da li je zadovoljan što je prvi dobitnik.

Ime Ivana Potrča skreće nam pažnju da je od 1958. izbor objavljenih naslova ograničen na srpskohrvatsko jezičko područje, „budući da je žiri ustanovio da nema dovoljno mogućnosti da efikasno prati slovenačku i makedonsku književnost, kao i literaturu na jezicima nacionalnih manjina“.

Do danas se po tom pitanju ništa nije promenilo, premda je jasno navedeno da konkurs važi za sve građane tadašnje FNRJ.

1961: Deobe

Dobrica Ćosić je nagrađen i 1961, za Deobe, što otvara novu raspravu. „Kako je moguće dva puta nagraditi istog pisca?“ Milan Bogdanović opet čita jasne, ranije utvrđene propozicije: „Nagrada se može dodeliti isključivo prvom izdanju romana živog ili mrtvog jugoslovenskog pisca koji je pisan i štampan na srpskohrvatskom jeziku. Za nagradu podjednako konkurišu romani koji su u toku godine bili objavljeni od strane bilo kog jugoslovenskog izdavačkog preduzeća ili u bilo kom jugoslovenskom listu, reviji ili časopisu. Romani koji izađu posle 31. decembra, bez obzira što je na njima oznaka godine koja je prošla, automatski dolaze u obzir za nagrađivanje iduće godine. Nagrada može biti dodeljena samo piscu koji je građanin FNRJ. Nagrada se dodeljuje onom delu za koje većina u žiriju bude glasala, bez obzira da li je to delo već dobilo neku drugu nagradu i bez obzira da li je taj pisac ranije već bio nagrađen NIN-ovom nagradom kritike.“

„Živog ili mrtvog“ jugoslovenskog pisca!?

Šezdesetih su u bioskopima bili popularni kaubojci! U arhivi ne odolevamo instant kritici vesterna štampanoj `68: „Revolveraša ima toliko da ih je teško prebrojati, pa se film verovatno i zove Četrdeset revolveraša da nas spase muke da ih prebrojavamo.“

U arhivi nije lako ispratiti kada nestaje pomenuti član pravilnika, a pandemija će nas pokolebati da se u uvodniku 2020. šire pozabavimo tom rečenicom. Stvarno više nije bilo smešno...

Andrićev (najčešće stoji napomena: nedovršeni roman) Omer-paša Latas štampan je nakon njegove smrti.

Nobelovu nagradu dobio je 1961.

2020: Kontraendorfin

Dobrica Ćosić (1954, 1961), Živojin Pavlović (1985, 1992), Dragan Velikić (2007, 2015) i Svetislav Basara (2006, 2020) dvaput su bili laureati, a Oskar Davičo (1956, 1963, 1964) – triput.

Izgleda da vas hoće sa medicinskim istraživanjima: za Uspon i pad Parkinsonove bolesti dobili ste prvu NIN-ovu nagradu, a za Kontraendorfin drugu. Da li ste prvo imali naslov, ili ste ga našli kasnije? – pitala je Radmila Stanković u tradicionalnom razgovoru sa dobitnikom.

„Naslov je došao kasnije. Tek kad je u prvoj trećini romana `otkriven` hormon `kontraendorfin`. Do tada se roman radno zvao Mikrofonija, a sada se tako zove prvo poglavlje. Oduvek sam bio fasciniran fenomenom bolesti i posledično veštinom koja se protiv njih bori, medicinom. Često pola u šali, pola u zbilji kažem da ja radim na popularizaciji bolesti. U jednom dubljem sagledavanju stvari bolest je zapravo proces smirenja (u hrišćanskom smislu reči), isceljenje duše preko stradanja tela, koje je istovremeno i njegovo presazdavanje, `fermentacija` o kojoj u Kontraendorfinu govori Stojković“ – odgovorio je Svetislav Basara.

Marija Nenezić, Ivan Milenković, Marjan Čakarević, Branko Kukić i Teofil Pančić (predsednik žirija) imali su na stolu te pandemijske godine ukupno 228 naslova. Poređenja radi, 1955, pre nego što su lovorike pokupili Neisplakani Mirka Božića, u celoj Jugoslaviji je objavljeno 18 romana. Sa Makedonijom i Slovenijom!

Novinarka NIN-a podsetila je pre tri godine Basaru na 2006. U momentu kada mu je predsednik žirija Milan Vlajčić javio srećnu vest, gledao je na televiziji emisiju Fazoni i fore.

Pisac je najiskrenije saopštio da te zime nije očekivao nagradu jer je on „takođe najiskrenije mislio da je roman Uspon i pad Parkinsonove bolesti ne zaslužuje”.

Drugo pitanje čini se značajnijim. Kada je nagradu priželjkivao?

„Kada sam imao prvi ozbiljan roman u konkurenciji. Bila je to Fama o biciklistima, jer sam smatrao da je taj roman dorastao za NIN-ovu nagradu. Ali, tada je nisam dobio.“

Bez sumnje, priznanje je značajno ako se pamti i po knjigama koje ga nisu dobile. Fama jeste takvo delo. S tim da svaki čitalac verovatno ima barem jednu knjigu da doda pomenutom nizu, na čijem početku stoji Prokleta avlija.

