Feral
Igor Marojević

Beogradsko-barselonski pisac Igor Marojević govori za „Feral“ o svojoj novoj zbirci pripovedaka, o Mediteranima, Perastu i porno divi Moani Poci, te objašnjava kako je i koliko socrealistička jugoslovenska kinematografija kriva za izbijanje rata na teritoriji SFRJ početkom devedesetih...

 

Loš ukus vodi u zločin

 

Beogradska izdavačka kuća „Laguna“ objavila je novu zbirku pripovedaka jednog od najvažnijih savremenih srpskih pripovedača Igora Marojevića, najmlađeg proznog autora koji je zastupljen u poslednjem izdanju “Kratke istorije srpske književnosti” Jovana Deretića.

Igor Marojević (1968, Vrbas) diplomirao je Srpski jezik i književnost na Filološkom fakultetu u Beogradu. Upisan je na program doktorata iz komparativne književnosti na Univerzitetu Autonoma u Barseloni. Objavio je romane “Obmana Boga”, “Dvadeset četiri zida”  i “Žega”, kao i knjige priča “Tragači“ i “Mediterani”. Prve četiri knjige objavio je u izdavačkoj kući “Stubovi kulture“. Za hrvatsku izdavačku kuću „Naklada MD“ priredio je  2003. godine knjigu „Oslobađanje lektire – antologija srpske kratke priče“.

Mediterani” čine drugi dio njegovog etno-petoknjižja, započetog romanom “Žega”, za koji je dobio nagradu “Stevan Pešić” i Nagradu iz fonda “Borislav Pekić”. Prvi roman “Obmana Boga” nedavno mu je objavljen u prevodu na španski (El engaño de Dios, H2O Barcelona), a potpisao je ugovor i sa izdavačkom kućom Ana Paula Faria, za prevod ove knjige na portugalski. Njegov prvi pozorišni komad “Nomadi” izvođen je na katalonskom i španskom jeziku u produkciji barselonskog Instituta za teatar 2004. godine. Po njegovom drugom romanu 2003/2004. igrana je istoimena pozorišna predstava (“Dvadeset četiri zida”) u Beogradskom dramskom pozorištu. Živi na relaciji Beograd-Barselona.

 

Zbog čega za naslov vaše najnovije zbirke pripovedaka „Mediterani“ uzimate Mediteran u množini?

 

Najpre zbog raznih oblika kolektivizma, koji je svojstven za razne krajeve Mediterana. Onda, čak i faktor klime, prirode i hrane je kao veziv raznih punktova Sredozemlja negde diskutabilan. Sve je u tom smislu diskutabilno, sem mora: raznih mora. Raznih mora i zaleđa. Svaka je knjiga istovremeno i anti-knjiga, a ja sam u ovoj, za pobočnu polemiku, uzeo pre svega Brodelov „Mediteran“. Ukratko, Mediteran je toliko raznolik da meni, danas, manje adekvatno zvuči geopoetička jednina nego naslov „Mediterani“, koji uvažava plurale prostora. Nadam se da se to vidi i u samim pričama.  

 

Čini se da u njima ovog puta razbijate i iluziju o Mediteranu kao mestu koje je uvek samo lepo...

 

Poslednjih godina u Barseloni sam slušao mnoge dnevne teze o Mediteranu kao raju, ojačane masovnošću instant-turista koji se mahom trude da za tri ili čak sedam dana na terenu „skinu“ što više opštih mesta vezanih za grad i okolinu. Meni od sažimanja nove sredine na turistički prospekt mnogo više znači da iz zadnjeg plana uočim kako se glamur i, u slučaju Mediterana, visoki turizam i visoki hedonizam, mešaju sa svakidašnjim ostacima totalitarne svesti i nemogućnošću istinskog poistovećenja s Drugim. Knjigu ne otvara slučajno „Nurija“, priča o junakinji koja želi da živi mediteranski hedonizam. No, zidovi stanova u zgradi iz doba Prve republike suviše su tanki a njen sused otprilike misli da Franko i nije bio loš ako se njegova epoha uporedi s onom u kom čestit čovek mora da deli prostor sa glasnim i suviše strastvenim svetom poput Nurije.

 

Izjavili ste da su nam se loše stvari na društvenom planu događale upravo zbog tog „nekritičkog pogleda“.

 

Uopšte, mit poseduje i magijsku ravan i to je njegova lepa i složena strana, ali i svaka predrasuda ima svoju pozitivnu stranu. Opšte mesto o divoti života na Mediteranu omogućuje čoveku da izgradi svoj raj na zemlji. No, iako pozitivna, takva predstava malo je i beslovesna, budući građena na nečem što gotovo da ne postoji. Nema metafizičkih palmi, nije uvek toplo, puste plaže gotovo da je nemoguće pronaći, tržišna logika ometa gotovo svaki hedonizam. Naravno, Mediteran kao raj na zemlji je vrlo benigan ideal u poređenju sa slikom iz balkanskih devedesetih, u kojoj su mnogi maštali o svojim zavičajima u njihovom mitskom izdanju iz 18. veka kao nečemu boljem od sadašnjice: Karadžić je verovatno bombardovao s brda siguran da ispoljava skromnu lojalnost mitu o istrazi poturica. Međutim, u konkretnom slučaju mojih knjiga, „Mediterani“, koji podrivaju manje opasne mitove, samo se nadovezuju na „Žegu“, koja kroz parodiju magijskog, mitskog realizma, tretira neke balkanske ratove.

