Ivan Ivanji, književnik

Između prolaznosti  i nezaboravnog trenutka

Izdavačka kuća "Stubovi kulture" objavila je  roman "Balerina i rat" poznatog domaćeg pripovedača Ivana Ivanjija. Ivan Ivanji je rođen 1929. godine u Zrenjaninu, a 1944. i 1945. godinu, kao Jevrejin,  proveo je u koncentracionim logorima Aušvic i Buhenvald. U bogatoj i zanimljivoj karijeri radio je kao nastavnik, dramaturg, pomoćnik upravnika Savremenog i Narodnog pozorišta u Beogradu, zatim kao novinar, dipolomata i Titov prevodilac za nemački jezik. Objavio je tri zbirke poeizije, jedanaest romana na srpskom, sedam romana izvorno na nemačkom, tri zbirke pripovedaka, tri knjige bajki, knjigu eseja i politički putopis iz Havane. Pisao pozorišne, televizijske i radio drame, prevodio sa nemačkog i mađarskog. Zastupljen u mnogobrojnim zbornicima i antologijama...

U romanu "Balerina i rat" opisali ste život balerine Darije i u opis njenog života upleli istorijske ličnosti: Tita, Đilasa, Koču Popovića... Da li je teško napisati fiktivnu biografiju i povezati je sa pomenutim istorijskim ličnostima?

Ivan Ivanji: Ne bih rekao da je teško, ali je nesumnjivo odgovorno. Istorijske ličnosti sam koristio da bih priču jače vezao za vreme o kome govorim. Sve što kažem o tim ljudima, koje sam sve i lično poznavao, ili je istinito ili se zasniva na anegdotama koje su se prepričavale u ono vreme. Nadam se da sam svedok tog perioda naše istorije.

Da li je bilo reakcija na Vaš roman? Izjavilili ste da se nadate da se glumica Beba Vrsajkov neće naljutiti...

Iako je, na primer, sin Milovana Đilasa, Aleksa, ne samo živ, nego i veoma prisutan u našem javnom životu, a tu je i Pekina udovica, Milena Dapčević, kao i mnogi drugi, razmišljao sam o tome i, razume se, trudio da ničije uspomene ne povredim. Nije mi poznato da je neko reagovao, zbog toga mislim da sam bar u tome uspeo.

Zašto ste za junake svog romana odabrali baš balerinu i fotografa?

Da bi se opisalo jedno određeno vreme. To mi je bila namera. Važno je kroz vreme provesti određeni lik. Kao junakinju sam izabrao balerinu, jer je logično da žena te profesije lako prolazi kroz zemlje i vremena. Pored toga, moja je žena bila balerina, a posle koreograf i pedagog. Ja sam svojim službovanjem u dva beogradska pozorišta: Savremenom i Narodnom, donekle upoznao tu profesiju. Balet je umetnost najviše vezan za pokret, umetnička fotografija ovekovečuje, da ne kažem, “zaleđuje” trenutak. U svom romanu hteo sam da pokažem taj kontrast između pokreta i zastoja, prolaznosti i nezaboravnog trenutka. To je pored prikaza vremena u kome smo živeli za mene bilo najvažnije. Svakako je moja greška, a ne čitalaca, ako nisam uspeo da tu ideju ispričam na svakome razumljiv način.

Napisali ste u romanu da je Franc Beme, šef austrijske vojne obavetajne službe, obavestio tadašnjeg predsednika Vlade Milana Nedića da će protiv Jevreja "preduzeti najoštrije mere" i da je dao Nediću mogućnost da se od toga ogradi. Pišete u jednoj digresiji da Nedić to nije učinio! Čak je napomenuo da on postupanje s Jevrejima smatra "prioritetnim zadatkom".  Posle pada komunizma, rasvetljavaju se neke u komunizmu ozloglašene ličnosti. Kako gledate na to?

To što pišem o Milanu Nediću nije digresija, nego istorijska činjenica. Najviše o pomenutoj temi našao sam u knjizi austrijskog istoričara Valtera Manošeka o nedelima nemačke vojske u Srbiji (Walter Manoschek: “Serbien ist judenfrei”, Oldenburg, 1993.). Na primer, general Beme (Franz Böhme) je Nedića dana 27. 9. 1941. obavestio o “oštrim merama” koje će sprovesti i ponudio mu da privremeno da ostavku, a posle depešom od 28. 9. javio svojoj vrhovnoj komandi da je dobio njegovu podršku. Takođe je opunomoćenik nemačkog ministarstva inostranih poslova, Feliks Bencler, (Franz Benzler), depešom od 10.10. te godine svog ministra Ribentropa obavestio o Nedićevom stavu.  Nedić je samoga sebe nazivao “srpskim Petenom”! Nije mi poznato da ni najcrnja Francuska desnica pozitivno govori o njemu. Činjenica je da je Nedić, takmičeći se sa svojim kolegom, Pavelićem, u Hrvatskoj, uspeo da pre njega javi Berlinu da je “Srbija čista od Jevreja.” Ako uprkos tim neospornim činjenicama neko Milana Nedića prikazuje drugačije, to je njegov, a ne moj problem. Ako je neko aktivno i sa odgovornog mesta podržavao masovno ubijanje Jevreja, Roma i “neposlušnih Srba,” to nema veze sa “komunističkom erom”.

U romanu opisujete kako Tito gleda dva filma na veče. Da li je Tito čitao knjige?

Tito je dosta čitao. Kad sam pisao dramu o Ferdinandu Lasalu, pitao sam ga o tome i začudio se koliko je upoznat sa literaturom o nemačkom radničkom pokretu koju je čitao na nemačkom jeziku. Drugom prilikom, on me je dosta podrobno ispitivao o mom romanu "“Dioklecijan"”, koji je pre toga pročitao.

Kako biste u nekoliko rečenica opisali Tita? Kakvu sliku imate pred očima kada neko izgovori to ime?

Kad neko kaže Tito, meni pada na pamet stih: “Beše neko Kraljeviću Marko!” U svetskim okvirima nikad niko sa ovog prostora nije toliko značio. U to sam se uverio i gledajućći njegove nastupe u Helsinkiju 1975. godine na osnivačkom skupu KEBS-a, u Berlinu 1976. godine na skupu komunističčkih i radničkih partija ili na Samitu nesvrstanih 1979. u Havani. Privatno je bio duhovit, rado nasmejan, ljubazniji prema onima koji su se prema njemu ponašali normalno, što sam ja pokušavao, nego prema ulizicama. Kad su jednom omladinci na večeri posle završetka radova na autoputu Zagreb-Ljubljana 1958. godine počeli da pevaju “Druže Tito, ljubičice bela...” i slično, obrecnuo se na njih: “Ako ne znate ništa drugo, prestanite, ali mene izostavite iz toga”. Voleo je da razgovara o psima i drugim životinjama, o dobrom jelu i piću. Njegov “kult”, koji, naravno, ne poričem, njemu nije bio potreban, nego drugima, koji su se hvatali za njega, a njegova je greška što pod starost više nije imao snage, volje i strpljenja da se od njega odbrani.

Vaše junakinje na kraju priče piju čaj i kažu da im je od njega gorko u ustima. Kakav ukus ima Vaš čaj?

Ako pitate za vreme provedeno do početka osamdesetih godina, citiraću Radeta Šerbedžiju koji je jednom rekao: “Ko ne zna kako je lepo živeo u ono vreme, tome ja ne mogu da pomognem”. Da ostanem kod vašeg primera, čaj je postao gorak sa usponom Slobodana Miloševića.