Feral
Živorad Kovačević

Živorad Kovačević, predsednik Evropskog pokreta u Srbiji, nekada legendarni gradonačelnik Beograda i ugledni diplomata, govori za „Feral“ o predstojećim izborima, Beogradu, ulasku Srbije u Partnerstvo za mir, zatim o Igmanskoj inicijativi, Ivanu Stamboliću, svojim frazeološkim englesko - srpskim i srpsko – engleskim  rečnicima, te opisuje kako je 1989. godine bio povučen sa mesta ambasadora Jugoslavije u Sjedinjenim Američkim Državama

 

Nismo propuštali priliku da propustimo priliku

 

Kako predstaviti gospodina Živorada Kovačevića u samo jednom pasusu?! Teško i ukratko, onim retkim koji ga ne poznaju. Rođen 1930. godine, završio novinarsku i diplomatsku visoku školu na Univerzitetu u Beogradu. Magistrirao političke nauke na Berkliju, specijalizirao međunarodne odnose na Harvardu. Tokom svoje bogate društveno-političke karijere obavljao desetak važnih javnih funkcija, između ostalog, dva mandata bio gradonačelnik Beograda i ambasador Jugoslavije u Sjedinjenim Američkim Državama. Zanimljivo je pomenuti, recimo, filološki deo njegove karijere, jer su ovih dana u Beogradu vrlo traženi Kovačevićevi (više nego obimni) englesko-srpski i srpsko–engleski frazeološki rečnici, kao i udžbenik o Međunarodnom pregovaranju. Pre pomenutih rečnika, današnji predsednik Evropskog pokreta u Srbiji, napisao je još jedno kapitalno delo: Srpsko-engleski rečnik idioma, izraza i izreka, a pre toga i knjige o Jugoslovenskom dugu, Urbanizaciji u svetu i Jugoslaviji. Njegova knjiga SAD i jugoslovenska kriza objavljena je 2000. godine.

Gospodine Kovačeviću, uskoro će u Srbiji biti održani parlamentarni izbori. Iako su svaki izbori ovde “istorijski”, ipak vas pitam da li bi oni mogli bitno uticati na budućnost Srbije? Postavljam takvo pitanje imajući u vidu vašu  izjavu datu „Ninu“, gde kažete da će i kroz deset godina Srbijom vladati Koštunica, sa svojom manjinskom vladom!?

 

Taj šaljivi odgovor odražava moju skepsu u pogledu očekivanja da će izbori doneti radikalne promene, odnosno biti „istorijski“. To jednostavno nije moguće, ne samo u Srbiji nego ni u regionu, jer će nas nesavladana prošlost još dugo pritiskati. Međutim, to ne znači da nisu moguće značajne promene u dobrom pravcu. Ako bismo dobili većinsku vladu i ako se u kratkom roku sa nogu Srbije skinu preostale dve bukagije (gvozdene kugle na nogama robijaša), koje jako usporavaju njeno putovanje prema Evropi – razvezivanje kosovskog čvora i izručenje Mladića – postoje šanse da počne najzad da se menja dosadašnja zamorna, stresna i obeshrabrujuća agenda u zemlji Srbiji. Kao što to više nije Crna Gora, Crna Gora, Crna Gora, kojom su nas do leta zasipali elite i mediji , tako da i umesto Mladić, Mladić, Mladić i Kosovo, Kosovo, Kosovo, glavne teme postanu one koje život stvarno znače u normalnoj zemlji: zapošljavanje, razvoj, borba protiv siromaštva i korupcije... Međutim, to je ipak samo šansa, a mi do sada nismo propuštali priliku da propustimo priliku.

 

Kako „prognozirate“ buduće izbore?

 

