Kada smo svojevremeno upitali argentinsku književnicu Samantu Šveblin šta je tajna dobre pripovetke, dala je jasan odgovor: „Mora da bude dobro napisana! Mislim, složena, barokna, minimalistička, kakva već sama priča traži da bude, ali sa apsolutnim poštovanjem čitaoca. Nije ti dozvoljeno da napraviš bilo kakav pokret koji nema opravdanje na kraju.“ 

Autorka dela Ptice u ustima, Spasonosna razdaljina, Sedam praznih kuća, Kentukiji (izdavač: Agora), inače spisateljica koja u februaru na Oksfordu drži tradicionalno Tejlorovo predavanje sa naslovom „Skriveni ples pisca i čitaoca: kreativna tenzija u fikciji“, o međuigri između piščeve upotrebe jezika i mašte onog što čita – smatra da čitaocu nešto treba da daš u zamenu za njegovo vreme. „Nekakvo otkriće, mogućnost da vidi nešto što do tada nije video, da razmišlja o nečemu što mu ne bi palo na pamet pre toga.“

(NIN, 25. januar 2024)