U ovoj igri, teže je žiriju. Uz utvrđene odredbe pravilnika, oni katkad moraju da se drže i onih nepisanih, ništa manje važnih tokom glasanja. Jedno od njih tiče se ranije nagrađenog pisca ili književnice. Desi li se da se nađu u najužem izboru, njihovo delo mora da bude bolje od svih drugih naslova iz najužeg kruga, ali bolje i od romana za koje su autor ili autorka ranije dobili priznanje.

(Priredio: Mića Vujičić, NIN, 5. oktobar 2023)

______________________________________________

70 GODINA NIN-OVE NAGRADE: VIŠE KRITIČARA NEGO ROMANA

(DRUGI DEO)

Rezultati glasanja saopštavaju se javno od 1958. da bi ocena svakog člana komisije podlegala sudu javnosti. Za uži krug dovoljna su dva glasa. Od 1971. „stalni sastav“ se menja i pridružuju se kolege iz „vanbeogradskih literarnih krugova“. Što je romana više, to je „kritičarska porota“ manja. Ukoliko vas poslovično nervira izbor petočlanog žirija, zamislite da ih je sedam ili osam

1971: Roman o Londonu

Roman o Londonu sam svojom rukom prekucavao pet-šest puta. Možete misliti koliko me je to zamorilo. Rukopis mi je takav da ga ni bog-otac ne može dešifrovati: zato sam prinuđen da sve radim sâm... Pisati danas roman, to je konjski posao – rekao je književnik Miloš Crnjanski u razgovoru sa Milivojem Pavlovićem pošto je dobio NIN-ovu nagradu. „Lekari to znaju, znaju i ljudi u osiguravajućim društvima. U Geteovo doba, kad se pisalo stojeći, bilo je podnošljivije nego sada: sediš satima pogrbljen i preturaš po rukopisima nespokojnim...“

Velibor Gligorić (predsednik), Miloš I. Bandić, Midhat Begić, Igor Mandić, Draško Ređep, Eli Finci i Petar Džadžić doneli su odluku jednoglasno i sročili rečenicu da je objavljeno „više od četrdeset naslova“.

Doduše, još je romansijerska 1965. ocenjena kao „veoma plodna“. Premda nedostaje broj naslova primljenih na konkurs – najbolji je Kiklop Ranka Marinkovića – zimu ranije bilo ih je tridesetak, a deset godina docnije, uz odabrane Ljude sa četiri prsta Miodraga Bulatovića – „preko“ dvadeset. Dok 1990. lovorike kupi Miroslav Josić Višnjić, pisac Odbrane i propasti Bodroga u sedam burnih godišnjih doba, napomena o „gotovo šezdeset štampanih romana“ jasno ukazuje da se nešto promenilo.

Pre četiri godine, sa naslovom Pas i kontrabas Saše Ilića, na stolu je okruglo dve stotine izdanja.

Pominjali smo da pored pisanih tačaka pravilnika, postoje i one nepisane, nimalo manje važne. Neke važe za romanopisce: isti književnik može da drugi put dobije NIN-ovu nagradu samo ukoliko je knjiga bolja od svih ostalih u najužem izboru, ali i od njegove ranije nagrađene knjige. Druge se odnose na kritičare: ne bi trebalo da ponovo ulazite u sastav pre nego prođe deset godina otkad ste odatle izašli.

No, postoje delovi tog decenijama nedirnutog pravilnika za koji malo ko zna. Član 8: „Žiri će pre konačne odluke sačiniti uži izbor prijavljenih dela.“ (Reč odluke napisana je u originalu velikim slovom.) Dakle, nema ni pomena o čuvena tri kruga – „devet“ krugova pakla, reći će jedan više puta nominovani prozaista – pa se šira, uža i najuža selekcija prave decenijama.

Uz vest da su 1958. izabrali roman Branka Ćopića Ne tuguj bronzana stražo, te da se konkurs ograničava na srpskohrvatsko jezičko područje, saznajemo da će se ubuduće javno iznositi rezultati glasanja, „smatrajući da ocena svakog člana treba da podleže i sudu javnosti“. Isto, da će saopštavati i sa kolikim brojem glasova pojedini romani ulaze u finale, držeći se kriterijuma da dalje prolazi delo za koje su se opredelila najmanje dvojica kolega.

A onda 1962. dobijaju – trideset pet romana!

Hiperprodukcija?

1962: Zastave

Daleko od toga da redakcija nema spreman odgovor: proširuje žiri na osam članova. Takođe, ugledaće se na Akademiju Gonkur.

„U prvo vreme svoga postojanja, u vreme kada je naša literarna produkcija bila skromna i znatno manja nego sada, žiri je funkcionisao na jedan po sebe dosta komplikovan i odavno prevaziđen način: njegov rad više je ličio na rad neke katedre za književnost“, čitamo u broju od 10. februara 1963. „Sastajao se po desetak puta. Diskutovalo se o svakoj knjizi, nadugačko i naširoko. Pravljeni su mnogi odabiri, sve dok se ne bi došlo do onog najužeg, poslednjeg izbora... Žiri ne radi kao nekad: uzet je sistem Akademije Gonkur – svaki član nalazi svog kandidata i na poslednjem sastanku izlazi na videlo sa onim što je naumio. U slučaju da u tom prvom suočavanju nijedan kandidat ne dobije potrebnu većinu, automatski otpada onaj koji je imao najmanje glasova. I tako sve dok ne ostane samo jedan kome uspe da obezbedi većinu u ovoj tradicionalnoj kritičarskoj poroti, za čiju novu odluku vlada i – tradicionalno interesovanje.“

Prvi deo Zastava Miroslava Krleže objavljen je u časopisu Forum. Stav da nagrada može pripasti romanu štampanom u listu, reviji ili časopisu očigledno ne važi 1969. Laureat je Bora Ćosić, najbolja Uloga moje porodice u svetskoj revoluciji, a Velibor Gligorić (predsednik), Eli Finci, Borislav Mihajlović Mihiz, Zoran Mišić, Petar Džadžić, Muharem Pervić i Miloš I. Bandić (sedmorica!) napominju da Hodočašće Arsenija Njegovana Borislava Pekića nisu uzeli u obzir „jer je zasad objavljen samo u časopisu, u nastavcima”.

