Romanopisci obično dolaze u dva
modela – plamenobacači i klavirštimeri: oni iza kojih ostaje spaljena baš svaka
stranica i oni kojima je apsolutno najvažnija pomna pažnja – piše Sajmon Šama u Fajnenšel tajmsu. „S jedne strane su
razobručeni virtuozi: Dikens i Džojs, Anđela Karter, Martin Ejmis, Salman Ruždi
i Ali Smit; s druge, smrtonosno pronicljivi ironičari: Džejn Ostin, Henri
Džejms, Kazuo Išiguro, specijalisti ukrasnih nota, kojima ne promiču ni
najtananiji društveni gest niti najmanja promena u povetarcu.”
(Radar, 21. novembar 2024)