Vladislav Vujin, pisac istorije kikindskog rokenrola “Mali krug”

Kikindski rokeri sa starih fotografija napokon postaju zvezde

Vladislav Vujin, istoričar, novinar, feljtonista, do skoro urednik “Moto magazina”, saradnik “Kikindskih” i pisac hit-knjige “Bilo jednom u Kikindi” –  autor je još jednog kapitalnog izdanja. Kikindski Kulturni centar upravo je objavio knjigu “Mali krug” – istoriju kikindskog rokenrola, u kojoj je Vujin pomenuo čak 768 ovdašnjih rokera, ali, u isto vreme, zajedno sa rifovima, solažama i herojima rok scene, ponudio sociološko-istorijsku sliku Kikinde u drugoj polovini XX veka. Zbog svega toga, ukoliko niste uspeli kao rokeri i ako ste bili ubeđeni da su vaše škripave rokerske zasluge zaboravljene, kupite i pročitajte “Mali krug”. Možda će vas ova istorija konačno učiniti slavnim!

Kikindske: Da li se sećaš kako si došao na ideju da napišeš knjigu o istoriji kikindskog rokenrola?

Vladislav Vujin: Glavni ”krivac” za nastanak ove knjige je Srđan Tešin. Kada je 1999. godine došao u redakciju Kikindskih i kada se upoznao sa mojim pisanijama o lokalnoj istoriji, kao iz topa je rekao: “Moraš napisati hroniku kikindskog rokenrola!” Ne znam da li je to poželeo, jer bi se tako i on našao u toj storiji, ali kada sam se latio posla uvek sam ga pominjao u stilu “sve po spisku”. Zašto? Zato što je ovo bio ogroman posao. Naime, za ovu oblast socijalne istorije ne postoje pisani istorijski izvori, već se sve svodi na takozvanu usmenu istoriju, a to znači pitati ljude koji su svirali u bendovima, od njih tražiti da kopaju po svojim uspomenama kojih se uglavnom slabo sećaju. Zatim treba tražiti fotografije kojih takođe nema, ili ima – ali su se zagubile negde na tavanu, podrumu, pa ide odgovor “čim ih nađem, čujemo se...” Naravno, retko ko ih nađe. Zato se pisanje knjige oteglo u dužini banatske lenije. Nikad kraja. Sa prikupljanjem podataka i pisanjem počeo sam početkom 2003. godine, nakon što je iz štampe izašla knjiga “Bilo jednom u Kikindi”. I trajalo je, sa dužim i kraćim prekidima, gotovo sedam godina. Na kraju, evo me opet na početku, ponovo kod Tešina. Ovog puta, on je direktor Kulturnog centra (napredovao pesnik!), a KC je moj izdavač.
 
Da li bi mogao da nam objasniš šta se krije iza dve reči iz naslova?

Legendarni kikindski tamburaš Biber je sedamdesetih godina prošlog veka, dok je tamburao po lokalnim kafanama, često za naš grad govorio: “Kikinda - to je mali krug”. Za ovaj Biberov opis Kikinde čuo sam od Spase Bošnjaka, našeg čoveka iz Vankuvera, i pomislio: “Ovo je odličan naslov za knjigu o kikindskom rokenrolu”. Tu su dva razloga. Prvi: nijedan bend nije napravio veći proboj i karijeru van lokalnih okvira “malog kruga” i drugi – gotovo su svi kikindski muzičari kružili iz benda u bend, ponovo u tom “malom krugu”.

Koliko si bendovao iskopao u ovom specifičnom rokersko-arheološkom poduhvatu? Koliko je to ljudi u indeksu na kraju knjige?

Broj bendova zaista nisam brojao. Trudio sam se da u “Mali krug” uvrstim sve bendove koji su imali barem jedan nastup. Sumnjam da sam uspeo, ali... Što se tiče broja ljudi u indeksu, to je lako – tačno 768. Ako word ne laže.

Koji je najbizarniji, najzanimljiviji  i najuzbudljiviji podatak na koji si naišao dok si pisao istoriju kikindskog rokenrola?

Naj detalji se uglavnom nalaze na početku kikindske rokenrol ere. Zanimljivo je da je lično legendarni Jack Selmer, vlasnik poznate radionice za izradu instrumenata, pismima, početkom šezdesetih godina prošlog veka, obaveštavao Rudija Čepelnika iz mokrinskih “Šampiona” u kojoj se fazi nalazi izrada njegovog naručenog saksofona. Najbizarniji podatak? Kada je, na koncertu grupe “Humana mina”, 27. jula 1982. godine, povodom dana Banatskog Velikog Sela, Branislav Knežević (danas glumac) na zahtev publike morao da otpeva pesmu “Druže Tito mi ti se kunemo” čak dvadeset tri puta!