Pekić će biti sledeći dobitnik, upravo za Hodočašće, predstavljeno u Prosveti 1970.

1970: Hodočašće Arsenija Njegovana

Šta mislite o učestalim tvrđenjima da je vreme velikih (po obimu) romana prošlo? Pišu se, uglavnom, kratki romani. Kakva je sudbina „velikih“ romana? – pitao je Milisav Savić, koji 1991. dobija pa vraća NIN-ovu nagradu.

„Pogledajte sudbine Tihog Dona, Doktora Živaga, Prvog kruga, Hercoga, Dečjeg doboša, pa ćete tu naći odgovor“, odgovara Pekić. „Nije u pitanju dužina, već dubina. Naravno, pobrojani romani ne moraju biti bolji od Metamorfoza, Stranca ili bilo kog drugog velikog kratkog romana; oni su samo duži. U našoj novijoj književnosti imate primere Derviša i smrti i Kad su cvetale tikve. Da je, na primer, Danilo Kiš napisao Baštu, pepeo na pet stotina stranica, umesto na dvesta, bila bi to svejedno divna knjiga.“

Odlučilo je sedam kritičara.

Ako su podaci iz arhiva sasvim precizni, ispada da se nikada nije dogodilo da „u poroti“ – kako su ponekad govorili – budu njih osmorica. Bez obzira , 1964. odlučuje njih četvoro.

Nekoliko meseci pošto je NIN-ova nagrada uručena Milošu Crnjanskom, dolazi do krupne promene.

Prekida se praksa da odluke „donosi stalni žiri sastavljen od najprestižnijih kritičara koje je beogradski literarni krug dao u posleratnom razdoblju“. Stalnost su dotle videli kao snagu, ali „činilo se logičnim da bi se uključivanjem aktivnih kritičara iz vanbeogradskih literarnih krugova mogao, kao prvo, steći bolji uvid u samu produkciju, i drugo, da bi se na taj način sistem estetičkog vrednovanja mogao učiniti slojevitijim“.

Izlaze Borislav Mihajlović Mihiz, Zoran Mišić i Muharem Pervić; ulaze Midhat Begić iz Sarajeva, Draško Ređep iz Novog Sada i Igor Mandić iz Zagreba.

Redakcija navodi da bi bilo previše da su svi ostali. Zaista, produkcija je prvih decenija bila tolika da se lako moglo dogoditi da članova žirija bude više nego objavljenih romana.

Hiperprodukcija, kao globalni fenomen, stiže posle 2000. Masovna kultura, pa kompjuteri…

S druge strane, Pekić je koracima premeravao aerodrom Hitrou, radeći na rukopisu Besnila.

Otuda nedoumica! Uprkos svemu, zar pisanje i danas nije jednako „konjski posao“ – da citiramo Crnjanskog... I da li će veštačka inteligencija uspeti da proizvede njegovu rečenicu, sa puno zareza?

„Svi se pisci romana slažu, uglavnom, kad je reč o svetu u kom živimo. To je, kažu, neka vrsta velike, čudnovate, pozornice, na kojoj svaki, neko vreme, igra svoju ulogu. A zatim silazi sa scene, da se na njoj više ne pojavi. Nikada, – njikagda“.

Tako glase uvodni redovi Romana o Londonu.

Zapete su ipak stvar ritma. I disanja.

(NIN, 12. oktobar 2023)

______________________________________________

70 GODINA NIN-OVE NAGRADE: tačno u podne

(Treći DEO)

Kako izgleda dan u kome pisac sazna da je dobio najvažnije književno priznanje? Žiri zaseda od deset do pola dvanaest. Sledi telefonski poziv i molba dobitniku da uđe neopaženo, pre nego što zajedno izađu pred okupljene novinare. A žiri? U zimu 1972. birali su između Peščanika Danila Kiša i Knjige o Blamu Aleksandra Tišme. Tišma je nagrađen 1976, kada su u najužem izboru i tri buduća laureata: Mirko Kovač (1978), Pavle Ugrinov (1979) i Mladen Markov (2002)

1976: Upotreba čoveka

Kako zapravo „na licu mesta“ izgleda dobiti priznanje za najbolji roman godine, taj verovatno najstresniji dan za članove žirija i potencijalne laureate. Poslednje zasedanje kritičara, okupljenih „u porotu“ – kako su jednom napisali u ovom magazinu – najčešće počinje u deset sati i odluka se donosi većinom glasova. Predsednik onda pozove telefonom dobitnicu ili dobitnika – desi se da taj poput Svetislava Basare gleda emisiju Fazoni i fore u tom trenu – čestita mu i moli ga da brzo uzme taksi da bi tačno u podne izašli pred novinare.

