Intervju: Anja Suša, selektorka Bitefa

Bitef mora da osluškuje i istražuje

44. Beogradski internacionalni teatarski festival biće održan od 15. do 25. septembra. Deset predstava (petnaest izvođenja) iz sedam zemlja; osam inostranih i dve domaće predstave – činiće glavni program. Sa Anjom Sušom, selektorkom Bitefa, razgovarali smo o tome zašto po prvi put Bitef neće imati slogan, ali i o pratećim programima, te budućnosti velikog festivala.  

YC: Sećam se da sam jednom prilikom u “Jatovoj reviji” pročitao malu istoriju slogana Bitefa koju je napisao dramaturg Vuk Ršumović. Zbog čega 44. Bitef nema slogan?

Anja Suša: Zbog toga što nam je bila namera da istražujemo nove komunikacijske obrasce Bitefa sa njegovom publikom. Dosadašnji slogani Bitefa su, ionako, bili uglavnom arbitrarni, tojest nikada im nije bila namera da tematizuju celu selekciju, već pre da ukažu na moguće pravce razmišljanja na koje upućuju pojedine predstave iz selekcije. Osim toga, Bitefova selekcija nikada nije polazila od određene teme u odnosu na koju su birane predstave, već obrnuto – izabrane predstave su skretale pažnju na određene teme. Tako smo ovoga puta rešili da ne usmeravamo pogled gledaoca na predstave preko samo jedne teme, već da relaciju gledalac-predstava učinimo poptuno otvorenom, da gledaocima uputimo izazov da sami kreiraju referentni okvir za percepciju predstava, bez selektora kao posrednika, tojest interpretatora. To nikako ne znači da nismo svesni obilja tema kojima se predstave u ovogodišnjoj selekciji bave, naprotiv – baš zbog toga što ih ima mnogo, nismo želeli da se ograničimo na samo jednu. Osim toga, ove godine će se posle predstava organizovati malo drugačiji okrugli stolovi nego ranije, koji će imati određenu temu i na kojima će pored autora predstave biti moguće čuti i stručnjake iz drugih oblasti koji će govoriti o predstavama iz specifične perspective svojih oblasti proučavanja.  

U novinskoj vesti sa vaše pres-konferencije stoji da će ovogodišnji Bitef biti bez slogana, “dakle, No Logo”. Sa Naomi Klajn, ili bez nje, da li mislite da je to što nema slogana – na neki način, slogan sam po sebi?

Citat Naomi Klajn nije slučajan – njime pokušavamo da skrenemo pažnju na antimerkantilni i antimarketinški pristup našem festivalu kao deo savremenih no logo umetničkih strategija.
U svetu u kome je sve, na neki način, marketing, svesni smo i paradoksalnog i donekle komičnog marketinškog potencijala ovakve odluke.

Svake godine predstave nametnu glavne teme Bitefa. Kakve bismo teme mogli da očekujemo ove godine?

Kao i uvek, sve teme od značaja za čovečanstvo. Duboko verujem da dobro i uzbudljivo pozorište mora da ima aktivnu vezu sa vremenskim i prostornim koordinatama u kojima se odvija, kao i da mora da bude svesno duha vremena. Sve predstave iz ovogodišnje selekcije imaju taj kvalitet. A tema je stvarno mnogo, ali ne bih sada o njima. Videćete…

Da li biste mogli da nam kažete nešto o pratećim programima koji će biti organizovani uz glavni program?

Ove godine smo, uprkos problemima sa novcem koji su usud kulturnih manifestacija i institucija u protekle dve godine, uspeli da se izborimo za sve tradicionalne prateće programe Bitefa, od kojih bih posebno izdvojila Showcase, tojest prezentaciju savremenog srpskog pozorišta koja je namenjena stranim programatorima i umetnicima koji žele da se informišu o našem pozorištu i koji mogu da omoguće da naše pozorište postane vidljivije uzvan granica Srbije. Selektorka ovogodišnjeg Showcasea je Ana Isaković. Osim toga, tu je odlična Bitef Polifonija koja poslednjih godina privlači mnogo pažnje svojim zanimljivim programima za decu i mlade, a koju uređuje Ljubica Beljanski-Ristić. Treba pomenuti i Bitef na filmu i nekoliko izložbi od kojih je posebno značajna izložba Tomaža Pandura na Kalemegdanu.

Kako vidite budućnost ovog velikog pozorišnog festivala? U kom bi pravcu trebalo da se razvija Bitef?

Bitef nikada ne sme da prestane da osluškuje i istražuje. To je kvalitet koji ovaj festival ima od svog osnivanja do danas. Isto tako, ovo je jedini festival koji ima mogućnosti (da ne ureknemo!) da dovede najveće savremene pozorišne umetnike i najprestižnije produkcije današnjeg pozorišta. I to ne treba menjati. Ali treba neprestano tragati za novim oblicima komunikacije i dati veću podršku domaćem pozorištu i umetnicima, što bi bilo moguće uraditi preko internacionalnih koprodukcija koje bi, duboko verujem, trebalo da postanu učestalija praksa ovog festivala u budućnosti.

Mića Vujičić (Yellowcab, septembar 2010.)