Feral
Dragan Velikić

Poznati beogradski književnik Dragan Velikić, ambasador Srbije u Beču, govori za „Feral“ o svom novom romanu „Ruski prozor“ za koji je ovih dana dobio „Ninovu nagradu“

 

Pisanje je podrhtavanje u drugima

 

Ovogodišnja „Ninova nagrada“ za roman godine uručena je književniku Draganu Velikiću za roman „Ruski prozor“ koji je objavila beogradska izdavačka kuća „Stubovi kulture“. Dragan Velikić je rođen 1953. u Beogradu. Diplomirao je svetsku književnost sa teorijom književnosti na Filološkom fakultetu. Između ostalog, objavio je romane „Via Pula“, „Astragan“, „Hamsin 51“, „Severni zid“, „Danteov trg“, „Slučaj Bremen“, „Dosije Domaševski“, knjige pripovedaka „Pogrešan pokret“, „Staklena bašta“, plus nekoliko knjiga eseja...

 

Gospodine Velikiću, u naslovu vašeg romana „Ruski prozor“ krije se jedna fina metafora, metafora ruskog prozora - fortočke. Da li ste kroz taj prozor na početku pisanja videli čitav roman? Rekli ste kako je naslov prva tačka, nukleus...

 

Ovo pitanje mi svi postavljaju. Odgovoriću, naravno, ali na početku da nešto razjasnimo. Za mene literatura nije nikakva zagonetka, rebus, to nije pitanje brave, već pitanje duše. Dakle, nema ključeva, jer nema ni brava. Naježim se kada u novinama naletim na one budalaštine i mistifikacije književnih kritičara. Uglavnom se njihov postupak svodi da od kajgane naprave jaja.

Ruski prozor je otvor za ventilaciju, prozor u prozoru, nalazimo ga u Sibiru, ali i u krajevima gde su zime hladne. U mom romanu neki junaci pokušavaju da izađu iz sebe, da se za trenutak pogledaju očima drugog, da sagledaju neke neostvarene mogućnosti. Jer, i propušteno je biografija.      

Meni je naslov važan. Ni novinski tekst ne počinjem da pišem ukoliko nemam naslov. Svaki roman koji sam napisao, imao sam u slikama, nekoliko dubokih slika, opsesija, i tako se počinje. Fabula nastaje u toku pisanja, nikada unapred nemam plan romana, ja ne prepričavam ono što bi trebalo ispripovedati.

 

Dva glavna junaka vašeg romana stoje pred fortočkom ali sa različitih strana. Muzičar Danijel koji pravi inventar svog života otvara prozorče pokušavajući da pobegne iz sebe, kao iz zagušljive sobe, i sretne sve propuštene životne mogućnosti. Mladi Rudi Stupar tek treba da uđe u prostoriju iz koje je pomenuto prozorče jedini izlaz. Mora da vidi čitav niz mogućnosti koje pred njim stoje. Danijel sabira propuštene mogućnosti, a Rudi ih vidi pred sobom, očajnički se trudeći da ih sve proživi?

 

Iako ta dva junaka imaju sličnosti − ne samo činjenicom što su obojica umetnici, ili što odrastaju u malograđanskim porodicama, u provinciji, što su samotnjaci − suštinski, oni se veoma razlikuju. Danijel ostaje zarobljenik i hroničar sveta koji jeste njegova mera, a Rudi uspeva da se kroz kreaciju izbavi okova tog sveta, jer je njegov pogled u sebe dublji i nemilosrdniji. Ipak, ne bih se isuviše zadržavao na metafori naslova, jer bi to značilo da upisujem nešto čega nije bilo dok sam roman pisao. Ako napišete knjigu koja diše, onda za posledicu imate umnožavanje njenih verzija u glavama čitalaca.

 

„Taj čovek je menjao živote kao hotele“, kaže jedan od epizodista romana. Da li bi to mogla biti jedna od glavnih tema vašeg romana? Taj pokušaj da se, kako će precizno i sa čežnjom reći jedan drugi junak, „istovremeno žive sve mogućnosti“, „da se održi kontakt sa propuštenim životima“, jer je „pravi identitet (možda) razliven u bezmerju propuštenog“.

