Nin
Erik-Emanuel Šmit, francuski književnik: Izmišljam da bih rasvetlio stvarnost

Pre nego što na predstojećem Sajmu knjiga predstavi svoj roman Drugi život Adolfa H., jedan od najpoznatijih svetskih dramskih pisaca i prozaista otkriva NIN-u kako je napisao tu fikciju u kojoj Hitlera primaju na Likovnu akademiju u Beču i tako menjaju tok čitave istorije 

Izdavačka kuća Klio predstaviće na 66. Sajmu knjiga u Beogradu roman Drugi život Adolfa H. Erika-Emanuela Šmita (Lion, 1960), u prevodu Nikole Bjelića koji je pre godinu dana objavio studiju o dramskom stvaralaštvu ovog književnika. Takođe, na svom štandu, 28. oktobra, u 16 sati, ugostiće autora prevedenog na četrdeset osam jezika, u čijoj prozi podvlačimo skoro opipljive deskripcije i poređenja: „Uporna siva hladnoća stezala je vazduh kao cement.“

Biće to uzbudljiv susret sa čitaocima! Hoće li ga i oni najpre upitati kada je i kako odlučio da napiše priču u kojoj Adolfa Hitlera primaju na Likovnu akademiju? Zar već pomen imena glavnog junaka, najvećeg zlikovca 20. veka, ne izaziva jezu; steže čitaočevu i piščevu ruku nalik cementu.

„Prilikom premijere jednog od mojih komada, u obilazak Beča poveo me je student Likovne akademije“, kaže Erik-Emanuel Šmit u razgovoru za NIN. „U nekom času predložio mi je da popijemo piće u kafeu i rekao: Ovde je dolazio Hitler kad je spremao prijemni za Akademiju. Odgovorio sam u šali: Šteta što nije prošao! Onda sam shvatio da bi moglo biti zanimljivo ispričati uporedne priče o Hitleru koji pada na prijemnom i postaje diktator, i o drugom Hitleru koji uspeva da položi prijemni ispit i dalje se razvija u tom smeru, a ne u smeru mržnje, ogorčenosti i osvete.“

Taj lik plače oba puta. Isprva pošto ga ne prime („Presuda je pala kao čelični lenjir na dečju ruku“), i nakon što prođe. Naposletku, „tiho, lagano, gotovo usporeno, kao da je svaka suza bila oštrica brijača koja mu polako prelazi preko očnog kapka, brižljivo ga cepajući“.

Drugi je sada čovek: mladi slikar u samoći, u izlizanom kaputu, sa očevim rukavicama i starim štapom sa brušenom drškom. „Tumara bečkim ulicama. Bez ikakve želje, pogleda prikovanog za cipele, ne vidi ništa, ne sluša ništa i jedva jede.“

Paralelno – teče istorija. Zapanjen je, četvorica kolega neće da crtaju model jer je u pitanju Jevrejin.

Ambiciozan, željan grandioznog platna, dobija prvu porudžbinu. Mesar Nepomuk iz ulice Barbarosa mašta da ima naslikan natpis za radnju.

„Prizor je bio užasan. Nepomuk je, stvarno, sve bio pripremio: na tronožac je stavio netaknutu drvenu dasku koja je trebalo da služi kao reklama, a na radnom stolu prekoputa, sâm je sastavio sliku, sa svim specijalitetima kuće postavljenim jedni do drugih, svinjske glave, goveđi jezici, svinjski papci, jagnjeći mozgovi, džigerice, srca, pluća, bubrezi, kobasice, krvavice, salame, mortadele, šunke, škembići, teleće uši, svi proizvodi koji su činili ponos i uspeh radnje...“

Neplaćena kirija, ljuta gazdarica. Slomljen je smrću majke, prinuđen da radi na građevini.

Pa opet, prezime je svedeno na inicijal. Takav potez mogao bi da bude unutrašnja stvar narativnog postupka, samog ritma – rukopis katkad neće da prihvati određeno ime i ne pušta vas dalje dok ga ne promenite – ali koliko ovde jeste i dodatni otklon od biografije koju priziva jezivo prezime...

„Postoje dva lika koja su istovetna u trenutku kad roman počinje”, odgovara naš sagovornik. „Onaj koji ne uspeva da upiše Likovnu akademiju zove se Hitler i poklapa se s onom užasnom osobom koju je 20. vek upoznao. Onaj koji prolazi na ispitu zove se Adolf H. i postaće slikar u svetu koji nikad neće upoznati despota Adolfa Hitlera.“

Pitamo: šta književnik ne sme nikako da čini ukoliko odabere da načini drugačiji život ličnosti iz istorije? Šmitovi junaci često su ljudi čija imena odzvanjaju iz prošlosti. Pojavljuje se (imaginarni) doktor Frojd – mladi umetnik se naime onesvesti čim ugleda nagu ženu.