Predizborne prognoze su pouzdane koliko i metereološke. Ipak, da probam. Našom političkom scenom će i dalje dominirati Boris Tadić i Vojislav Koštunica. Verovatno je da će Tadićevi Demokrati biti jači od Koštuničinog DSS-a. Tvrde oni da će to biti ubedljivo, ali račun mogu da im pokvare „narodnjaci“ na čelu sa populističkim ministrom Veljom Ilićem, koji svako malo podeli po pet kilometara asvalta svojim potencijalnim pristalicama i koji mogu Koštunici doneti  prilično glasova, uglavnom  u centralnoj Srbiji (ne u Beogradu). Dakle, mogla bi se dobiti koalicija DS-DSS (za koju i u Briselu i Vašingtonu izgleda navijaju), u kojoj bi prvu violinu mogli da sviraju Demokrati (koji su i kadrovski najjači). Pitanje je da li bi se Koštunica složio da Demokrati imaju i predsednika republike i premijera, tako da možda nije bez osnova spekulacija da bi Tadić i Koštunica mogli da zamene mesta. Nije verovatno da oni zajedno obezbede parlamentarnu većinu, pa bi možda morali da potraže podršku drugih manjih stranaka demokratske provenijencije, koje prođu cenzus (5%). To bi ipak bila drugačija konstelacija od sadašnje manjinske vlase uz podršku Miloševićevih socijalista. Čini mi se da su Radikali već dostigli svoj zenit i da nije realna opasnost da osvoje vlast. Lično mislim da oni to i ne žele i da im je mnogo lagodnija pozicija najveće stranke koja nudi nacionalističko-populističke prečice bez ikakve odgovornosti.   

 

Sa jedne strane, pojedini lideri bivšeg DOS-a, koji su se sada priključili koaliciji koju predvodi Čedomir Jovanović, kažu da je glavni krivac neuspeha brzih reformi nakon 5. oktobra današnji premijer Vojislav Koštunica. Sa druge strane, čini mi se da Demokratska stranka traži od Kostuničine stranke da jasno kaže sa kim će u koaliciju nakon izbora: Demokratama ili Radikalima. Smatrate li da bi Vojislav Koštunica opet mogao biti onaj koji će “prelomiti stvar”?

 

Moguće. Stranka i koalicija na čelu sa Čedom Jovanovićem je nova i, po mom mišljenju, pozitivna pojava na našoj političkoj sceni, jer bi, ako pređe cenzus, mogla da predstavlja ozbiljan kontrapunkt kontinuitetu sa Miloševićevim nasleđem još uvek tako snažnom u Srbiji. Koštunica se ne izjašnjava pre ishoda izbora, ali ne mislim da je realna opasnost da se udruži sa Radikalima, jer bi to ponovo gurnulo i Vladu i Srbiju u međunarodnu izolaciju, a on je toga, bez obzira ko mu može biti bliži, ipak veoma svestan i više pragmatičan nego što mu se pripisuje. Ne mislim ni da bi sami Radikali prihvatili tu kombinaciju. 

 

Jedno od pitanja u već uzavreloj kampanji jeste pitanje za koga da se glasa kad su svi koji se na toj političkoj tacni nude već bili na vlasti. Kako gledate na taj problem i da li na političkoj sceni vidite one snage koje bi nešto promenile u Srbiji?

 

Ponuda je takva kakva je. Možda će na nekim trećim ili četvrtim izborima biti bitno drugačija. Treba ipak prepoznati one koji su za promene, bez vašeg kvalifikativa „konačno“. Najlošija je ipak apstinencija, jer ništa ne donosi, mada će ona, bojim se, biti još veća nego ranije. Kod velikog broja ljudi, razočaranih politikom posle 5. oktobra, jak je osećaj da su „svi ti političari isti“, što ipak nije tačno.

 

Srbija je, zajedno sa Crnom Gorom i Bosnom i Hercegovinom, pozvana u Partnerstvo za mir. To je procenjeno kao sjajna vest. Upitao bih vas, kao dobrog poznavaoca odnosa Amerike i Srbije, da li u toj iznenađujućoj odluci vidite izvesnu promenu politike SAD-a prema Srbiji? Da li je Tadićevo pismo Bušu moglo da utiče na celu stvar?

 

To je svakako dobar znak i važna poruka koja dolazi iz Vašingtona. Mi za njih, sa njihovim globalnim fokusima, nismo osobito važni, te je utoliko značajnije da su se opredelili za ovo iznenadno ohrabrenje i to pred izbore. Mi se ne možemo često pohvaliti pravovremenom diplomatskom inicijativom, pa je Tadićevo pismo predstavljalo vrlo dobar potez, bez obzira na to u kojoj meri je bitnije uticalo na odluku. Za mene je značajno da svi žele to sebi da upišu u zaslugu, što znači da procenjuju da im donosi izborne poene da je Srbija u predvorju NATO-a, što donedavno nije bio slučaj. To što su naši piloti leteli na američkim avionima u Avijanu, odakle se svojevremeno poletalo u bombardovanje Srbije, nije izazvalo neko osobito uzbuđenje. Stvari se ipak menjaju.    

 

Vi ste predsednik Evropskog pokreta u Srbiji. Koliko je Srbija danas daleko od Evropske unije?

