Čuli ste za Prljavog Harija. No, da li poznajete Prljavu Harijetu?
Ukoliko je još uvek niste sreli na svojim čitalačkim putovanjima, vreme je da
je upoznate. Prljava Harijeta, od mila Prljava Hari, glavna je junakinja
duhovitih i misteroznih romana Mirjane Đurđević. U poslednjem objavljenom
romanu „Deda Rankove riblje teorije“, iz ciklusa priča o avanturama Prljave
Hari, glavna junakinja rešava slučaj ubistva Bogdana Banduke, bivšeg ljubavnika
i visokog službenika Državne bezbednosti, inače učesnika u akciji „Sablja“. Pre
ovog slučaja, Harijeta je razrešila slučaj „Ubistva u akademiji nauka“ i imala
posla sa dijasporom u romanu „Parking Svetog Savatija“. Tiraži prethodnih
knjiga ove spisateljice su rasprodati. Mirjana Đurđević kaže da uživa u pisanju
i da piše relaksirano, jer je svoju karijeru započela „naopako“. Mirjanin deda
bavio se vajarstvom i napravio je njenu bistu još kada je imala dva
meseca. Tek da bi ispoštovala ovakav razvoj situacije, objavila je memoare na
početku karijere. Sad može relaksirano da piše, „jer ne mora ništa da
postane“.
Da li na svoje romane gledate isključivo kao na krimi romane ili
je vaša poetika šira? Čini mi se da iza pitke krimi priče otvarate teže
probleme. Dovoljan je samo naslov "Ubistvo u akademiji nauka", pa da
neko odmah pomisli da se, iza slučaja za Hari, krije još nešto...
Obično kažem da trilogija o Hari spada u šatro-krimi romane.
Ponekad čak ostavljam čitaocima na volju da odaberu ubicu po sopstvenom ukusu.
Što je zapravo i logično, među Srbima, gde „prava istina“ nikada ne izlazi na
videlo, i gde svako od nas ima svoj ekskluzivni izbor „skupa krivaca“.
Nacionalni heroj ili ratni zločinac? Uvaženi akademik ili nadžak deda? Umetnica
ili pevaljka? Uspešni biznismen ili kriminalc? Sami biramo, i to, rekla bih,
prilično nekonsistentno, vrludamo, svako od nas. Pa je onda tako i u mojim
romanima. Krimi zaplet, i istraga koju Hari sprovodi, tu su da bi čitaoci lakše
progutali neku „težu problematiku“, kako kažete. Baviti se razmiricama u SANU,
na primer, mnogo je lakše i zabavnije ako im se zađe „iza kulisa“, makar te
kulise bile i fikcija, nego čitati „ozbiljne novinske članke“ – između redova.
Bar čovek može da se nasmeje, umesto da čupa kosu od muke.
Roman "Deda Rankove riblje teorije" ima veze sa akcijom
„Sablja“. Da li je to prvi roman o ovoj akciji? Koliko vam uzburkana stvarnost
u kojoj živimo pomaže da lakše skrojite priču?
„Uzburkana stvarnost“, moja lična, ili ona naša, opšta, obično mi
je triger, okigač da sednem i napišem roman. U slučaju „Deda Rankovih ribljih
teorija“, „Sablja“ nije bila triger. Koliko ja znam to je zaista prvi roman u
kome se „Sablja“ pominje. Međutim, budimo pošteni prema čitaocima, „Deda
Rankove riblje teorije“ izvorno se bave muško-ženskim stereotipima, tačnije
rugaju se našem (i ne samo našem) malograđanskom mentalitetu. Ubijeni, doduše,
jeste bio visoki službenik DB-a, i „aktivista“ u „Sablji“, ali u ovom romanu
„Sablja“ je možda tek neki treći lejer, površniji čak i od krimi zapleta. Da li
je Bandu ubila zakonita žena, jedna od četiri aktuelne ljubavnice, ili ga je
„pokosila Sablja“... Eto, „Sablja“ je tu „osumnjičena“ tek koliko i svaka od
njegovih riba.
Još uvek nisam stigao da pročitam vašu najnoviju knjigu „Aždajin
osmeh“? Kako biste mi preporučili tu knjigu, ukoliko bih vas zamolio da to
učinite?
Ako ste još momak, preporučila bih vam da hvatate beleške. Ako ste
oženjeni, dve su mogućnosti. Ili ćete već na početku s olakšanjem odahnuti,
„Uh, hvala bogu, ja nisam bio te sreće!“, ili vas očekuje susret sa sopstvenom
noćnom morom. Šalim se, naravno. Ozbiljno, za ovu knjigu vam treba „jak stomak“
ako iole ozbiljno možete da čitate „laku literaturu“. To je priča o razvodu, u
kome je glavni junak, i glavna j... stranka, za promenu, muškarac. Takozvano
„žensko pismo“ je prepuno melodramatičnih priča o napaćenim, zanemarenim,
prevarenim, često i bukvalno maltretiranim suprugama. Sa druge strane, statistike
pokazuju da su muškarci neuporedivo ređe inicijatori razvoda. Da li to znači da
oni uvek bolje prolaze u braku? Ili su samo „muška pisma“ retka? Pokušala sam
da napišem jedno. Da zađem u tipičnu „mušku bračnu psihologiju“, koja se nama
ženama često čini isuviše „prostom“. Neka je i takva, posledice su jednako
teške. Ukratko, smejaćete se „drugome“ i boleće vas sopstvena glava.
Da li nekada razmišljate o svojoj poziciji u savremenoj srpskoj
prozi? Jeste li zadovoljni svojim tiražima?
Kako se „dele pozicije“ u savremenoj srpskoj prozi, iskreno, ne
razumem. To ni Prljava Hari ne bi mogla da razmrsi. Pa onda o tome i ne
razmišljam. Mogu eventualno da razmišljam o ulozi pisanja u sopstvenom životu.
I to jeste jedna značajna uživancija za mene. Volela bih da imam veće tiraže,
prosto jer sam vremenom stekla utisak da bi mnogo veći krug ljudi rado čitao
moje knjige kada bi za njih mogao da čuje na bilo koji drugi način sem preko
„rekla-kazala“. To „rekla-kazala“ radi, polako, i tome imam da zahvalim neku, možda
malu, ali stabilnu i vernu čitalačku publiku. Skoro ekskluzivnu. Pre par godina
sam od jednog momka čula da je moj „Čas anatomije na Građevinskom fakultetu“
kultna knjiga za generaciju 63/'64?! A da ja pri tom nemam pojma kakve uopšte
veze moj roman (ako je to bio roman) ima sa tom generacijom!? I tu knjigu, i
„Treći sektor“, kojih odavno više nema po knjižarama, neki novi čitaoci još
uvek traže. Ne znam kako to ide, kažem vam. Uistinu, za jednog slobodnog
strelca, imam čak i solidnu zastupljenost u medijima. Zapravo, moju „PR bandu“
čine retki novinari-pasionirani čitaoci. Tako ste me i vi potražili, zar ne?