Poznati beogradski književnik, novinar, urednik i izdavač Dušan Veličković govori za čitaoce «Ferala» o svom dugogodišnjem prijatelju Zoranu Đinđiću, ubijenom srpskom premijeru 

Beogradska izdavačka kuća «Alexandria press» objavila je knjigu pisca Dušana Veličkovića i nemačkog TV novinara i reditelja Kristofa Zodemana «Đinđić» - knjigu u kojoj se prijatelji i saradnici ubijenog srpskog premijera Zorana Đinđića (1952-2003) sećaju ovog neverovatnog čoveka. Pored intervjua koji čine drugi deo ovog izdanja i koji su emitovani u Zodemanovom i Veličkovićevom dokumentarnom filmu «Đinđić – jedna životna priča», knjigu čini i dvadesetak kratkih priča kojima Dušan Veličković, svojim oštrim spisateljskim okom i sasvim lično, opisuje Zorana Đinđića na jedan poseban način.

Gospodine Veličkoviću, u jednoj od vaših priča o Zoranu Đinđiću opisujete kako se vozite gradom i kako vam Zoran odjednom kaže: «Tvoja deca se uvek vraćaju kući!». Kako ste tada razumeli tu rečenicu?

Tada mi je ta rečenica bila samo pomalo čudna. Nije mi bilo jasno zašto se deca ne bi vraćala kući, ali nisam se u to udubljivao. Tek nedavno jedna zajednička prijateljica mi je rekla: "Pa zar ne znaš da je Zoran kao dečak u jednom trenutku bio pobegao od kuće na Jastrebac". Zoranov otac je rodom sa Jastrepca, i verovatno su tamo imali porodičnu kuću ili vikendicu. Nije to, dakle, bilo neko ne znam kako ozbiljno "bekstvo", ali slikovito govori o buntovnom karakteru dečaka, o njegovoj želji da bude samostalan i nezavisan. Nekom budućem biografu takvi primeri će mozda pomoći da bolje razume i ličnost i životni put Zorana Đinđica.

Kada ste upoznali Zorana Đinđića?

Zorana sam prvi put sreo na Filozofskom fakultetu u Beogradu početkom sedamdesetih godina u nekoj vrsti neobičnog "duela". Ja sam bio nekoliko godina stariji od Zorana, ali smo obojica dolazili na seminar iz etike kod mladog profesora Svetozara Stojanovića, koji je mimo predviđenog nastavnog programa držao kurs pod nazivom "Revolucionarni etos". Sala je uvek bila puna, jer su na ta predavanja dolazili studenti svih godina. Tu su bile počele da se otvaraju neke tabu teme i da se raspravlja o stvarima o kojima se u javnom životu nije govorilo otvoreno. Tako se jednom prilikom razgovaralo o metodama optužbi nalik na one u montiranim staljinističkim procesima, pa je profesor Stojanović pozvao Zorana i mene da upriličimo neku vrstu procesa u kojem bih ja imao ulogu tužioca, a Zoran branioca. Zoran se bio toliko uživeo u svoju ulogu da je počeo da me napada kao da sam ja zaista pravi staljinistički tužilac, tako da se taj naš prvi susret završio kao prava svađa.

Kakav je utisak ostavio na vas pri tom prvom susretu?

Zoran i ja počeli smo da se družimo tek nekoliko meseci kasnije. Sećam se da smo se sreli u čitaonici Studentskog kulturnog centra, koju je vodio naš kolega Bošković, i u kojoj su tada mogli da se nađu bukvalno svi filozofski i sociološki časopisi iz celog sveta. Smešno mi je sada kad se setim, ali obojica smo bili nesto kao namrgođeni, valjda pod utiskom onog "sukoba" na fakultetu. Ne znam o čemu je Zoran razmišljao, ali ja nisam imao želju da sa njim ulazim u bilo kakav razgovor. Činio mi se nekako neopušten i rigidan. Međutim, bili smo sami u čitaonici i nije sve moglo ostati na ovlašnom pozdravu. Kroz maglu se sećam da smo počeli neki razgovor o tome kakav je koji časopis, šta vredi čitati, a šta ne. I, eto, od tog momenta smo godinama bili nerazdvojni prijatelji. I, zanimljivo, ne sećam se da smo ikada pomenuli onu epizodu na seminaru za etiku.

Da li je Zoran Đinđić nekada govorio o tome da bi jednog dana voleo da bude na važnom mestu u zemlji? Da li je imao takve ambicije?

Nisam ga nikada čuo da tako nešto kaže eksplicitno. U stvari, nije bilo ni logično da tako nešto kaže, jer smo živeli u zemlji u kojoj nismo mogli sebe videti ni na kakvom važnom položaju. Više smo sebe videli kao deo nekog difuznog subverzivnog sistema mišljenja koji neminovno podriva diktatorski režim, a razmisljali smo i o tome kako da izgradimo sopstveni alternativni život u takvoj zemlji. Međutim, u vezi sa Zoranom Đinđićem postojalo je nešto drugo što bih sada mogao nazvati njegovom ambicijom, ili još bolje prirodnim osećanjem da može biti na čelu nečeg politički važnog i velikog. Naime, Zoran je već u mladosti imao izražen talenat koji bih ja nazvao talentom političkog "umrežavanja", međusobnog povezivanja političkih istomišljenika ili potencijalnih istomišljenika. Gledao sam ga često u takvim situacijama. Umeo je ne samo da pridobije ljude, već i više, da ih dobronamerno procenjuje, da u njima pronađe neku često skrivenu osobinu ili misao zbog koje ih je svrstavao u "naše". U tome je često i grešio, pripisujući ljudima osobine koje oni nemaju, ali nije odustajao. I uvek se osećalo da je on taj autoritet i spiritus movens nekog pokreta kojem tada nismo znali ni obim ni moguće delovanje.