 

Pisanje i jeste umnožavanje vlastite egzistencije, proživljavljavanje nekih mogućnosti koje će zauvek ostati samo uzorci iz laboratorije radne sobe, dakle, pisanjem se udvajamo. Rekao bih da se i čitanjem za neko vreme menjaju životi kao hoteli. Mi se kroz umetnost identifikujemo, svejedno da li u pozorištu, bioskopu ili romanu. Sve vreme se odvija razmena, naše misli dišu, kao što diše i naše telo.

 

„Ruski prozor“ je vrlo duhovit. I sami ste izjavili da je u romanu više humora, ali i više ljubavi nego u prethodnim vašim knjigama?

 

To ne određujete unapred. Tema i način na koji sam taj blidungsroman ostvario nametnula je jedan složeniji pristup. U mojim publicističkim tekstovima ima mnogo humora, međutim, kada pišete roman, zahvatate dublje i šire. Valjda je u „Ruskom prozoru“ u velikoj meri prisutna moja prava priroda, najviše sam se razgolitio, ne u smislu ispovesti, već suštinski, prišao sebi s leđa, izmicao tlo pod nogama, spuštao se u duplo dno. Zato humor. Ne mislim da je u „Ruskom prozoru“ više ljubavi nego u mojim prethodnim romanima, već sam ja pokušao da sagledam šta se sve u odnosima muškarca i žene knjiži pod „ljubav“, i u tom smislu „Ruski prozor“ jeste složenija knjiga.

Svaka je veza katastrofa sem one u kojoj se ljudi zaista vole, ali kako znati šta je prava ljubav, dok je ne doživiš, a kad je doživiš, više ti nikakva pamet ne treba jer sve znaš. To na kažem ja, već jedna moja junakinja iz romana Ruski prozor.

 

Jedna od scena sa početka romana za temu ima „igru svetlosti“. „Nije dobro kad se mešaju svetlosti“, kaže Danijelova majka, pričajući o ženi koja je i danju držala upaljeno svetlo, te na kraju skoro oslepela. Desetak strana potom, kad krene priča o ocu koji je veći deo godine plovio na prekookeanskim brodovima, retko dolazio kući i tada se kroz dnevnu sobu kretao kao po brodu, pripovedač nam saopštava da otac nikada nije gasio svetlo za sobom. „Navika sa broda, gde po hodnicima i prostorijama potpalublja svetlo gori i danju i noću.“

 

Šta sad ja da dodam vašoj konstataciji? Mogu samo da kažem da je ta rečenica, izgovorena glasom moje majke, davno deponovana u mom sluhu, sa sve priloškom oznakom za mesto: beogradski Lotos Bar. Zašto sam ja tu rečenicu zapamtio, da li je bilo nešto u pozadini, nešto na šta se čitav iskaz naslonio, to ja ne znam. Nije ni važno. Pisanje je „podrhtavanje u drugima“, kako kaže moj junak Rudi. Moj otac je bio pomorac, dugo je plovio za riječku „Jugoloniju“, odlazio sam kod njega na brod, taj svet poznajem iz prve ruke. Kada pišem, čitav moj život je sa mnom, i nikada ne znam kada će se i gde pojaviti neka neizgled zalutala rečenica. Jer, prošlost se kreće i menja, prošlost nije mrtva arhiva u kojoj je zaveden naš proživljeni život. Prošlost se nadograđuje, prošlost se živi, ne postoji zvanična verzija prošlosti.

           

U prošlom razgovoru koji ste vodili za „Feral“ sa Tatjanom Gromačom pričali ste o Puli, jednom od centralnih toponima vaše poetike. Ima li Pule u vašem novom delu? Zagonetni primorski gradić...