Da se ne bi ranije otkrilo o kom je književniku ili književnici reč, izbegavaju se brojni novinari; laureat ulazi krišom, svejedno da li se sve odvijalo u redakciji ili u sali hotela. Iz samoće, kakvu rad na rukopisu podrazumeva, odjednom se nađe u najvećem mogućem medijskom metežu, najpre krišom odlazeći do onih koji su ga nagradili, do žirija, stupajući katkad na listu velikana pravo iz kanala automehaničarske radnje, ili susednog auto-salona, naravno, ukoliko ubedi tamošnjeg čuvara da ga pusti; ulazi kroz izlaz predviđen za evakuaciju.

Retko je u poslednjem krugu lako, češće se glasanje zakomplikuje, pogotovo ako na stolu ostane nekoliko odličnih knjiga. Sastanci su zatvoreni, pa opet iz prošlosti stižu glasine da je bilo saziva u kojima se nije komuniciralo; kolege su se sporazumevale ispisujući poruke na ceduljicama. Ne idemo za tračevima, ne zanima nas da li su naposletku morali da progutaju ceduljice, ali pretpostavljamo na kakvim mukama može da se nađe NIN-ov žiri kritike dok jasno prepoznaje današnje klasike.

Na primer, 1976. godine, tokom koje je štampano ukupno 29 romana, u Jugoslaviji, bez Slovenije i Makedonije, u igri je osam naslova. Kolijevka Žarka Komanina, Carska vojska Ćamila Sijarića, Bolovanja Vukašina Mićunovića, Upotreba čoveka Aleksandra Tišme, Fascinacije Pavla Ugrinova, Vodeni cvetovi Svete Lukića, Ruganje s dušom Mirka Kovača i Smutnoe vreme Mladena Markova.

Nagrađen je Tišma, a najužem izboru nalaze se tri buduća dobitnika: Mirko Kovač za Vrata od utrobe (1978), Pavle Ugrinov za Zadat život (1979) i Mladen Markov za Ukop oca (2002).

Još je hladnija zima 1972. Od četrdesetak izdanja, ostaju Peščanik Danila Kiša i Knjiga o Blamu Aleksandra Tišme.

U kapitalnom Dnevniku Aleksandra Tišme (1924–2003), vođenom od 1942. do 2001 – jednom od najboljih dela te vrste – otvoreno i surovo, nalik drugim temama, prilazi se i pitanju NIN-ove nagrade.

Dnevnička beleška napisana 15. januara 1973. glasi: „NIN donosi anketu o najboljim književnim ostvarenjima ove godine, u kojoj se Blam ne spominje, a hvaljen je Kišov Peščanik, konkurent za nagradu lista. Odmah bivam utučen, sav moj spleen nestaje.“

Dva dana kasnije beleži: „Treba se osloboditi sujete, koja je bezgranična kao i pohlepa. Naći opet dodir sa oblastima neposredne radosti i patnje.“

Na televiziji saznaje da je dobitnik – Danilo Kiš! 

Kiš i Tišma sreli su se 2. novembra 1972. na ulici (divota dnevnika!) i Kiš mu je saopštio „da je i njegova nova knjiga, koju će mi poslati, o istoj temi: Novi Sad i jedan preostali Jevrejin u njemu“.

Upotrebu čoveka – pokazuju pasusi iz 1974 – „u novoj, široj verziji“ napisao je za deset meseci, uz više prekida zbog putovanja. Objaviće je 1976. U Marakešu, 21. januara 1977. zapisuje: „U hotelu mi saopštavaju da je neko zvao telefonom iz Jugoslavije – ženski pa muški glas – ali se nisu mogli sporazumeti na francuskom. Odmah sam pomislio da je u pitanju NIN-ova nagrada; ali ipak, donekle uznemiren – da nije neka nesreća? – pozvao uveče telefonom kuću. Zbilja: NIN-ova nagrada. Biće uručena 25-og u mom odsustvu, kao da sam već mrtav. Kakva olakšica.“

Po običaju, pravi se veliki razgovor, ali Aleksandar Tišma je 24. januara u Rabatu, pa je intervju urađen telefonom.

„U Upotrebi čoveka, kao što ima više ličnosti, tako ima i više tokova; uočljiva su dva osnovna toka koja se tek na kraju kontrapunktiraju“ – primećuje novinar našeg lista.

„Polazna tačka za ovu knjigu bio je dnevnik. Uostalom, taj dnevnik je autentičan. Našao sam ga kao dečak od 16 i 17 godina i čuvao sam ga do pisanja knjige, a imam ga i danas“, odgovara pisac.

„Da li je taj dnevnik doslovno unet u roman?“

„Da, on je sasvim autentičan. Predaću ga Matici. Često sam razmišljao o ličnosti koja ga je pisala i koju sam ja poznavao; ali tek pre tri-četiri godine taj dnevnik i uspomene oko njega, kao i druga moja iskustva, dobila su jednu jedinstvenu sliku i omogućila da se od njih napravi roman. Rezultat tog slivanja je verovatno u onome što vi pominjete u svom pitanju.“

1999: Karakteristika

Nećemo još završiti priču o Aleksandru Tišmu, prozaisti koji poslednjih godina doživljava i svoju američku slavu – romane Knjiga o Blamu, Upotreba čoveka i Kapo objavio je slavni časopis The New York Review of Books, u ediciji „Klasici“.