Kako objašnjavaš fenomen da gotovo niko od svih ovih KI rokera nije „uspeo“ da dođe do rokerske slave?

Mislim da je odgovor dao pomenuti tamburaš Dimitrije Šajin Biber. Kikinda, to je mali krug...

Ipak, morao si da menjaš kraj, jer je konačno jedan bend uspeo da iskoči iz granica provincije?

Da. Ali, ako današnji rokenrol posmatraš kao zabavu za mali krug (ponovo mali krug) ljudi, tih istinskih ljubitelja žive svirke, onda se uspeh benda “Downstroy”, koji prži po mnogim gradovima u regionu, može smatrati kao gotova stvar. U svakom gradu postoji, sada možemo reći, grupica ljudi koji posećuju svirke, vesele se i zabavljaju. S druge strane, tu su i mogućnosti koje pruža internet, tako da se iz granica provnicije iskače u sekundi. Sve to znači da je danas ceo svet – jedan mali krug. Osim “Downstroya” valja pomenuti i uspeh grupa “Super Confusion” i “Teatar”. Oni su takođe popularni van granica lokala.

Pisci vole autsajdere, pa biraju junake kojima ništa ne polazi za rukom. Da li i ti, kao istoričar, voliš ovakve junake, ovoga puta sa gitarom u ruci?

Takvi tipovi su pravili najbolje pesme. Kada pričamo o njima, uvek mi je na umu Vanja Striber. On je taj tip. “Izgoreo” u rokenrolu. Imao je predivne pesme, buntovne divlje nastupe i...

Svim tim muzičarima ukazao si čast. Dobili su knjigu, iako se mnogi od njih možda ni ne sećaju da su bili rokeri?

Ne moraju da se sećaju, jer je biti roker u ono vreme bilo nekako normalno. Govorim o sedamdesetim i pogotovo osamdesetim godinama prošlog veka kada je kikindska scena bila najjača. Rokenrol je bio mejnstrim. Svuda oko nas.

Knjiga jeste istorija kikindskog rokenrola, ali mi se čini da je ona u isto vreme i hronika. Iz pregleda bendova, muzičara i njihovih sudbina, mogu se sagledati i društveno-političke okolnosti druge polovine XX veka?

Cilj mi je bio da se ovo pisanije ne završi samo pukim nabrajanjem bendova, članova, te žanrovskim okvirima, već da ono bude sociološko-istorijska slika Kikinde druge polovine XX veka. U “Malom krugu” možete pročitati kako su u Kikindu stizale te, kako sam ih nazvao, novotarije sa Zapada, i kako su na te pojave reagovali funkcioneri omladinskih i kulturnih organizacija, vlast, milicija, ali i obični ljudi. Kada je rokenrol postao normalna stvar, opstrukcije i negodovanja postala su retka.

Da li bi mogao da nam kažeš nešto o svojoj rokerskoj karijeri?

Imao sam sreću da je u našoj porodičnoj kući rokenrol bio uvek prisutan. Počev od oca koji je doneo prve ploče bit muzike u grad i koji je svirao (to jest pokušavao da svira) kontrabas u prvom modernom kikindskom orkestru “Mladost”, pa preko starijeg brata koji je bio frontmen nekoliko značajnih lokalnih bendova… I ja sam nešto drljao. Iako je moja muzička karijera bila mršava i svela se na nekoliko nastupa, mogu se pohvaliti da sam bio član prvog kikindskog HC benda 1986. godine.

Objavljivao si nekoliko izuzetno čitanih kolumni i feljtona. Da li planiraš da „studiju“ o starim reklama takođe objaviš kao knjigu?

Pokušavam da se istorijom bavim na drugačiji, moderniji način. Na način koji je zanimljiv i ljudima koje istorija ne zanima. Zato je i “Mali krug” prepun fotografija, a prelom sličan onom novinarskom. Planiram da slično uradim i sa sledećim radom. Na osnovu oglasa i reklama iz stare velikokikindske štampe, pokušaću da uđem u trag starim trgovcima. Ako se neko seća feljtona “Velika Kikinda kroz oglase i reklame” koji je izlazio u “Kikindskim” početkom ovog veka – neka zna: novi rad neće biti ni sličan…

Mića Vujičić (Kikindske, 600. broj, 25. mart 2010.)