 

Grad u primorju javlja se u mojim pričama, ali bez imena, i bez preciznih topografskih odrednica, to je neki moj „neistorijski“ period pisanja, kojeg se ne odričem, ali koji je u skafandru trećeg lica. Tek sa romanom „Via Pula“ izlazim na podijum. Šta to znači? Otkrivam se, pokušavam da uhvatim jedan sloj grada i da ga literarno transponujem. Grad Pula je pozornica većine mojih romana. U „Danteovom trgu“ sam okončao temu grada u kojem sam odrastao. Tako sam mislio, ali je Pula isplivala i kasnije, u romanu „Dosije Domaševski“, koji govori o nesuđenom graditelju pulske luke k.u.k. inženjeru Viktoru von Domaszewskom. U „Ruskom prozoru“ primorski grad jeste Pula, ali to više nije važno, ona se prepoznaje jer se moje ime vezuje za taj grad. Svaki pisac ima svoj studio sastavljen od prizora, mirisa i šumova. To je njegov DNK. U mom genetskom zapisu svakako je Pula, Istra uopšte. To za mene nije turitička destinacija, ja sam odrastao u južinama koje su se u jesen spuštale na taj grad. Prizor puste Kandlerove ulice u jesen postoji sam za sebe, kao što postoji završetak koloseka na pulskoj železničkoj stanici. Dalje je more. Taj grad jeste moj trezor. Ako mu prilazite sa kopna, on je na kraju, ako mu prilazite sa mora, on je na početku. Pula je „grad interval“.

 

Pisanje je podrhtavanje u drugima. Ali izjavili ste skoro i da pisanje nije izmišljanje već primećivanje. Voleo bih kada biste malo šire objasnili ovu zanimljivu rečenicu.

 

Šire objašnjenje te rečenice su moji romani. Trenutak kada se podigne dijafragma, kada bljesne prizor čitavog romana, ili priče, neuhvatljiv je. Jezik je pre svega u energiji, u relacijama reči, a ne u praznom skladu, jalovom mudrovanju, špikovanju nekakvim lokalizmima. Pisanje je nošenje peska u mreži. Uočavanje analogija je važna komponenta dara, to je ta moć putovanja iz jednog u drugo agregatno stanje, premreživanje prošlog i budućeg vremena, preraspodela materijala vlastite biografije. Sve se dešava in vivo.

 

„Ruski prozor“ dobio je ovih dana „Ninovu nagradu“ za roman godine. Svi su mediji preneli vaš govor na dodeli, naročito onaj deo u kome pominjete (parafrazimram) da ste već mnogo puta bili u najužem izboru za nagradu, a da ste je dobili sada kada ste vi i nagrada jednaki. Da li sam pogrešio kada sam nakon tih vaših reči pomislio da se ovde ne zna da li je vama potrebna nagrada ili da će pre biti da ste vi sada potrebniji nagradi?

 

Rekao sam na dodeli da se radujem „Ninovoj nagradi“ jer mi ona donosi nove čitaoce u zavidnom broju. Sa mnom ne postoji rizik za tu nagradu, ona u mom slučaju samo potvrđuje nešto što već postoji - moj književni svet. Da sam je dobio pre dvadeset godina za roman „Via Pula“, ili „Astagan“, bilo bi to otkrivanje jednog mladog pisca. Ovako smo izjednačeni.

 

Oprostite ukoliko je pitanje suviše intimno, ali koja je bila vaša prva pomisao kada su vam javili da ste dobili „Ninovu nagradu“?

 

I to je moralo jednom da se dogodi, nešto u tom smislu sam pomislio. „Astragan“ je izašao u junu 1991. godine u ediciji HIT zagrebačkog „Znanja“. Urednik Zlatko Crnković bio je ubeđen da će „Astragan“ dobiti „Ninovu nagradu“. Desio se raspad zemlje. Ja sam se politički opredelio i poneo predznak persona non grata. Dakle, i pored romana koji su prevođeni na desetak jezika, i pored tekstova koji nikada nisu sporili vrednost moje literature, ostao sam nenagrađivan, i samim tim nepristupačan širokoj čitalačkoj publici. Uvek samo do finala, ne dalje. Dakle, ja ne hinim ravnodušnost prema nagradama, prosto, ja sam se formirao bez tih ortopedskih pomagala.