U Dnevniku, 3. februara 2000, Tišma piše: „Pročitao sam nadušak knjigu crtica sedamdesetdevetogodišnjeg Maksa Erenrajha–Ostojića, koju on naziva romanom i koja je dobila NIN-ovu nagradu za roman. Ovo je prva literarna, prva umetnička potvrda moga mešanstva, jer ono što sam ja pisao ispadalo je iz mene naslepo, bez podrške svesti o tome u čije ime pišem. E pa, Erenrajh, polujevrejin kao i ja, to pokazuje i na to ukazuje eksplicitno kroz svog junaka koji nije ni na jednoj strani i ne ume ni za jednu stranu ništa da žrtvuje, pa dakle ni uz jednu stranu da se do kraja ostvari. Ta polujevrejska kolebljivost, nejasnoća, nečistoća nazirale su se kroz moje knjige, ali sad one, i te moje kao njihov izraz, imaju, kao usamljena biljka, jedan tvrd, suv, kočić uz koji mogu da se privežu. Nisam više sam.“

Sećanja me opterećuju jer je moja griža savesti velika. Pišući ovaj roman još jednom sam preživeo moje grehe – rekao je Maksimilijan Erenrajh– Ostojić tada za NIN. „Recimo, epizoda sa gladnim srpskim vojnikom kome nisam dao hleb progoni me i danas. Nešto više, možda, nego ostali moji gresi opisani u romanu. Pišući ovaj roman, oslobađao sam se toga. To je neka vrsta moje ispovesti pred nekim nepoznatim bogom... Plašio sam se da ne budem kao Don Kihot, jer moji postupci tokom rata bili su za moralnu osudu. Ali, nije svako niti svako može biti heroj. Jedino je možda pozitivno što sam priznao svoja moralna zgrešenja za razliku od drugih koji ih možda skrivaju. Nisam uopšte razmišljao o suočavanju sa herojskom tradicijom. Imao sam potrebu da to napišem bez obzira na to šta drugi budu mislili...“

Luka Mičeta je napravio pomenuti tradicionalni razgovor sa dobitnikom, što nikad nije lako u toj gužvi: odluka se decenijama saopštava ponedeljkom, tačno u podne, rok za predaju članka brzo ističe – broj se, evo, završava utorkom popodne...

Ne zaboravimo: oko četrnaest časova sledi ručak.

Nekada je ručku prisustvovao i teatrolog Jovan Ćirilov. Ćirilov je dvadeset osam godina pisao kolumnu Reč nedelje. Prva – „vaterpolo“ – izašla je 31. avgusta 1986, a poslednja – „Ja“ – štampana 20. novembra 2014, četiri dana posle njegove smrti. Svakako, stubac bi uvek posvetio imenu i prezimenu pisca romana godine.

Tako i Maksimilijanu Erenrajhu–Ostojiću, nekadašnjem novinaru upravo ovog nedeljnika.

Maksimilijan će pak saopštiti Luki Mičeti da je tekstove u NIN-u potpisivao i kao Karlo Ostojić, a one u Pravoslavlju pod pseudonimom Josif Ljubicki.

(NIN, 26. oktobar 2023)

______________________________________________

70 GODINA NIN-OVE NAGRADE: U DOBROM DRUŠTVU

(ČETVRTI DEO)

Koliko iznosi novčani deo priznanja koje dodeljuje naš magazin? Ili je materijalni momenat zaista nevažan – kako je 1980. rekao Slobodan Selenić, ubeđen da je najvažnije da knjiga bude pročitana, a „teško da iko relevantan ne pročita“ nagrađeni roman. Takođe, poništavaju li pare i lovorike poziciju marginalca? Ili su umetnici svakako na margini društva... Barem nisu u zatvoru! Od pet književnika u najužem izboru 1994. godine – četvorica su bili bivši robijaši ili kažnjenici

1980: Prijatelji

Preskočili smo „ključno“ pitanje: koliko naše priznanje donosi love... Zato ćemo se nakratko vratiti u januar 1981. kada je laureat Slobodan Selenić, nagrađen za roman Prijatelji, rekao da novac tu opšte nije najvažnija stvar: „O nagradama se ne može govoriti u principu. Sasvim sartrovski, mislim da nagradu čini njena praksa. NIN-ova nagrada je zaista ugledna: jednostavno, tu se čovek nađe u veoma dobrom društvu. Naravno, ovu nagradu veoma cenim i iz praktičnih razloga. Najvažnije je, naime, da knjiga bude pročitana, a teško da iko relevantan ne pročita knjigu koja je dobila NIN-ovu nagradu. Materijalni momenat je zaista nevažan. Niko kod nas ne živi od književnosti.“

Kritičari okupljeni oko žirija i ljudi angažovani u organizaciji cele dodele verovatno bi mogli da potvrde kako se ne sećaju književnika ili književnice koji su upitali za novčani iznos.

No, reči Slobodana Selenića podsećaju nas da Gonkur donosi slavljeniku iz restorana Druan samo 10 evra. Drugo je pitanje tiraža i svega ostalog što ide uz ovakvu, s našim okolnostima, nemerljivu slavu.

Ne treba nikako zanemariti ni „dobro društvo“ iz citiranog odgovora.