 

 Jedan deo Mediterana je veoma bitan za vašu poetiku. To je Perast. Zbog čega je ovaj toponim tako često mesto događanja vaših priča?

 

Perast je meni metafora mediteranskih kontrasta: blještava spoljna slika i ne tako bleštava svakodnevica. S jedne strane je to negdašnji centar Boke, zanimljiv muzej i dom mnogih turista, a s druge: tamo danas živi svega nekoliko stotina ljudi. Sve to mi je dobar pars pro toto za sudbinu Mediterana, iz kog se centar civilizacije poodavno preselio.

 

Pored Perasta, čuveno tematsko mesto u vašim pričama je Moana Poci...

 

Zato je u svojom prozi vezujem za Perast. Meni želja za idealnim krajolikom, u ublaženom vidu liči na čežnju gledaoca za porno-junakinjom. U oba slučaja imate nešto što zavodi na prvu loptu, ali je nestvarno. Moana Poci moja je omiljena porno-glumica. Nijedna nije umela tako da bude dominantna u okršaju sa tri-četiri mužjaka kao Moana. I to bez prenemaganja, siktanja i suvišnih perverzija. Onda se zaljubila, udala i prestala da radi. Posle nekoliko godina braka je umrla, u svojoj tridesetčetvrtoj. Sa svim tim, ona je bila jedini predstavnik gotovo čedne, gotovo aristokratske pornografije, a takve mešavine su me zanimale, i danas me zanimaju. Onda sam prestao da gledam mnogo štošta, pa i porno-filmove, i počeo da pišem.

 

Voleo bih da popričamo o vašoj priči „Zlatne godine YU kinematografije“, koja razbija mit o jugoslovenskoj kinematografiji. Ta pripovetka  krije u svojoj pozadini jednu zanimljivu tezu. Vi tvrdite da su i domaći filmovi uticali na pojavu rata u SFRJ? Kako?

 

Volim Stendalovu rečenicu „Loš ukus vodi u zločin“. Ako se njome sad poslužim: domaći socrealistički filmovi, pretežno obeleženi preglumljivanjem, meketanjem, žuborenjem i patetičnom muzikom – suvišnim gestovima i zvucima što iz raznih oruđa napastvuju smisao – te ofanzivnim kolektivizmom, svakako su postupno uticali na to da neki ljudi kao realnost brže prihvate radikalno nizak kontekst kakvi su govor mržnje i, najposle, rat.

 

Govorili ste i o tome da su neki termini toliko izanđali u javnom diskursu, da se više maltene ne mogu koristiti u prozi?

 

Izdvojena upotreba svih onih reči koje je politika, praktično, nacionalizovala, automatski nosi niz pridruženih značenja i opštih mesta. Takve reči mogu u prozi umesno da budu korištene samo u radikalno promenjenom kontekstu. Nadam se da sam o preduslovima balkanskih ratova devedesetih uspeo da na donekle svež način progovorim kroz priču o „istorijatu“ ex-YU filma odnosno italijanskog porno-filma, u „Ratu za čast Moane Poci“ i „Zlatnim godinama YU kinematografije“. Možda čak i kroz priču o bjelaško-zelenaškom ratu u romanu „Žega“.

 

Vaš drugi roman „24 zida“ dramatizovan je i postavljen u Beogradskom dramskom pozorištu. Ali, zanimljivo je da ste tek u Španiji počeli da pišete drame?

 

Kada sam pogledao adaptaciju svog romana, znao sam vrlo malo o razlikama između pisanja dramskog i proznog teksta. Onda sam na drugoj godini postdiplomskih studija u Barseloni uzeo i neke predmete iz dramaturgije, a jedan od njih predavao je Sanćis Sinistera, pisac „Aj, Karmele“. Kod njega smo za vežbu dramatizovali jednu priču Tomasa Bernharda a profesoru se donekle svidelo kako sam ja to uradio. Baš u tom trenutku, njegovom prijatelju, koji je uradio možda najbolju režiju Bernharda na Iberijskom poluostrvu, pokojnom Đordiju Mesaljesu, bio je potreban neki kritički, gotovo bernhardovski dramski tekst. Povezali smo se i našli po senzibilitetu i moj komad „Nomadi“ je, u njegovoj režiji i produkciji barselonskog Instituta del teatro, izvođen 2004. po Kataloniji i Baskiji. Kasnije sam tekst preveo i slao mejlom i šest ili sedam srpskih teatarskih kuća odbilo ga je. Skoro svi su me udostojili obrazloženja, doduše usmeno, a to ne čudi: Srbija je društvo oralne kulture. Upravnik jednog beogradskog urbanog pozorišta mi je rekao da je problem što se se radnja odvija u Barseloni - što, praktično, tretira multikulturalizam i kritiku njegovog površnog shvatanja - i da je valja prebaciti u Beograd: od komada, praktično, napraviti komediju mentaliteta.

