Rasprave do
usijanja
Pisci i nagrade postoje van
Beograda i Novog Sada. Ipak, u većem delu Srbije nema „infrastrukture“ koja bi
podržala i izdržala postojanje nekakvog književnog života a da se u krajnjoj
liniji o njemu ne odlučuje u glavnom gradu
Violeta Stojmenović, koja je diplomirala na Katedri za opštu
književnost i teoriju književnosti, i doktorirala na Katedri za anglistiku
Filološkog fakulteta u Beogradu, uređuje u Narodnoj biblioteci Bor – Beležnicu, časopis za bibliotekarstvo,
književnost i kulturu. Za jedno od izdanja prevela je priču Lidije Dejvis Kuvaričina lekcija, nastalu dok je
američka književnica radila na novom prevodu Madam Bovari, našavši među Floberovim pismima i „svojih“ deset
storija: „Danas sam naučio važnu lekciju; naša kuvarica bila mi je učiteljica.
Ona ima dvadeset pet godina i Francuskinja je. Otkrio sam da ona zapravo ne zna
da Luj-Filip više nije kralj Francuske i da sada imamo republiku. A već je pet
godina prošlo od kad je napustio presto. Rekla je da nju jednostavno nimalo ne
interesuje činjenica da on više nije kralj – tim rečima. A ja sebe smatram
inteligentnim čovekom! U poređenju sa njom, ja sam imbecil.“
Kako iz perspektive urednice
najkraće definišete pomenuti časopis?
U Beležnici se objavljuju
tekstovi u vezi sa aktuelnim dešavanjima u borskoj biblioteci i profesionalnim
interesovanjima ljudi koji rade u njoj ili s nama sarađuju. U ovom slučaju je
reč o dvestogodišnjici Floberovog rođenja. Zbirku Ne mogu i neću Lidije Dejvis prevela je već Ivana Đurić Paunović,
ali je mene interesovala prvobitna, časopisna verzija „Deset priča iz/od
Flobera“.
Čime vas je privukla?
Taj tekst, neki bi rekli redimejd Lidije Dejvis jeste, kao i svi
ostali u tom ciklusu, s jedne strane uzorna kratka priča, a s druge „čist“
plagijat, i iz oba razloga potencijalno idealna „lekcija“. Ne o Floberovoj
imbecilnosti – za to se već pobrinuo Sartr – već o istoriji književnosti, gde
je, krajnje uprošćeno rečeno, ključno pitanje ko koga i za koga predstavlja,
odnosno ko čiji glas / gnev prisvaja. Takve stvari, pripadajući praksi, mogu da
ostanu nevidljive, kao Lidija Dejvis iza Flobera, ukoliko znate da je tekst
zapravo deo Floberovog pisma, i obrnuto, ako to ne znate. U tom (ne)znanju
možda je, ipak, najbitnija – kuvarica, njene „književne“ funkcije, njena
navodna „apolitičnost“ i ko u datom trenutku igra njenu ulogu.
Na koje načine „stvarnost“ i
„istorija“ ulaze u domaće romane i priče?
Najkraći mogući odgovor bio bi: selektivno kao i uvek. Ili, opet kao i
uvek, u vidu nužno ograničenog skupa mogućnosti da se nečija stvar(nost)
(pri)kaže kao značajna. Ako bismo reči stvarnost i istorija uzeli u njihovom
kolokvijalnom značenju, onda nije teško primetiti da, kvantitativno gledano,
značajan deo aktuelne književnosti, ne samo narativne – i ne gledajući samo iz
perspektive produkcije tekstova nego i najširih čitalačkih interesovanja – teži
onom realističko-naturalističko-verističkom polu predstavljanja i
autobiografsko-ispovednim modelima, ali s naglaskom na „ogoljenom“ ličnom
iskustvu i emotivnom preživljavanju, ili na poziciji „autentičnih“ svedoka
iskustava koja su u istoriji ili savremenosti ostala „bez glasa“ ili
potčinjena, konstruisana tuđim glasom.
Junaci su žrtve?
Moglo bi se reći da su „junaci“ uglavnom žrtve, ne samo doslovno, i ne
samo ljudske, nego i žrtve raznih konvencija reprezentativnosti, odnosno
pamćenja. Pritom se jednako često pribegava i sentimentalno-patetičnom i
ironično-sarkastično-ciničnom tonu. Međutim, to su samo neke istaknute
tendencije. U „stvarnosti“ je situacija ipak raznolikija i kompetitivnija.
U esejima i studijama bavili
ste se opusom Dona DeLila. On je jedan od vaših omiljenih pisaca?