Kratko: novčani iznos NIN-ove nagrade danas iznosi 1.000.000 dinara. Slovima: milion.

Prvi dobitnik Dobrica Ćosić dobio je 1954. godine 500.000.

Kada Davičo 1956. prima prvu od tri NIN-ove nagrade za Beton i svice, pošto mu je uručeno 300.000, napominje da je pre četiri leta, u jednom članku objavljenom baš u NIN-u, istakao svoje mišljenje da „ovakve nagrade prvenstveno treba davati mlađim piscima, kojima je potrebnija i moralna podrška koju donosi, a i ono što je materijalno u njoj.“

Od tridesetak dela primljenih na konkurs, 1964. nagrađuju ga i za Tajne. Priznanje je uručeno u Klubu naučnih radnika u Beogradu, sa novčanim delom od 300.000. Poređenja radi, poslednjeg dana februara 1965, kada izlazi ta vest, primerak našeg nedeljnika košta 50 dinara.

2011: Bernardijeva soba

Moguće da mnogo pisaca priželjuje lovorike, ali, iskreno, koliko smo puta čuli uzdah laureata što staje u rečenicu: „Šta mi je sve ovo trebalo?“ Ne govorimo o Slobodanu Tišmi, pa ipak citiramo poslednji odgovor iz razgovora sa Draganom Jovićevićem, urednikom rubrike za kulturu:

„Ma ne. Neću ja više ništa ni da pišem. Ja sam završio karijeru. To, što su mi dali nagradu, u nekom smislu je kontraproduktivno. Bolje da su dali nekom mlađem, koga bi to podstaklo da piše dalje. Ja ću možda još malo da piskaram, da se zabavljam, ali Bernardija sam iscedio poslednjim atomima snage. Kada sam napisao Quattro Stagioni, nisam ni verovao da ću bilo šta više pisati. Ali Bog mi je poklonio Bernardijevu sobu. I čitav ovaj spektakl sa nagradom, čitavo to pozorište, za mene je zabava, iako sam svestan da sam time svoju poziciju marginalca poništio. Više ne mogu da kažem da sam marginalac. Ja sam imao taj kult, neko sledbeništvo i preko rokenrola i preko književnosti koju sam pisao. Postojalo je mnogo ljudi koji su se zaklinjali u mene, bio sam im svetlost u životu i sada sam ih, možda, razočarao. Ne znam kako će ubuduće da me gledaju, nije ni važno, ali sigurno neće moći da kažu to je onaj kreten sa Limana. Bojim se da će mi zameriti, reći će da sam se srozao, da sam izdao svoju ideju čim sam primio ovu nagradu. I žao mi je. Ali la commedia è finita.“

Da li zaista veliko priznanje ukida poziciju marginalca?

Otkad je Frane Barbieri 5. aprila 1970. promenio format NIN-a i stvorio ovakav njuzmagazin – bio je glavni urednik od prvog dana februara 1970. do poslednjeg dana oktobra 1972. – dobitnici imaju celu naslovnu stranu za portret, s tim da su na naslovnici, drugim povodima, bili i pojedini članovi žirija: Borislav Mihajlović Mihiz, Igor Mandić, Bogdan Tirnanić, Gojko Božović...

Zar Tišma nije bio marginalac i kada se izvinjavao što odbija da ga za potrebe fotografisanja „(kao) razapnu na krst“, u januarskoj euforiji te 2012.

1994: U potpalublju

Uglavnom, bolje na margini, nego u zatvoru.

„Biće šokantno, ali neće biti netačno: od petorice pisaca koji su ušli u najuži izbor za NIN-ov roman godine – četvorica su bivši robijaši ili kažnjenici – ljudi koji su u raznim vremenima i pod raznim režimima duže ili kraće ležali u zatvorima zbog svojih političkih uverenja“, pisalo je na stranicama NIN-a januara 1995. „Milovan Đilas je robijao i u prvoj i drugoj Jugoslaviji; Dragoslav Mihailović i Ivan Ivanović spoznali su zatvorski život u ’Titovoj Jugoslaviji’; Vuk Drašković u ’Miloševićevoj Srbiji’. Najmlađi od njih, Vladimir Arsenijević (1965), nije osuđivan na kaznu zatvora ali, kao što će se videti iz nagrađenog romana U potpalublju, nije mu nepoznato da i sloboda, u određenim uslovima, može biti robija.“

Intervju sa laureatom uradio je urednik i novinar Luka Mičeta.

Bode oči podatak iz starog članka. Prvo izdanje te Arsenijevićeve knjige objavio je Rad.

„Sponzor je bio neophodan. Bili su to tast i tašta. Tiraž 500 primeraka.“

Nikola Milošević završava obrazloženje stihovima: „Dodeljujući NIN-ovu književnu nagradu jednom mladom autoru koji nema podršku klanova bilo koje vrste, uvereni smo da je dodeljujemo ’Ni po babu, ni po stričevima, već po pravdi Boga istinoga’, kako to kaže stara dobra, ali možda pomalo zaboravljena narodna pesma.“

1993: Sudbina i komentari

Roman Radoslava Petkovića odabran je jednoglasno.

Sedam dana posle smrti majke...

