NASLOV: Fransoa Miteran: ZRNO I SLAMA (hronika)PREVOD: Đorđe DimitrijevićIZDAVAč: Partizanska knjiga Ljubljana – OOUR Izdavačko publicistička delatnost, Beograd, urednik: Snežana Mitrović, oktobar 1981.Prošlo je petnaest godina od smrti francuskog predsednika Fransoa Miterana (1916-1996). Na jednom francuskom kablovskom kanalu ugledao sam političare, novinare i poštovaoce kako se provlače grobljanskim stazama da bi odali poštu jednom od najvećih državnika dvadesetog veka. Miteran je bio predsednik Francuske od 1981. do 1995. godine. Knjiga „Zrno i slama“ prvo je njegovo delo štampano u Jugoslaviji.
Izdanje sadrži hronike koje je Miteran pisao od 1971. do maja 1974. – poslednje poglavlje „1981“ sadrži dve Miteranove fotke koje sugerišu da je posle ovih opozicionih hronika postao predsednik. Na prvoj crno-beloj fotografiji, u elegantnom odelu, sa nekakvom fasciklom ili, ipak, nekim nedeljnikom pod miškom, korača po kamenitom pločniku. Na drugoj je uslikan sa leđa – u desnoj ruci, koja je podignuta, drži ružu...
Hronike otkrivaju Miteranov politički i polemički dar; pronicljivost, poznavanje istorije i književnosti, genijalnost jednom rečju. Ipak, ono što oduševljava je njegov stil. 16. maja 1972. (utorak), Miteran beleži susret sa Nikolajem Čaušeskuom. Iako napominje da ne voli da piše dok je na putu – „obično pravim nesređene beleške na komadićima papira koje češće gubim nego što posluže“ – opisuje razgovor sa Čaušeskuom koji je trajao dobra četiri sata, za jednim četvorougaonim stolom.
„Čaušesku, nekadašnji radnik u kožarskoj industriji, koji je sa sedamnaest godina (danas ima pedeset četiri) bio najmlađi politički zatvorenik Rumunije, govori na način seljaka. Bukvalno, žvaće svoje reči“, zapisuje Fransoa Miteran. „Pre nego što ispusti glas, usne mu se miču i vajaju oblik rečenice koja će naići. Lice mu je strogo, izrezbareno, a glavu drži uvučenu u ramena. Oseća se da je uzdržan i zatvoren, pažljiv, oprezan da ništa ne prepusti slučaju, tom smrtnom neprijatelju političkih karijera, na ovim stranama. Ponekad se nasmeje. Tada se iza odškrinutog prozora ukazuje drugi čovek, koji se raduje što živi.“
(Blic, 23. januar 2011.)