 

Podaleko. Mi smo skupa sa BiH kandidati za kandidata. Brisel nas hrabri, pokazuje razumevanje, ali neće i ne može (i ne treba) da odstupi od uslova za nastavak pregovora, koji su zbog neizručivanja Mladića prekinuti. Evropski pokret je dao inicijativu, koja je i prihvaćena, za osnivanje Nacionalnog konventa, kako bi se omogućilo da značajni ljudski resursi civilnog društva budu neposrednije uključeni u proces pridruživanja. Veliki broj eksperata iz raznih oblasti zdušno učestvuje u radu Konventa. Nažalost, do sada je to bio posao samo vladinih službi, mada ubrzavanje procesa pridruživanja Evropi nije bilo apsolutni prioritet ni same vlade, Parlament je prilično skrajnut, a širi segmenti društva neuključeni. Zanimljivo je da ni u izbornoj kampanji pridruživanje Evropi nije u prvom planu, iako nema ni jednog drugog pitanja o kome postoji tako visok procenat saglasnosti građana Srbije (stalno između dve trećine i tri četvrtine). Istovremeno, činjenica je da sa svakim novim proširenjem Srbija ostaje sve više izolovana, tako da vrlo deprimirajuće deluju kilometarski redovi pred evropskim konzulatima za dobijanje viza.

 

Da li pratite put Hrvatske ka Evropi?

 

Kako sam dugo veoma angažovan u regionalnim projektrima nevladinog sektora, imao sam prilike da češće nego drugi dođem i u Hrvatsku. Bio sam impresioniran ne samo time što je Hrvatskoj do Sporazuma sa EU trebalo šest-sedam meseci, a nama isto toliko godina, već pre svega time što je Evropa bila u Hrvatskoj stalno jedna od dominantnih tema i stvarni prioritet. Primećujem još jednu pozitivnu promenu: mali je bio svojevremeno interes za regionalnu komponentu procesa pridruživanja, tako da je približavanje Uniji imalo primese bežanja sa Balkana prema civilizovanoj Europi. To se jako promenilo i shvatilo se da, ako želimo naš region u Evropi, moramo graditi Evropu u regionu i da je i za samu Hrvatsku veoma poželjno i korisno da sve zemlje regiona što brže idu ka evropskim integracijama, što razume se ne znači u jednom paketu.  

 

Da li se nešto poboljšalo u odnosima zemalja koje ste, kao jedan od eksperata, pokušali da pomirite Igmanskom inicijativom?

 

Igmanska inicijativa je jedinstven zajednički regionalni pokret velikog broja (140) nevladinih organizacija zemalja tzv. dejtonskog trougla (posle crnogorskog referenduma sada je to četvorougao). Ona je nastala još u vreme bivših režima. Mi smo 2002. iz Kotora napisali pismo predsednicima naših država da je neprirodno i nedopustivo da se viđaju samo na međunarodnim konferencijama. Ta inicijativa je prihvaćena i nakon dve sedmice održan je prvi trojni samit u Sarajevu. Sad je redovna praksa, vrlo neuobičajena za nevladin sektor, da se predsednici okupljaju na sednicama Igmanske inicijative (u Zagrebu, Beogradu, Sarajevu i nedavno u Miločeru) i da potpisuju zajedničke deklaracije. Mi smo se uporno borili za liberalizaciju viznog režima i u tome uspeli, razume se, ne samo našom zaslugom. Kritikovali smo postupke koji nas dalje zavađaju i nudili nacrte međusobnih sporazuma. Saradnja je svakako poboljšana, ali mi i dalje na svakoj sednici konstatujemo da je to još daleko ne samo od potreba, već i od mogućnosti.    

 

Dozvolite da se malo vratimo i u istoriju. Gde bi, hipotetički, Srbija danas bila da je epilog Osme sednice bio drugačiji?

 

Odavno u Evropskoj uniji, skupa sa drugim zemljama ex-Jugoslavije. Na često postavljano pitanje da li se Jugoslavija morala raspasti, reći ću da verovatno jeste, jer su se klice raspada namnožile i pre devedesetih, ali sam apsolitno uveren da taj raspad nije morao biti krvav da su lideri naših nacija bili razumni političari, kakav je, na primer, bio Ivan Stambolić. To potvrđuju i plišani razvodi u Čehoslovačkoj, a naročito u Sovjetskom Savezu čija situacija sigurno nije bila manje složena od naše.    

