Yellowcab
Miljenko Jergović o romanu "Psi na jezeru"

Poznati pisac Miljenko Jergović objašnjava YellowCab-u kako je u svoj novi roman ubacio „tok svesti“ junaka koji je u komi, te objašnjava zašto mu reč inspiracija zvuči potrošeno poput Kardeljevog „Zakona o udruženom radu“

Na marginama LOST-a i Bolanovih „Divljih detektiva“



Naklada Ljevak objavila je dve nove knjige Miljenka Jergovića (Sarajevo, 1966): publicističku knjigu „Pamti li svijet Oscara Schmidta“ (projekti, skice, nacrti) i roman „Psi na jezeru“.

YC: Miljenko, u napomeni sa kraja vašeg novog romana stoji podatak da su „Psi na jezeru” stilska vežba na marginama serije „Izgubljeni” i romana Roberta Bolana „Divlji detektivi”. Šta je to vama, kao piscu, konkretno značilo tokom rada na knjizi?

Miljenko Jergović: Kada pišete, tada uvijek na umu, ili negdje pod umom, imate neku knjigu, film ili neki šlager, koji vas u pisanju vode. Vi to sigurno dobro znate, jer ste i sami ozbiljan pisac: to je ono što su starinski ljudi nekada zvali – inspiracija. Pa kako u inspiraciju principijelno ne vjerujem, ta riječ mi zvuči potrošeno poput Kardeljevog „Zakona o udruženom radu“, onda govorim o pisanju po marginama i o stilskim vježbama. Ali da, htio sam da pokušam pisati na drukčiji način, tako da fabule ne budu zaokružene, tako da se roman sastoji od mnoštva nedovršeih, tajanstvenim vezama povezanih i često međusobno osporavajućih priča. To je ono što volim u Bolanovim „Divljim detektivima“, a što je apsolutno magično u televizijskoj seriji „Izgubljeni“. Ne znam jeste li gledati tu seriju, ali nakon šest sezona i nekoliko desetina sati odgledane priče, čovjek ne zna šta se tu dogodilo, šta je tok nečije svijesti, a šta san. Eto, to mi je bilo na umu dok sam pisao „Pse na jezeru“, a opet, moj roman baš i nema previše veze s onim o čemu pričaju Bolano i „Izgubljeni“. Zapravo, nema nikakve veze.

Roman se odvija u dva toka. U prvom toku pratimo šta se događa u glavi čoveka koji je u dubokoj komi nakon moždanog udara. Kako ste došli na ideju da biste mogli da konstruišete jedan ovako specifičan i orginalan „tok svesti” i koje vam je mogućnosti otvorio kao piscu?

Šta je u glavi čovjeka koji se odvojio od stvarnosti, pa spava ili je u komatoznom stanju? Neće baš biti da je u toj glavi ništa. Isto tako, neće baš biti da je sve u košmaru i u neredu, kao što obično jest u literarnim i filmskim prikazima takvih stanja. Nikada nisam volio čitati snovitu prozu, jer obično baš i nije bivala snovita. Rijetki su filmski prikazi snova koje volim: možda Bergmanov u „Divljim jagodama“ i, možda, neki Hitchcockov. Htio sam stvoriti sliku toga nevidljivog, unutarnjeg, svijeta čovjeka koji spava, koji odlazi i kojeg više nema, a da ta slika ne bude prikaz košmarnoga nereda, nego da ostane u skladu sa zakonitostima proznoga teksta i da se naprosto da čitati kao što se čitaju i „budne“ priče.

Drugi tok počinje kad recepcionar hotela, u kome je glavni junak doživeo moždani udar, unese njegovo ime u internet pretraživač. Na neki način, to guglanje njegovog života, prepuno digresija, haotično je i nalikuje stanju u glavi čoveka u komi. Kako vidite tu vezu?

Podaci s interneta posloženi su i razbacani na kaotičan način, tako da čovjek ne može biti siguran što je tu laž, a što istina. Internet ne hijerarhizira informacije po važnosti, ne odvaja bitno od nebitnoga, nego funkcionira kao svojevrsni tok virtualne svijesti. Ako se to tako smije reći, ja internet ne volim, od njega su mi mrži samo tekstovi i knjige u kojima se teoretizira o internetu. Puno je u tome svemu mrsomuđenja i praznoga mudrovanja. Ali što se događa kada hotelski recepcioner u Google upiše ime i prezime svoga gosta, kojeg je upravo odvela hitna pomoć? Tu priča o internetu biva stvarna i na neki nas se način počinje ticati, svejedno u kojoj se ulozi zamišljamo: kao recepcioneri, hotelski gosti ili kao šoferi hitne pomoći.


Pričao sam sa nekoliko vaših redovnih čitalaca i svi se gotovo slažu da se radi o vašoj najneobičnijoj knjizi. Vadeći se na podnaslov vaše nove publicističke knjige „Pamti li svijet Oscara Schmidta”, zamolio bih vas da nam otkrijete kako su izgledali vaši početni „projekti, nacrti, skice” za roman „Psi na jezeru”?

