Srđan Srdić, autor romana “Mrtvo polje” govori za Yellowcab o svom romanesknom prvencu i objašnjava zašto je želeo da napiše tragediju o 1993. godini

Road horor roman

Srđan Srdić je rođen 1977. godine u Kikindi. Diplomirao je opštu književnost i teoriju književnosti na Filološkom fakultetu u Beogradu. Magistrirao je na Sviftu, a trenutno pohađa doktorske studije. Urednik je festivala kratke priče „Kikinda Short“, dobitnik Pekićeve stipendije i više nagrada za prozu. Stubovi kulture su nedavno objavili njegov prvi roman „Mrtvo polje“. 

YC: Srđane, tvoj roman „Mrtvo polje“ svojevrsni je road-roman, sa finalnim obračunom na raskršću. Kako ga žanrovski definišeš?

Srđan Srdić: Nisam se bavio definicijama, to mi nikada nije išlo od ruke. Definicije često svode nesvodivo. Dugo sam razmišljao o “road” poetici uopšte – kako se dešava da je tipičan road horor film uvek istovetno strukturiran? Onda sam iz tog tipičnog dolazio do konkretnih likova i događaja. Raskršće je simbolično ishodište romana. To je privid izbora: svuda oko likova su podjednako loši putevi. Postoji mala parabola o čoveku i đavolu u pretposlednjem poglavlju koja govori o besmislu svakog izbora. Mislim da je to ključno mesto romana. Hteo sam da napišem tragediju, o tome se radi.

Radnja romana smeštena je u jedan dan 1993. Zašto si, od svog onog zla iz devedesetih, izabrao baš 1993. godinu?

Tada se spustio mrak. Bio mi je potreban taj mrak da bih pustio likove da po njemu bauljaju. Ta godina je mitska, arhetipska. To je godina konačnog posrnuća, ona i dalje traje, nije se završila, nema trideset i prvog decembra. Mi smo svi, živeći tu godinu, dosegli nešto što izmiče čoveku koji živi u regularnoj stvanosti, došli smo u neposrednu blizinu ključnih pitanja ljudske egzistenicije. To je ogroman dobitak po emocije, duh i um. Ali, nije podnošljivo. Niko ne želi sebi taj mrak i tu vrstu preispitivanja. Otud “Mrtvo polje” nije knjiga svih čitalaca. Bio sam spreman na  susret sa onima koji će roman mrzeti i odbaciti od sebe kao nešto neprijatno, čak odvratno. Pokušaj da nateraš bilo koga iz svog okruženja da govori o toj godini, naići ćeš na otpor i ćutanje.

Primetno je da se igraš formom i da iz poglavlja u poglavlja menjaš „stil“ pripovedanja…

Savremena srpska književnost nikoga ne interesuje. Pisci su čitaoci drugih pisaca. Nema tržišta ni interesa. To je božanstvena prilika za svakog pisca opsednutog pitanjima forme, a ja sam jedan od tih. Shvatio sam da mogu da radim šta hoću. Prema sebi se odnosim kao prema najdražem čitaocu. Želim da uživam u svom radu. On mi se, Kant bi rekao, “bezinteresno dopada”. To je o slobodi, dao sam sebi pravo da radim stvari onako kako hoću. Srećan sam u toj slobodi.

Flober je opisao u pismu Ipolitu Tenu kako ga gone junaci dok piše, kako su mu duboko odvratni kad misli o njima i kako je dva puta pokvario želudac dok je pisao o travonju Eme Bovari, jer je osećao arsenik u ustima. U kakvom si odnosu sa svojim junacima?

Shvatanje književnih junaka kao nama ravnih pojavnosti jeste opaka greška pripovedne logike. Devetnaesti vek je to, kroz Tolstoja, ili čak Flobera, radikalno mistifikovao. Tolstoj nije Ana Karenjina, ma koliko se upinjao da to potvrdi. Književni likovi su, u krajnjoj instanci, samo napisani glasovi. To što mi mislimo o njima potpuno je irelevantno po čitanje. Ako su bliski sadistima i psihopatama iz “Mrtvog polja”, čitaoci nisu zabasali u prostore patologije, već su ti likovi napisani tako da predstavljaju nešto manje ili više od onog što smo sami. Otud njihova zavodljivost. Ništa drugo junacima romana ne obezbeđuje besmrtnost.

Roman završavaš videografijom i diskografijom. Na koji način su naslovi filmova i muzike, uopšte pop kultura, u vezi sa tvojim pisanjem?

U pitanju je, uglavnom, podzemlje pop kulture. Prepoznajem svoje moguće istomišljenike u pop kulturi. Moja je pretpostavka da bi autori pojedinih ploča koje sam navodio u “Mrtvom polju” voleli taj roman na način na koji ja volim njihovu muziku. Isto je sa filmom. Muzika je najčistija od svih ekspresivnih formi, posebno pojedini njeni oblici, oni koji ne pate od ideologije teksta pesme. Želeo sam da dam svojim čitaocima priliku da “čuju” i “vide” pojedine sekvence “Mrtvog polja” onako kako sam ih ja posmatrao dok sam pisao. Recimo, ukoliko možeš da preslušaš bilo koju Khanate ploču, bićeš obuzet istinskim strahom. U romanu sam to zapisivao.

Dobio si Pekićevu stipendiju, magistrirao na Sviftu. Kakvi su tvoji planovi, da li pišeš nešto novo?

Neprekidno radim. Neprekidno razmišljam o onome što radim. Posle dve godine rada na kratkim pričama, dokopao sam se početaka novog romana. To me raduje i sve više zaokuplja. Biće potrebno dugo vremena da dovršim jednu takvu stvar. Ne žurim nigde, želim da što duže vremena provedem u stanju koje mi prija.

Mića Vujičić (YellowCab, decembar 2010)