U prethodnim delima, recimo, u Jevanđelju po Pilatu, govore i Pilat i Isus. Oskar iz romana Oskar i gospođa u ružičastom mantilu u postskriptumu pisma direktno pita Boga da mu da svoju adresu. A Ibrahim u prozi Gospodin Ibrahim i cvetovi iz Kurana uporno tepa Mojsiju, trinaestogodišnjem dečaku prepuštenom životu na ulici. Zove ga: Momo, da zvuči manje impresivno.

„U mojim knjigama ima više izmišljenih likova nego istorijskih ličnosti“, napominje. „U svakom slučaju, zanima me upravo priča koju mi oni omogućavaju da ispričam, zanima me da preko njih istražujem ljudsku prirodu. Stvarajući virtualnog Hitlera rasvetljavao sam onog stvarnog. Pomoću te razlike pokazao sam šta ga određuje, kakve izbore je pravio, kako je tumačio stvari, gde je lutao, kako je odlučivao. Moj roman je dvostruk: istorijski roman u kom se pojavljuje pravi Hitler, i roman-hronika u kom se pojavljuje virtualni Hitler. Ovaj drugi mi omogućava da bolje ocenim onog prvog.“

Postoje motivi koje autor provlači kroz većinu romana. Pojedini autori ponavljaju da pisac celog života piše „jednu“ knjigu.

U Drugom životu Adolfa H. nalazimo priču o ocu i majci; o snu i stvarnosti. Detinjstvo se prekida kada se ti svetovi odvoje... Dan u kome biva odbijen na Likovnoj akademiji jeste završetak detinjstva, „poslednji u kom je još mogao da veruje da će san i stvarnost ići ruku podruku“. Isus u Jevanđelju po Pilatu saopštava da je detinjstvo proživeo u snovima. Novela Milarepa počinje snom; to je priča i o majci, u tibetanskom duhu – primećeno je ranije.

Čitalac nema obavezu da povezuje pomenute detalje, ali ih se začas seti. Adolf H. poredi buđenje iz sna sa iskakanjem iz voza u pokretu. Da li da pominjemo prekid detinjih dana, te voz iz Gospodina Ibrahima: „Bacio se pod voz u okolini Marselja. E, čudnog li čoveka: da ode čak u Marselj za tako nešto! Vozova ima svuda. A u Parizu ih sigurno ima ponajviše. Definitivno nikad neću razumeti svog oca“ – izgovara napušteni Momo.

Frojd uporno zapitkuje pacijenta – mladog slikara o odnosu prema roditeljima i budi bolna sećanja.

„Iz vinograda u Bordou uvek ćete dobiti bordo, iz vinograda u Burgonji dobićete burgonjsko vino. U svakoj knjizi istražujem svet pomoću svojih najvažnijih tema, razume se, ali se brižljivo staram da svaka knjiga bude nova, drugačija, osobena. Za mene svaka knjiga predstavlja ljudsku, duhovnu, egzistencijalnu avanturu. Svakom knjigom se obnavljam.“

Pretpostavljamo da je slično sa čitanjem...

Do sada smo razgovarali sa pet od deset članova Akademije Gonkur. Pjer Asulin, Kamij Lorans, Filip Klodel, Tahar ben Želun, Šmit. Pitali smo ih uglavnom isto. Šta da čini član žirija kada dođe tren da mora da „poredi” dva-tri dela koja ostanu na kraju, pre konačne odluke? Šta upoređivati?

„Mora se napraviti nekakav izbor, a to je surovo. Retko se dešava da knjiga ima baš sve kvalitete, te stoga treba napraviti izbor među kvalitetima: originalnost, čitljivost, stil, intelektualna snaga, poetski zamah, psihološka suptilnost, filozofska zanimljivost. Kakva dilema! Stalno iznova iščitavam knjige i pitam se: koju bih mogao da preporučim prijateljima i da im kažem da će biti oduševljeni i neće gubiti vreme čitajući je?“ 

Neka naš predsajamski intervju ujedno bude jedan od odgovora.

(NIN, 19. oktobar 2023)

среда, 15. март 2023.

Slovački novinar i književnik predstaviće 20. i 21. marta u Beogradu i Novom Sadu svoj roman Svinj
понедељак, 27. фебруар 2023.

Komični izraz se sam nametnuo kad sam pomislio da bi bilo dobro pozabaviti se fenomenom deluzija i
четвртак, 16. фебруар 2023.

Najpoznatiji rumunski pisac govori za NIN o svojoj poetici, objašnjava kako je u prozi stvorio knj
четвртак, 9. фебруар 2023.

Odabrao sam Puškinov život zato što je kao i svaki drugi. Nošen epohom, rasnim, pobunjeničkim, ple