Uz ogradu da mi sama kategorija „omiljeno“ baš i nije omiljena, DeLilo
svakako jeste jedan od savremenih pisaca koji, između ostalog, očigledno čita,
i to veoma pažljivo, moje druge „omiljene“ pisce i spisateljice, a rekla bih i
da nam je muzički ukus sličan. Mislim da ne postoji bitniji kulturni i
socijalno-psihološki fenomen potencijalno globalnog značaja i uticaja koga se
on u nekom od svojih romana nije dotakao s lica i naličja. I to dok je taj
fenomen još u jedva uočljivom začetku, naizgled bez značaja i značenja, ili
idiosinkratičan. Ta perspektiva, sa svime onim što je uslovljava, ili uprkos
tome, jeste jedan od razloga zbog kojih mi je DeLilo zanimljiv.
Kojim se domaćim klasicima rado
vraćate?
Mnogima, zapravo, češće više željom nego delom, tako da pre „čitam“
svoja sećanja nego ono što oni i one jesu napisali. Naravno, u našem kontekstu
već atribut „domaći“ može da bude sporan, čak i više nego pojam klasika, koji
je inače čest predmet preispitivanja i osporavanja. Za mene su podjednako
„domaći“, na primer, Man, Beket i Nabokov, da se držimo „pouzdanih“ imena.
Samim tim što su njihova dela prevedena, ispada da su domaći klasici kojima se
najradije vraćam bili zapravo naši prevodioci i prevoditeljice.
Goran Korunović, kolega iz
žirija, naveo je da bi danas, da je u prilici, dodelio NIN-ovu nagradu i romanu
Dan šesti. Slažete se?
Načelno, da. Kao i delu Proljeća
Ivana Galeba ili knjizi Pada Avala,
na primer.
Pisali smo o čuvenoj odluci
NIN-a iz 1972 o „uključivanju u žiri aktivnih kritičara iz vanbeogradskih
literarnih krugova“ čime bi se „mogao, kao prvo, steći bolji uvid u samu romansijersku
produkciju, i drugo, da bi se na taj način sistem estetičkog vrednovanja mogao
učiniti slojevitijim“. Nekada je književni život bio prilično centralizovan.
Smatrate da je sa tim završeno?
Nije završeno. Iako, naravno, mogu da se navode i ljudi koji stvaraju,
i događaji koji se odvijaju, i nagrade koje se dodeljuju van Beograda i Novog
Sada, u većem delu Srbije ne postoji „infrastruktura“ koja bi podržala i
izdržala postojanje nekakvog književnog života o kojem se, u krajnjoj liniji i
ne nužno direktno i direktivno, ne odlučuje negde u Beogradu. Sporadični
izuzeci daju nadu, ali su, za sada, izuzeci.
Govorimo li „delilovski“ o
fenomenima naše stvarnosti, šta obeležava razgovor o knjigama u virtuelnom
društvu, na internetu...
Sve ono što obeležava komunikaciju na internetu uopšte, ma o čemu da
je reč, pre svega dinamika mešanja i (samo)isključivanja raznih grupa i grupica
na osnovu sopstvenih, najčešće emotivno obojenih parametara relevantnosti i
ocenjivanja, koje je istovremeno uvek i uzajamno ocenjivanje. Knjige su samo
primer ili povod za sve fenomene, kako god da ih vrednujete i
kontekstualizujete, koje su društvene mreže omogućile i dovele „do usijanja“.
Svako kaže šta mu je na umu?
Neko će u tome prvo videti mogućnost da svako, bez vidljive institucionalne
podrške i verifikovanih kompetencija, kaže šta o nečemu misli na osnovu
vlastitih utisaka i u kontekstu vlastitog života, stoga i mogućnost da se
istakne ravnopravnost i osoba koje čitaju i raznih načina i predmeta koji se
čitaju. Drugi će pak videti materijal za razvoj recepcionistički i postkritički
orijentisanih istraživanja i teorije. Treći će videti neplaćeni rad ogromnog
broja ljudi koji možda doprinosi opstanku književnosti uopšte, knjiga, čitanja
i sličnih ideja i praksi. Pritom, nezavisno od volje i želje vidljivih aktera,
ne možete da se isključite iz tih širih odnosa u kojima zapravo učestvuje i
mnogo nepozvanih. Naravno da mene profesionalno mora da interesuje svaki
mehanizam koji utiče na čitanost ili poželjnost jednih i zanemarivanje,
odbacivanje drugih knjiga. Pokazuje šta je za određenu čitalačku publiku
vrednost i kojim se sredstvima „bori“ da tu vrednost afirmiše.
(NIN, 30. novembar 2023)