Pisac Goran Skrobonja objašnjava YellowCabu kako je, nakon zbirki pripovedaka o televiziji i urbanim legendama, priredio antologiju priča o apokalipsi, ali i o svojim omiljenim smakovima sveta

Koncepti rušenja sveta

Goran Skrobonja (Beograd, 1962), pisac, diplomirani pravnik, sudski tumač, prevodilac, izdavač, stručnjak za spoljnu trgovinu i žanr – priredio je (i u svojoj izdavačkoj kući Paladin objavio) antologiju priča o smaku sveta pod naslovom „Apokalipsa juče, danas, sutra”. 

YC: Kako ste došli na ideju da priredite zbirku priča o smaku sveta?

Knjiga „Apokalipsa juče, danas, sutra“ treća je tematska antologija savremene i originalne domaće kratke proze koju sam priredio za svoju izdavačku kuću Paladin i bavi se smakom sveta (prethodne dve su u sebi imale priče o televiziji – pod naslovom „Beli šum“ i urbanim legendama – „Istinite laži“). Apokaliptična tematika me je oduvek veoma zanimala i pretpostavljao sam da to interesovanje sa mnom dele i mnogi drugi pisci. Ispostavilo se da je to bilo tačno, tako da sam dobio više od četrdeset priča i novela koje su konkurisale da se nađu u konačnom izboru od dvadeset pet.

Da li pripovetke povezuje još nešto osim smaka sveta?

Pored same teme, naravno, neka zajednička „crvena nit” koja se može naći u ovim – po svemu krajnje različitim pričama – jeste iskreno nastojanje autora da se suoče sa konceptom rušenja jednog sveta. Bilo na globalnom, bilo na ličnom, mikroplanu. I da pokušaju da čitaocu (a i sebi) predstave novi svet posle tako sudbonosnih događaja. Rekao bih da je ovim pričama zajednički i ton optimizma! Dakle, kakva god da nas katastrofa zadesi, naši pisci su ubeđeni da to neće biti kraj čovečanstva. Voleo bih da čitaoci u tome prepoznaju ohrabrujuću poruku ove knjige.

Koja su literarna obeležja najvažnija za priče o apokalipsi?

Ne postoji nekakav recept za pisanje proze o smaku sveta: to se jasno vidi i po izuzetnoj raznovrsnosti objavljenih priča. Imamo klasičnu pripovednu prozu, eksperimente, priču u pesmi, osobeni lirski pristup (naročito u pričama Nastasje Pisarev i Nede Mandić)... Sama tema je ono što je autore nadahnulo da opišu svoje viđenje smaka sveta i oni su to uradili na osoben način, u sopstvenom stilu i onako kako bi verovatno pisali i o svakoj drugoj temi koja ih izuzetno interesuje. Ako me pitate kakav bih savet dao mladim piscima koji bi želeli da pišu o apokalipsi, rekao bih: Zamislite smak svog sveta tako da bude ubedljiv i realističan, a onda se pozabavite sudbinama onih malobrojnih koji su uspeli da ga prebrode. Suprotstavite ih okruženju i načinu života koji su izmenjeni iz korena – tako ćete zapravo dati sopstveni komentar naše aktuelne svakodnevice, istaći ono što je u njoj dobro i humano, kao i ono što nas obesmišljava.

U antologiji pronalazimo priče pisaca koji se bave žanrom, ali i storije autora koji su nam poznati kao klasični propovedači. Na koji način ste izvršili selekciju?

Pored osvedočenih žanrovskih autora, u knjizi su i priče pisaca tzv. „glavnotokovske” književnosti, poput Gatalice, Pisareva ili Sigme. Isto tako, u prethodnim antologijama pojavljivali su se Vasa Pavković i Zoran Ćirić... Jednostavno sam predložio autorima, bez obzira na žanrovsko opredeljenje, da pišu o apokalipsi – zato ovo nije žanrovska knjiga, već svojevrsni presek današnjeg stanja u srpskom proznom stvaralaštvu. I ne samo srpskom! Tu su i priče Aleksandra Žiljka iz Hrvatske i Ratka Radunovića iz Crne Gore.

Da li je pojavljivanje ove antologije u vezi sa nesrećama koje su prtokelih godina pogađale svet? Kako se priče o smaku sveta odnose prema 2012?

Nijedan autor nije se konkretno pozvao na to famozno majansko proročanstvo, ali tema jeste aktuelna između ostalog i zbog toga, jer mediji ne prestaju da je podgrevaju. Da, sve ono loše na makropolitičkom (ratovi, pokolji, „humanitarne” intervencije) ili geofizičkom planu (prirodne katastrofe), dodatno aktuelizuju ovu, inače praiskonsku temu.

Koja je vaša omiljena verzija apokalipse?

Mislim da su tri dela ostavila dubok trag u mojoj svesti i poimanju krhkosti sveta u kom živimo. Dva filma i jedna knjiga! Ustvari, tri filma i dve knjige, jer su romani „Kad se svetovi sudare“ Filipa Vajlija i Edvina Balmera, te „Uporište“ Stivena Kinga takođe filmovani. Treći film je, naravno, „Planeta majmuna“, ona originalna verzija Frenklina Šafnera iz 1968, s Čarltonom Hestonom u glavnoj ulozi. Postoji još sijaset dobrih romana i filmova koji govore o ovoj temi i svaki od njih uspeva da kod publike izazove te trnce egzistencijalne jeze i natera je na razmišljanje o tome „šta će biti ako (ili kada) bude“. Nadam se da će knjiga „Apokalipsa juče, danas, sutra“ biti domaći doprinos tom velikom korpusu umetničkih ostvarenja koja se bave sudbinom čovečanstva.

M. V. (YellowCab, jul 2011.)