„Nazove me tada Borislav Mihajlović Mihiz, inače čovek verovatno najzaslužniji za osnivanje NIN-ove nagrade, da mi izjavi saučešće i čestita. Postoje ljudi, reče on, kojima se u životu ništa ne dešava i postoje ljudi kojima se svašta dešava, vi, očigledno, spadate u ove druge. A niko ne zna šta je bolje – ili šta je gore“, piše pored ostalog Radoslav Petković u tekstu za NIN 2015.

Prenosimo odlomak iz tog izvrsnog eseja:

„Bio je, rekoh, kraj 1993. i početak 1994. godine, vreme kada je u toj državi, vrag bi ga znao kako se i ona u tom času zvala, besnela strašna i, po mnogima, u svetskim razmerama rekordna inflacija. Sponzorstvo NIN-ove nagrade je, mislim prvi put te godine, preuzela neka banka, ne sećam joj se više imena, ni ona ne postoji (...) Banka-sponzor je gromoglasno objavila kako će novčani iznos nagrade biti pet hiljada maraka, suma koja je u tom času bede, kad je deset maraka predstavljalo veliki deo nečije plate, bila nezamislivo ogromna. Javi se meni, dakle, gospođa iz banke i kaže mi da dođem sutra, da će mi izdati čekove u dinarskoj protivvrednosti onih maraka. Da li ste vi ozbiljni, pitam ja, na šta mi ona uvređeno kaže da je vrlo ozbiljna. Problem je bio što se i zvanični kurs, ne samo onaj na Kaleniću, menja dva puta dnevno a ni čekovi nisu vredeli ništa; kao što ste mogli imati problema da nađete taksistu koji bi vas za dinare vozio, radnje koje su čekove primale bile su potpuno prazne, čak ni mineralne vode nije bilo preterano. Tamo gde ste nešto mogli nabaviti čekovi nisu prolazili. Na kraju sam, nekim zapetljanim finansijskim operacijama koje nisam ni tada ni danas razumeo, dobio manje od pola obećane sume (...)

(NIN, 9. novembar 2023)

______________________________________________

70 GODINA NIN-OVE NAGRADE: PRVO STAVE LOVORIKE, ONDA SEKU GLAVE

(PETI DEO)

Žiri je danas u obavezi da proglasi dobitnika NIN-ove nagrade. Jedino 1959. to nije učinio: „Svaka knjiga bila je pretresena neobično savesno“, saopštili su naposletku, „a kada su mišljenja bila sumirana, ispalo je da se žiri našao pred neočekivanom ali jednoglasno donetom odlukom da se priznanje ne dodeli nijednom od 36 romana, nijednom od 33 pisca, jer su dva pisca imala pet objavljenih romana“

1959: Nagrada nije dodeljena

Kako je u prethodnim nastavcima bilo reči uglavnom o tome kako dobiti najvažnije domaće priznanje za roman, preživeti slavu i opet, po želji, ostati na margini – na kraju ne bi trebalo preskočiti pitanje: može li se ono nekome posle i vratiti...

No, pre nego dotaknemo tu zapravo izuzetno bolnu temu, nećemo u ovom kratkom vodiču za dobijanje, odbijanje, primanje i vraćanje NIN-ove nagrade preskočiti čuvenu 1959. Žiri je naime samo te zime odlučio da je ne dodeli – kako je glasio i naslov vesti objavljene na stranicama ovog nedeljnika.

Od ukupno 36 objavljenih romana primljenih tokom pomenute godine – čitamo u obrazloženju – posle višečasovne rasprave sačinjen je najuži izbor. „Svaka knjiga bila je pretresena neobično savesno, a kada su mišljenja bila sumirana, ispalo je da se žiri našao pred neočekivanom ali jednoglasno donetom odlukom da se nagrada ne dodeli nijednom od 36 romana, nijednom od 33 pisca, jer su dva pisca imala pet objavljenih romana.“ Pokazalo se da niko od njih „ne bi mogao da izdrži malo pooštreniji kriterijum“.

Odluku su potpisali Milan Bogdanović, Velibor Gligorić, Eli Finci, Borislav Mihajlović Mihiz i Zoran Mišić. Kasnije su štampani komentari...

Milan Bogdanović je zaključio da se roman nalazi u stadijumu procvata. „Mi smo svi bili saglasni da se uočila opasnost, za koju simptomi postoje, da kvantitet ne pritisne kvalitet i mislim da je ovaj skrupul, a mogao bih reći i briga žirija, savršeno opravdana.“ Odluka nagoveštava puno osećanje odgovornosti u odnosu na budućnost našeg romana „koja se najbolje može obezbediti uvek sve strožim kriterijumima“.

Tekst Zorana Mišića tera nas da se zamislimo koliko je teško bilo doneti „jednoglasan“ zaključak. „Ja nisam zapazio simptome krize koji bi mogli opravdati odluku da se nagrada ne dodeli. Moje je uverenje da je bar desetak romana moglo da polaže isto toliko prava na nagradu koliko i roman Branka Ćopića prošle godine.“

Smatra da iz naziva priznanja treba izbaciti reč najbolji. „Ako gonkurovci svoju nagradu nazivaju jednostavno Gonkurovom, ne ističući da je to nagrada za najbolji roman, mislim da to nije nimalo slučajno: to je stvar dobrog ukusa, osećanja skromnosti, ali i dalekovidosti, koja im nalaže da javnosti dadu do znanja da njihov sud nije neprikosnoven, ni nepogrešiv. Bilo bi nam lakše da se oslobodimo hijerarhijske šeme nagrađivanja i ne bismo na mlađim piscima zaoštravali kriterijum koji nam je na starijima – biva i to – ponekad otupio.“

Mišić napominje da se zalagao da 1959. laureat bude Miodrag Bulatović za roman Crveni petao leti prema nebu.