 

Kako je došlo do toga da se odjednom uključite u književni život Španije?

 

Pošto sam u Barselonu došao praktično ne znajući jezik, odlučio sam da naučim španski kakvim se ne bih sporazumevao samo na pijaci ili u taksiju. Želeći da razgovaram i o književnosti, upisao sam postdiplomske studije iz komparativne literature. Kasnije sam prekinuo studije, ali na njima sam upoznao neke ljude. Onda se pojavi neko ko zna i srpski i kasteljano pa jaranski prevede priču-dve, neko to pročita, nekom se dopadne, nekom ne, a „Lateral“, tada dosta jak časopis, objavio je dve moje priče, „Perast“ i „Rat za čast Moane Poci“. To je bila neka vrsta opšte preporuke, pa se pojavi i neki agent da bi na kraju moj prvi roman „Obmana Boga“ bio preveden i objavljen, uz ponešto još.

 

Kakva je razlika između književnih života u Španiji i Srbiji?

 

Ogromna i teško porediva. Ukratko, jedna od osnova španske književnosti je Servantesov „Don Kihot“ – parodija heroizma i buduća osnova za postmodernizam – a srpske Njegošev „Gorski vijenac“: kolektivno pregnuće istrage poturica kao tema, teška epika, buduća osnova za Matiju Bećkovića i slične pesnike. Iz takve postavke mnogo toga proizlazi.    

 

Prevodite hispanske pisce. Upoznali ste nekoliko velikih pisaca te kulture. Ko je na vas ostavio najjači utisak?

 

Pokojni Roberto Bolanjo, za kog je i Suzan Zontag rekla da je najznačajniji savremeni latinoamerički pisac. On je praktično arhivirao magijski realizam. Da nije bilo njega, pitanje je kada bi mladi latinoamerički pisci mogli da konačno prestanu da osećaju poetičku obavezu prema magijskom realizmu, da na garsijamarkesovski Makondo uzvrate pojmom MekOndo (od MekDonalds, makintoš) i naprave istoimenu antologiju svoje generacije. Možda je zanimljivo da sam, načinivši izbor iz Bolanjovih priča, iz razgovora sa njim ustanovio da je i on, koju godinu ranije, posvetio nekoliko narativa Moani Poci. S tim što ju je nazvao drukčije, pa to nisam mogao da prepoznam prevodeći. Bili smo se dogovorili da osnujemo međunarodni fan-klub Moane Poci, ali prerana smrt ga je odvojila i od mnogo značajnijih projekata.

 

Za hrvatsku izdavačku kuću „Naklada MD“ priredili ste 2003. godine knjigu „Oslobađanje lektire – antologija srpske kratke priče“. Da li se u međuvremenu pojavio neki novi pisac u Srbiji čija vam je proza privukla pažnju?

 

Prirodna posledica bavljenja književnom kritikom bila je da raspoznam neke nove pisce, te da na ljubazni poziv Romana Simića napravim antologiju, tačnije antoramu kako sam je nazvao: ona tretira samo mlađe pisce a u tom domenu se, bar što se srpske proze tiče, mnogo pre može napraviti korektna panorama no istinska antologija. U međuvremenu sam prestao da se bavim kritikom. Sada, kad uređujem ediciju domaće proze unutar „Lagune“, opet mi je posao da čitam i neke mlađe pisce. Ima dosta svežih rukopisa, formalno smelih i idejno savremenih, a problem leži uglavnom u neuglačanosti jezika. Mislim da će za koju godinu imati o kom novom srpskom piscu šta da se kaže, a do tada preporučujem Zvonka Karanovića i Slobodana Tišmu.

 

Da li pratite savremenu hrvatsku proznu scenu i šta vam se iz tog sveta naročito dopalo?

 

Kada sam učestvovao na prvom Europskom festivalu kratke priče, dobio sam dosta stvari iz hrvatske književnosti, tako da sam je pomalo pratio. U Hrvatskoj je, svakako, odnos državnih institucija prema književnosti mnogo ozbiljniji nego u Srbiji. O kvalitetu mogu samo da generalizujem. Ipak, po mom skromnom uvidu, hrvatska proza bliža je Duhu vremena no srpska, ali je srpska formalno raznovrsnija. Nema velike razlike ako govorimo o onom šta se trenutno piše: hrvatska je II liga zapad, a srpska II liga istok.


понедељак, 29. јун 2009.

Normal 0 21 false false false Mic
понедељак, 29. јун 2009.

Normal 0 21 false false false Mic
понедељак, 29. јун 2009.

Normal 0 21 false false false Mic