Detinjstvo, nostalgija, ritual, tradicija, Boba, Marija? Otkud da u danima pre i posle novogodišnje noći već decenijama gledamo iznova odgledane komedije, drame, trilere, limunade... Za Radar govore kritičari E. O. Skot i Miroljub Stojanović, filozof Laš Fr. H. Svensen i reditelj Denis Gansel 

Poslednjih dana 2024, Jugoslovenska kinoteka ponudila je gledaocima ciklus pod nazivom Zimski praznici na filmu. Prikazani su Besani u Sijetlu, Kad je Hari sreo Sali, Žurka kod Larija, Dnevnik Bridžet Džouns, Nova godina u Njujorku… Da navedemo samo neke pre nego zaplačemo, računajući na opasku Miroslava Antića sa jedne razglednice da je „posle detinjstva“ kao „sutradan posle praznika“.

Ne zaboravljamo Umri muški, svakako uvršten u program, uz napomenu da je njujorški urednik i novinar Majkl Ager još 2007. u Slejtovom članku s nazivom Sad imam mitraljez. Ho ho ho, spomenuvši najpre Divan život sa Džejmsom Stjuartom, načinio listu alternativnih božićnih klasika i u kanon vrtoglavo ubacio jurnjavu s Brusom Vilisom. Četrnaest leta kasnije izbor je potvrdila Kejtlin Tifani, reporterka Atlantika, podvlačeći da prema Gugl trendovima „saobraćaj pretrage” za frazu „da li je Die Hard božićni film“ skače u novembru i decembru. Saobraćaj? Kome ipak prvo na pamet ne padaju replike:

„Kakav to motor ovo govno ima ?!“

„Yugo! Ekonomičan, a nije brz.“

Zašto pre i posle novogodišnje noći decenijama vrtimo iste drame, komedije, trilere i limunde, taman bile promašaj?

Nemački reditelj Denis Gansel kaže za Radar da gledamo filmove koji čine da se osećamo ugodno i koji nas podsećaju na detinjstvo. On je 2008. režirao kultni Talas: liberalni profa, u majici s natpisom Ramones, mora da opuštenim đacima objasni šta je autokratija, pa ubeđen da je sasvim nemoguće u današnjoj Nemačkoj uspostaviti diktatorski režim, izvodi opaki eksperiment u razredu ne bi li pokazao koliko je lako i opasno manipulisati masom.

Gansel dodaje da su u vremenima kakva su naša ta praznična ostvarenja nalik logorskoj vatri. „Porodica se ujedinjuje i okuplja oko ’vatre’ da bi podelila svoja sećanja. Eto zato ih uzimamo iznova i iznova. Ne želimo ništa novo, hoćemo tradiciju.“ Otkriva da je u njegovoj porodici omiljen Sam u kući. „Božićna tema, veoma dobro urađena stvar. Deca jednostavno uživaju u priči o dečaku koji brani dom od provalnika. Pruža im zabavu i komfor. Savršeno za Božić.“

Naš sagovornik je 2016. napravio drugi nastavak rimejka filma Mehaničar Majkla Vinera iz 1972. U prošlom veku, dasu je igrao Čarls Bronson. Progovori oko petnaestog minuta, koristi plinski šporet. Dok Džejson Stejtam u Povratku obiđe pola planete, naš Bronson, u rolci, čizmicama i farmerkama zvoncarama – šeta, razgleda izloge, sluša kasete i baškari se u crvenom bademantilu.

Neretko se teoretiše o ubrzanju svega i svačega, premda je ritam slavljeničkog, porodičnog ručka prilično ustaljen. Stejtam može da se džilita koliko hoće. „Tetka, dodaćete mi rusku salatu!“

„Razlog što se vraćamo na pomenute filmove čak iako nisu najbolji, jeste onaj zbog koga se vraćamo istim jelima premda nisu nužno najukusnija“, objašnjava nam filozof Laš Fr. H. Svensen, čije je knjige Filozofija dosade, Filozofija mode, Filozofija zla, Filozofija straha, Filozofija rada, Filozofija slobode i Filozofija usamljenosti objavila Geopoetika. „Radi se o proslavi nečega što nas ujedinjuje. Proslava Božića nije ponavljanje onoga što se dogodilo pre oko dve hiljade godina, već se kao i sve druge proslave odnosi na sadašnjost. Slavlje nikada nije dvaput isto, uvek će se menjati. Nasuprot tome, postoji želja da se nešto održi, časovi provedeni zajedno. Ritual mora biti izveden svake zime da bi i dalje postojao, s tim da doživljava promenu pri izvođenju. Novi filmovi biće dodati na naš repertoar, dok će pojedini nestati, a mi ćemo skupa uživati u njima.“