 

Dok smo još kod literarnih pitanja, imam jedno koje sam hteo da vam postavim još pre nekoliko godina. U romanu „Lov na Đurđu“ mlade spisateljice Maje Nešovanović (1980) pojavljuje se junak-pisac Dragan Velikić. On ulazi u stan glavne junakinje Đurđe da bi kupio klavir. No, u tom ulasku ima nečeg tajanstvenijeg. Ako postoji teorija koja kaže da pisac lovi svoje junake, ubacuje ih u roman i upravlja njihovim životima: pušta ih da se raduju, tuguju, žive ili umiru, onda postoji mogućnost da je baš Đurđa odabrana od poznatog pisca da bude jedan od njegovih junaka. Jedini način da se ona izvuče jeste da i sama organizuje lov: da odmah počne da piše roman i da za glavnog junaka izabere baš Dragana Velikića. Da pisca Dragana Velikića pretvori u junaka Dragana Velikića, ubaci ga u roman i onemogući ga da ulovi Đurđu?!

 

Nekoliko meseci nakon izlaska romana „Lov na Đurđu“, Maje Nešovanović - tada sam živeo u Budimpešti - neko mi je doneo iz Beograda tu knjigu. Pročitao sam je. To je jedna literarna igra. U mnogim mojim romanima pisci su junaci: Zvevo, Džojs, Nabokov... Prilazio sam ih kroz njihove knjige. Tako je i meni prišla Maja Nešovanović. S tom razlikom što ja svoje junake-pisce nikada nisam sreo.

 

Mnogi su pisci bili ambasadori i svi su davali različite odgovore na pitanje da li je i kako ta pozicija uticala na njihovo pisanje. Da li je posao koji obavljate – posao ambasadora Srbije u Beču uticao na vaše pisanje?

 

Pre svega, veoma je važno gde ste ambasador, da li na nekoj ladanjskoj destinaciji, u toplim predelima, gde vam delegacije dolaze jedna u tri, četiri meseca, nekad i ređe, ili ste na vetrometini, kao što su to Beč i Brisel, gde imate i po tri delegacije nedeljno.

Šta utiče i koliko, to ne mogu znati, ali svakako da je pauza u pisanju od godinu i po dana, koja je nastupila prihvatanjem ambasadorskog mesta, uticala da se rukopisu vratim snabdeven nekim novim iskustvom. Odgovor na vaše pitanje znaću kada okončam mandat u Austriji.

 

Do sada ste bili opozicionar. Čini mi ste da ste sada u sasvim suprotnoj situaciji - predstavljate državu. Kako vam je u toj ulozi?

 

Bio sam uvek svoj. To i dalje jesam. Nikada  nisam bio član nijedne političke stranke. Ne bi trebalo zaboraviti da sam u Austriji kao pisac prisutan već petnaest godina, poznajem mentalitet, kulturu, jezik te zemlje, i to jeste bio razlog da mi bivši ministar spoljnih poslova, Vuk Drašković, ponudi ambasadorsko mesto u Beču. Posao ambasadora u velikoj meri je logistika, i u tome se sasvim dobro snalazim. Odlazim na skupove, neke i otvaram, u Beču vam je satnica ispunjena do poslednjeg minuta. Nemam problem u komunikaciji, Austrijanci znaju šta sam čitavu deceniju pisao i zastupao iz pozicije „one man banda“. Kao ambasador nisam još bio u situaciji da govorim ono što ne mislim.

 

Deda vašeg glavnog junaka Danijela, Miodrag, otpravnik vozova u stanici Sićevo, ima čudan hobi u romanu „Ruski prozor“. Šeta pustom prugom i pravi kolekciju predmeta bačenih kroz prozore vozova, pronalazi recimo srebrnu kašiku sa monogramom „Orijent – ekspresa“. Sada vas pitam kao ambasadora da li se može dogoditi da evropski voz protutnji kroz Srbiju, a da Srbija zakasni, da ostane kraj pruge i da kao deda Miodrag iz Sićeva sakuplja propuštene mogućnosti kraj pruge?

 

Sve je moguće. Kolekcija propuštenih mogućnosti već je impozantna. Ja ću i kao pisac, i kao ambasador, biti na pravcu te pruge kojom ide evropski voz, makar hodao i peške. Nikada neću pristati da putujem slepim kolosekom.

 

понедељак, 29. јун 2009.

Normal 0 21 false false false Mic
понедељак, 29. јун 2009.

Normal 0 21 false false false Mic
понедељак, 29. јун 2009.

Normal 0 21 false false false Mic
понедељак, 29. јун 2009.

Normal 0 21 false false false Mic