Stvar je jednostavna: htio sam proširiti teritorij svoga pisanja i umnožiti svoje narativne strategije tako što ću one kojima sam se prethodno služio katkad i razoriti i iz temelja dovesti u pitanje. Volim pisati drukčije knjige, a da se ipak zna i osjeti da su to uvijek baš moje knjige. Što se tiče projekata, nacrta i skica za „Pse na jezeru“, oni su dugo pripremani, još od vremena kada pisanje romana nisam imao na umu. Općenito, ja mislim da se mi pišući služimo projektima, nacrtima i skicama koji su prethodno služili tome da živimo, a ne da pišemo. Moja privatna znatiželja u tom je smislu istovjetna mojoj spisateljskoj znatiželji.


Mića Vujičić (YellowCab, april 2011.


+Ја сам његова прича


У напомени уз књигу, Миљенко Јергoвић напомиње да је његов најновији роман Пси на језеру стилска вежба на маргинама телевизијске серије Изгубљени и романа Дивљи детективи Роберта Болања. Док за читаоца овај податак не би морао да буде од велике важности, љубитељи Болањове прозе, или фанови серије LOST, могли би дело читати са посебним ужитком и трагати за наративним поступцима које је Јерговић употребио као неку врсту пастиша.

Љубитељи Изгубљених, који након завршне шесте сезоне вероватно још увек сабирају шта се на крају догодило са путницима који су после авионске несреће завршили на мистериозном острву (да л` су дошли, ил` су пошли, најкраће речено) – сигурно ће се сетити шесте епизоде из пете сезоне у којој се јунаци враћају на магично острво. Негде у 34. минуту поменутог наставка, Бен Лајнус („зли“ геније, рецимо) седи у авиону наспрам доктора Џека (младић!) и мирно чита књигу. Како можеш да читаш, згранут је Џек кога брине што ће авион ускоро пасти. Мама ме научила, одговара Бен. Након тога, пажљиви гледалац угледа корице књиге коју је Лајнус држао у рукама. Џејмс Џојс: Уликс. 

Уколико постоји састојак који повезује неупоредиве елементе овог шареног телевизијско – књижевног коктела, онда је то техника тока свести. Миљенко Јерговић користи овај наративни поступак у коме аутор директно транскрибује мисли и сензанције које пролазе кроз јунаков ум, али је занимљиво то што прати ток свести јунака (Nano Mazuth, босанскохерцеговачки песник и есејист) који је доживео мождани удар и који се налази у коматозном стању. „Његов је мозак мирно море, без и најмањег таласића, његов ум је бонаца...“ (174. страница)

Окосницу фабуле, дакле, чини материјализовање садржаја света једне свести, састављене од хаотичних слика, прикупљених по једној недокучивој логици. У низу довршених или недовршених прича које су повезане или не, Nano Mazuth се сећа свог живота, с тим да Миљенко Јерговић већ на почетку, поред овог гласа у 1. лицу, конституише и приповедача који ће паралелно приповедати како све то изгледа „споља“: на почетку, полицајци проваљују у собу 119 и проналазе човека без свести... Наратор се након тога концентрише на једног јунака из ове хотелске гужве – млађег рецепционара Арифа Невзетија који ће и сам бити приповедач: свом београдском цимеру причаће заводљиву и болну, одлично написану причу о својој сестри Беси, која је у Канади докторирала на дубровачкој ренесансној књижевности и предавала широм северноамеричког континента. Да не заборавимо ни Болања: Беса Невзети упознаје славног песника Arturа Belanа, избеглицу пред Пиночеовом војном хунтом. 

Невзетијева прича о Беси доведена је у питање од стране слушаоца-јунака, баш као што је и у оном првом, хаотичном паралелном току, пред сваком сторијом знак питања. Због тога се део пасуса са 208. странице доима као нека врста поетичког коменатара: „Али док га слушам, ја сам његова прича, живим у њој и страх ме је да ћу у њој заувијек и остати.“

Књига „Пси на језеру“ можда није најбољи Јерговићев роман, али свакако јесте композицијски и тематски најнеобичније и најоргиналније изведено дело. Стари Јерговићев читалац могао би књигу отворити као изазов, сличан ономе који се поставља пред Лока и Лајнуса у ТВ серији Изгубљени (2. сезона, 15. епизода). Џон Лок (нешто између Тарзана, савршеног извиђача и „зомбија“) доноси свом тадашњем затворенику Бенџамину Лајнусу у имровизовану ћелију примерак Браће Карамазових. Немате неког Стивена Кинга, пита Бен Лајнус. Мало касније, Џон Лок спрема доручак за свог заточеника. Док сече дињу оном ножекањом којом крчи шуму по острву, саопштава доктору Џеку да је Хемингвеј највећи писац, али да никада није успео да изађе из сенке Достојевског, не слутећи да их Бен Лајнус чује кроз зид. Знајући да између Лока и Џека постоји прикривена борба за вођу, Бен после лукаво пита Лока: Када би бирао, да ли би био Хемингвеј или Достојевски. Лок ћути, а после побесни и разбије целу кујну.

(Нин)

недеља, 12. јул 2009.

Normal 0 21 false false false Mic
недеља, 12. јул 2009.

Normal 0 21 false false false Mic
недеља, 12. јул 2009.

Normal 0 21 false false false Mic
недеља, 12. јул 2009.

Roman Simić, jedan od najpoznatijih hrvatskih pisaca mlađe generacije Intervju uz koji ćete provest