E. O. Skot, kritičar Njujork tajmsa, odgovara da su praznici dani kada cenimo ritual i kontinuitet više nego originalnost. „Jedemo poznatu hranu i poštujemo tradiciju prenošenu godinama.“ Ističe da je isti slučaj s filmovima i televizijskim emisijama koje su postale deo fenomena. „Ne tražimo ništa novo i iznenađujuće, nego zadovoljstvo i udobnost onoga što znamo. Kada sam bio mali, moja sestra i ja smo svake godine gledali iste blesave praznične specijalitete: Rudolf, irvas crvenog nosa, Sneško Frosti, Grinč.“

Slično misli i Miroljub Stojanović, kritičar Radara: „Gledajući u vreme praznika iste filmove, makar i loše, još smo u svojoj zoni komfora. U lenjosti koja se graniči s mrzovoljom, odbacujemo nepoznato u korist oprobanih stvari, pri čemu sećanje na trenutke prijatnosti već viđenog, postaje rukovodeće načelo. Potpuno je nebitno da li je nešto dobro ili loše. Ne zanima nas estetička arbitraža već beskrajna multiplikacija sadržaja koja se rađa iz simpatije.“

Da ne zaboravimo Bobu i Mariju!

Serijal Lude godine, takozvana Žikina dinastija i Tesna koža, jesu dva ciklusa koja su se izdvojila ukoliko šaltamo po kanalima. Toliko da vam nije potreban kalendar: njihovi kadrovi najavljuju srećne trenutke onako kako retki koncerti ozbiljne muzike, iznenada pušteni u velikoj količini u danima žalosti, mogu da učine da nas podiđe jeza.

Razgovaramo li o domaćim komedijama, oslanjajući se na Svensenovu tezu o vezi rituala i sadašnjosti, teško ćemo preskočiti činjenicu da su one najčešće snimane pre krvavih devedesetih.

Davno beše! Tematizuju propala preduzeća, neškolovane i korumpirane direktore, namučene radnike, probleme sa životnim prostorom, muke studenata, nadu junaka da će odigrati pobednički tiket, razvlačenje birokratije kao žvakaće gume.

Miroljub Stojanović smatra da u tome što se tokom praznika na TV ekranima puštaju domaći filmovi, uglavnom komedije iz sedamdesetih i osamdesetih, ima neke eskapističke logike. „Za ljude prezasićene realnošću, komedija, makar i najnižeg nivoa, jeste još uvek opuštajuća u odnosu na ma koje zahtevnije sadržaje. Među naslovima nađe se poneki dragulj.“ Daje primere: Bubašinter Milana Jelića, Ko to tamo peva i Maratonci trče počasni krug Slobodana Šijana.

Šta sam propustio

Magazin Ekonomist objavio je u novogodišnjem dvobroju članak o božićnim filmovima, navodeći da je u podkastu Deck the Hallmark analizirano 1.000 ostvarenja iz ove kategorije, te uočeno da uglavnom sadrže scene pečenja nečega, kao i donošenja važne životne odluke. Uz to, kažu, osamdeset posto njih prikazuje momenat ukrašavanja doma. Skreću pažnju na prednost predvidljivih zapleta, jer je u slavljeničkoj atmosferi, usred pripremanja večere ili poklona, gotovo nemoguće sesti pred ekran i potpuno se posvetiti ostvarenju. Naposletku, pominju kuvano vino! Ispada da uživanje u zapletu eksponencijalo raste ukoliko usput popijete koju više – da ostanemo u okvirima terminologije Ekonomista.

Premotavanje sećanja

Kada je pre trideset godina Dejvid Mek Kvin objavio knjigu Televizija (Klio), u odeljku „Sastavljanje programske šeme“ pozabavio se tada aktuelnim problemima kada je o ovom poslu reč. „Sve veći komercijalni pritisci, fragmentacija porodice (mnoga domaćinstva danas imaju više od jednog televizora), pojava uređaja sa daljinskim upravljačem i video-rikordera, te umnožavanje kanala, što potiče od satelitske, kablovske i digitalne televizije – sve to još više otežava utvrđivanje programske šeme.“ Šta onda reći u doba strimovanja, preuzimanja sadržaja sa interneta, ili mogućnosti premotavanja… Korišćenje tih prednosti da se usred praznika pusti bezbroj puta odgledani film moglo bi da samo potvrdi koliko je novogodišnji ritual postao deo naše tradicije i želje za udobnošću.

(Radar, 16. januar 2025)