Дриблинг је вага крви Наслов: Само богови могу обећати
Аутор: Божо Копривица
Издавач: Наклада Љевак
Божо Копривица је приче о најбољим дриблерима сложио као „породични роман“!
У једном разговору о књизи „Башта, пепео“, Данило Киш каже како је лирску чаролију разарао тако што је у башту уносио велике комаде металних отпадака (шиваћа машина марке Сингер), а мирис биља из једног дела књиге поништавао дугачким списком именица из лексикона. У мешавини сачињеној од животописа фудбалера, сећања и цитата, Божо Копривица је пажљиво „мерио со, бибер и шећер“: документарност своје прозе ставио је на вагу са стиховима, а понеки аутобиографски драгуљ зачас покрио резултатом са семафора.
Због свега тога, његова књига под насловом „Само богови могу обећати“ пуно је више од збирке есеја о најславнијим играчима и њиховим непоновљивим животним причама. У њој проналазимо потез више: корак ка оној „идеалној и занимљивој биографији“ о којој је такође говорио Данило Киш; биографији која би у себи садржала биографију свих људи у свим временима. Овога пута биографију дечака који бос жонглира на улици, док у његов животопис стају све одлучујуће фудбалске утакмице и сви највећи играчи света.
Писац се повлачи са терена кад год је то могуће, а реченица или две (ни додир више) откривају ликове који би могли постати главни јунаци овог фудбалског циркуса. Најбоље дефиниције дриблинга којима иначе најчешће завршава поглавља, Божо Копривица исписује након редова о својој браћи. (У целини је пренета и песма „Три брата“ Јосипа Пупачића, са стиховима: „Кад сам био три моја брата и ја, / кад сам био четворица нас.“)
Пред утакмицу Југославија – Мађарска крајем шездесетих, наратор пита свог најстаријег брата Војина како је играо Божик, број 5. После пасуса о простору, фантастичном пасу и тако добром прегледу игре, долазимо до последњих реченица: „Мој брат Војин, онај који ми је причао о Божику, умро је током операције срца на Војно-медицинској академији у Београду. Јожеф Божик умро је од срца, трећег инфаркта. Божик о дриблингу: Привикавам срце на тишину.“
Или онај други брат Јагош, са вишком енергије, „радости која плави“, који је волео Ференца Пушкаша и послао писцу једном писмо, са фотографијом Партизана, након финала купа Партизан – Раднички. На полеђини фотографије била су плавим мастилом исписана имена играча и телеграфска оцена утакмице. У дну је био загонетни „зелени“ потпис, са напоменом: „Ово ти је поздрав од Бобека!“
Кратка дигресија илуструје однос Божа Копривице према докуменатарном: гледајући ту лепо исписану линију, он поставља питање њене аутентичности, али одбија да провери да ли ју је заиста исписала Бобекова рука. Без обзира на то што станује две улице од њега, не жели да провери оргиналност ове реликвије: више воли да посматра како Бобек хода ка хотелу Метропол, „као да и сад води лопту, и као да нико не сме да уђе у тај његов простор“.
Такав третман документарности бива задржан до краја. Иако износи статистике у сваком од поглавља чији је јунак други играч, проза Божа Копривице препознатљива је управо по тој танкој линији која дели факте и фикцију. (Како год, и даље верујем да је она Мишел Фајфер у Суботици, после оног турнира у малом фудбалу, стварна!) Чак и када износи податке, те цитира исповести поједних играча – статистика се савршено претвара у лирику. Пишући о Кројфу, можда баш тим аутопоетичким поводом, Копривица напомиње како статистика и набарајање прелазе у поезију и духовитост.
Но, колико није сигурно где престаје историја, а где почиње прича, толико је сигурно да ову савршену фудбалско-књижевну сваштару на окупу држи једна тема: борба лопте и смрти. Било да пише о својој браћи (кад смо били четворица нас), било да цитира (а то чини као у савршеном дриблингу – продужити линију на грчкој вази) – Божо Копривица игра одбрану, покушавајући да спасе своју екипу у оном „најважнијем мечу“. Пре свега зато што његови играчи понављају реплику из драме Јована Христића које ћу покушати да се сетим. Како је лепо и лако умрети на латинском, али ја не знам тај језик...
Мића Вујичић (9. јун 2011.)