Tako stižemo do srži misterije. Više od šest decenija, u delu javnosti, šuška se da se radilo upravo o tome: da se NIN-ovo priznanje ne dodeli Bulatoviću, piscu zbirke pripovedaka Đavoli dolaze iz 1955.

Borislav Mihajlović je nagradu otpočetka shvatio kao jedan od pokretača budućeg obilja romana. „Sada, kada naša literarna produkcija izbacuje na desetine romana godišnje“, misli da je vreme oštro zaokrenuti i stimulisati kvalitet. „Kao da je neki đavo hteo da sada, kada su diskusije o modernizmu i realizmu toliko dojadile, da se svet njima bavi isključivo u dubokoj provinciji i visokim prestoničkim redakcijama – i nigde više – naša književnost dobija sve one mane koje su ova dva tabora jedno drugom pripisivali.“ Hvali određene elemente Bulatovićevog dela, „mada se sve više navozi na pučinu neograničene proizvoljnosti“. Pasus završava rečenicom: „Ne može se nekažnjeno u jednoj literaturi prizivati đavo.“

Miodrag Bulatović nagrađen je 1975. za Ljude sa četiri prsta.

1972: Peščanik

Postoje književnici veći od nagrada, pa i od one koju dodeljuje naš list. Danilo Kiš jeste jedan od njih i zašto prećutkivati: NIN-ovo priznanje za najbolji roman pamti se i po činjenici da ga se odrekao takav velikan.

U knjizi Bora Krivokapića Treba li spaliti Kiša?, među ostalim esejima i dokumentima vezanim za polemike i suđenja nakon objavljivanja Kišovih dela Grobnica za Borisa Davidoviča i Čas anatomije, na 396. stranici, nalazi se vest iz Politike, štampana 27. oktobra 1978:

Juče smo od književnika Danila Kiša primili kopiju pisma koje je on uputio glavnom i odgovornom uredniku NIN-a Draganu Markoviću, i koje glasi:

„Druže Markoviću,

Molim da se moje ime briše sa liste dobitnika NIN-ove nagrade. Vraćam diplomu, a novčani iznos od 10.000 dinara uplatio sam na tekući račun Vašeg lista.

Mislim da bi bilo suvišno da Vama, druže Markoviću, koji uređujete ovaj nedeljnik, navodim razloge za ovakvu moju odluku.

Danilo Kiš“

U postskriptumu napominje da je kopije pisma uputio Politici i Vjesniku.

Kiš docnije nije komentarisao ovu temu; očigledno je bilo da lovorike vraća zbog članaka objavljivanih i u ovom listu, a koliki je udar na njega bio možda najsnažnije ilustruje deo njegovog intervjua sa Draganom R. Markovićem, iz Nedeljne Borbe, objavljen 12-13. avgusta 1989, docnije ukoričen u zbirci intervjua Gorki talog iskustva:

„...dobivši mig sa vrha, partijski su se psi okomili na knjigu i njenog autora, naivno verujući da će stvar biti efikasnija ako optužbu premeste na književnoteorijski plan, jer će time još i prikriti nalogodavce i političku pozadinu afere. Nema sumnje, komunisti su – a za njih je, bez obzira na njihove porodične svađe, za njih je Moskva večni Rim – moju knjigu (videli smo) doživeli kao svetogrđe: ’antistaljinizam je jednak antisocijalizmu’! Oni su prosto hteli da spreče njen ’pogubni uticaj’, a da se pri tom ne kompromituju pred domaćom i stranom javnošću. A kako su tim manevrom dospeli na književnoteorijski teren, tu nisu uspeli da mi isture nijednog valjanog književnog mačevaoca.“

1991: Hleb i strah

Književnik Milisav Savić napisao je antologijsku rečenicu kada se radi o epistolama kojima se vraćaju priznanja: „Mogu samo da žalim što se ’oslobođeni’ NIN drži najgore tradicije ’neoslobođenog’: piščeve glave ukrasi lovorovim vencem a onda bi da ih odseče ili bar pridavi.“

Od više od pedeset romana primljenih na konkurs tokom 1991, početkom 1992. nagrađen je Hleb i strah, s tim da se Savić te časti brzo odrekao.

Novinar Miloš Mišović, čiji smo feljton ovde katkad citirali, donosi još nekoliko odlomaka iz pomenutog pisma:

„U vašem listu br. 2145 od 7. februara 1992. godine pojavio se poduži pamflet ’Strava’ koji je dobrim delom i meni posvećen. U ime odbrane dostojanstva spisateljskog poziva, prinuđen sam da vam vratim NIN-ovu nagradu za roman godine koju ste mi pre desetak dana uručili.“

Mišović prepričava da je Savić još objasnio zašto pamflet smatra najnižom književnom vrstom, a potom citirao i navedene reči, možda kao nauk budućim generacijama romanopisaca kojima se sudbina osmehne i donese lovorike.

„Priča je o meni, ali isto toliko i o drugima, pa se može pričati u svim licima“, reči su kojima narator otvara Hleb i strah.

(Kraj feljtona)

NIN, 23. novembar 2023.