Đinđić je doktorirao u Nemačkoj, ali se vratio u Srbiju. Šta mislite – zašto je doneo takvu ulogu?

Ja mislim da to nije bila trenutna odluka, kao što to nije ni bilo pravo vraćanje. Zoran nikada nije bio do kraja integrisan u Nemačkoj, ni profesionalno ni emotivno. Ali, naravno, bio je u dilemi, jer je mogao da ostane u Nemačkoj, mogao je tamo da napravi karijeru, imao je i dosta širok krug prijatelja u Nemačkoj, tako da je bilo prirodno što je kao racionalan čovek merio razloge za i protiv. Ipak, moj je utisak uvek bio da on nikada nije bio u pravoj dilemi. Želeo je da zadrži prednosti koje ima čovek koji živi i u Beogradu i u Frankfurtu, to da, ali mislim da sigurno nikada nije ozbiljno razmišljao da zauvek ostane u Nemačkoj.

U vašoj knjizi sam pronašao zanimljivu anegdotu o Đinđićevoj majci i agentima Državne bezbednosti. Dođu «de-bejci», kucaju, predstave se na vratima stana, a Đinđićeva majka ih opomene da se izuju pre nego što uđu, jer je sredila kuću! Oni na taj njen zahtev odustanu i odu. Dobra lekcija sa naslovom: kako se ruše autoriteti! Da li je i Zoran Đinđić imao potrebu da ruši autoritete?

To je pravo pitanje za razgovor o Zoranu Đinđiću, uz možda jednu malu korekciju. Dakle, ja bih radije pitao da li je Zoran bio spreman da se suoči sa autoritetima. To zaista jeste bila njegova, po mom mišljenju, jedna od najznačajnijih osobina. Ne mislim da je imao potrebu da ruši autoritete, ali od autoriteta nikada nije zazirao, uvek je bio spreman da se sa autoritetima suoči. To je voleo da radi  i to je radio s lakoćom.

Koliko sam razumeo, vi ste želeli da napišete Đinđićevu biografiju i saopštili mu tu ideju. Nažalost, za tako nešto nije bilo vremena. Kako biste ukratko opisali Zorana Đinđića?

Izuzetno inteligentan, odlučan, uporan, emotivan, suptilan, stidljiv.

Šta mislite koji bi citat mogao da se stavi pre tog nenapisanog životopisa Zorana Đinđića?

Lesing: «Ono što ga pokreće, pokreće ga. / Ono što mu se dopada, dopada mu se. / Njegov srećan ukus je ukus sveta.»

Jasno je da su mediji iskrivili sliku o Zoranu Đinđiću. Kako je moguće da su to uspeli u tolikoj meri?

Propagandu protiv Zorana Đinđica započela je Miloševićeva mašinerija gotovo od trenutka kada se Zoran pojavio na političkoj sceni, i kulminirala je u vreme bombardovanja i ratnog stanja. Posle kratkog predaha u danima posle 5. oktobra, propaganda se nastavila,  a zatim se uoči ubistva zahuktala očigledno uz pomoć tajne policije i kriminalnih krugova. Efikasnost ovakve propagande nenamerno su pojačavali i oni malobrojni koji su se trudili da Đinđića kritikuju argumentovano, bez obzira da li su bili u pravu ili ne, jer su njihovi stavovi mnogima davali utisak da u prljavoj propagandi, koliko god ona bila očita, ipak "ima nečeg".

Međutim, za mene je interesantnije pitanje recepcije, pitanje zašto su u mnogim ljudima ostavile tragove besmislene tvrdnje o Đinđiću kao nemačkom špijunu, mafijašu, izdajniku.... Na žalost, mislim da su razlozi za to neke Đinđićeve najbolje i najznačajnije osobine. Njegova modernost, njegova energija, njegova inteligencija i brzina zaključivanja, njegov poziv da se «manje spava i više radi», sve je to ljude plašilo, izazivalo zavist, čak mržnju, i činilo ih prijemčivim za propagandu.

Kako vam izgleda Srbija nakon Đinđićeve smrti?

Vrlo loše.

Često se govori o Đinđićevim političkim naslednicima. Ako dozvolite, primetio sam da upravo oni koji su bili na suprotnoj strani tokom Zoranovog mandata, sada zameraju svima onima koji se pozivaju na njegovu politiku, koji ga citiraju, osuđuju sve one koji na neki način pokušavaju da ga slede. Kako gledate na taj problem?

Ne bih umeo da kažem da li će Đinđić imati naslednika i kako bi taj naslednik trebalo da izgleda. Ali mislim da je dobro što je Đinđić postao uzor koji bi mnogi hteli da slede.

Upravo ovih dana, nekadašnji najoštriji Đinđićevi kritičari, otkrivaju kako je on na kraju, svojim stavovima o Kosovu,  promenio svoju politiku, «postao ozbiljni nacionalni vođa». Njegove stavove o Kosovu, čak dovode u vezu sa ubistvom 12. marta! Kako vam sve to izgleda?

Mislim da sve to nema veze sa Zoranom Đinđićem. To je dnevna politika.

Kad smo već kod knjiga, jedan od njegovih profesora kaže da je Đinđić gutao knjige. Vi ste pisac i izdavač. Kako je biti pisac i izdavač u Srbiji?

Ne znam kako je drugima, ali meni lično to daje iluziju slobode i smisla. Istovremeno znam da je to samo imitacija normalnog života.

(Feral Tribune, 1. jun 2007)