 

U čemu su se sastojale koncepcijske razlike između onih koji su tom prilikom podržali Miloševića i onih koji su ostali uz Stambolića?

 

Skoro da nema smisla o tome pričati, jer su bile direktno suprotstavljene, svedene možda na razliku između rata i dijaloga.

 

Bili ste ambasador Jugoslavije u SAD od 1987. do 1989. godine. Kako ste vi, iz svoje perspektive, videli slom, krunisan Osmom sednicom? Kako vas je sa ambasadorskog mesta „povukao“ Slobodan Milošević? Da li Vam se lično obratio? Da li ste imali razgovore sa njim?

 

Ne bih mnogo o tome. Ja sam bio zgrožen Osmom sednicom, nisam to krio i  Milošević je to znao. Kad sam došao na referisanje u Beograd u leto 1988. nas dvojica smo imali vrlo neprijatan razgovor, tako da za mene nije bilo iznenađenje kad je povodom izjava Janeza Stanovnika u SAD otpočela kampanja protiv mene, sa zahtevima za opoziv. Ondašnje slabo i zaplašeno Predsedništvo SFRJ popustilo je pred njegovim pritiskom i opozvalo me. Mnogi su se posle izvinjavali. Nisam hteo da pravim oproštajni prijem, kao da normalno odlazim, jer su svi u Vašingtonu znali o čemu se radi i to je bio jedan od prvih znakova kuda Milošević ide. Kim Holms, stručnjak za Jugoslaviju u istraživačkoj službi Kongresa SAD napisao je da su „američki kongresmeni povlačenje Kovačevića doživeli kao uvredu i do tada najveći udarac jugoslovensko-američkim odnosima“. Kad sam se vratio u Beograd, Budimir Lončar mi je rekao da je Milošević rekao da mu se javim, jer ima za mene posao. Ja sam to odbio, kao i mogućnost da ostanem na plati godinu dana ili da uzmem 24 lična dohotka i odem u penziju. Dao sam otkaz, osnovao sa prijateljima malu konsultansku firmu Proman. Ubrzo se pokazalo da se mogući klijenti plaše da ugovaraju poslove sa mnom, pa sam napustio i taj posao i otišao u prevremenu penziju.

 

Bili ste predsednik Odbora za oslobađanje Ivana Stambolica. A onda smo svi saznali da je ubijen i bačen u kreč. Možda pitanje nije umesno, ali šta ste pomislili u trenutku kada ste videli jezive scene otkopavanja njegovih ostatka na televiziji?

 

Odbor je bio vrlo reprezentativan i mi smo organizovali protesne kampanje po celoj Srbiji, obaveštavali međunarodnu javnost, postavljali javna pitanja odgovornima, bez iluzija u vreme Miloševića i sa nadama posle 5. oktobra. Nažalost, nije ni tada došlo do prave istrage, tako da je surova istina obelodanjena znatno kasnije. Iako nisam imao nikavih iluzija o zločinačkoj prirodi Miloševićevog režima, te stravične slike su bile pravi šok i tada sam preturao po glavi kako užasni su morali biti za Ivana ti sati između kidnapovanja i egzekucije.

 

Da li je vama lično nekada neko pretio?

 

Ne. Bilo me je u čuvenim Politikinim Odjecima i reagovanjima, prozivali su me na Televiziji Beli orlovi i slični, ali na ulici i drugde nisam doživeo nikakvu neprijatnost.

 

Zaista imate mnogo zanimanja, pa bih zamolio da bar dotaknemo sve vaše delatnosti. Recimo, bili ste u dva mandata (od 1974 do 1982. godine) čuveni gradonačelnik Beograda. Kako vam danas izgleda Beograd?

 

Od samog početka devedesetih bio sam aktivan u mnogim antiratnim organizacijama, bio sam  predsednik Društva za saradnju sa susednim narodima, predsednik Foruma za međunarodne odnose, a od 1999. predsednik Evropskog pokreta u Srbiji, najveće nevladine organizacije sa trideset lokalnih veća; jedan sam od osnivača Igmanske inicijative, takođe sam kopredsednik Civilnog (srpsko-albanskog) dijaloga i predsednik Asocijacije multietničkih gradova Jugoistočne Evrope - PHILIA. Moja kniga  Međunarodno pregovaranje je doživela četiri izdanja i jedina je o toj temi u regionu. To i predajem na diplomatskim akademijama u Beogradu i Podgorici.

A Beograd – Beograd izgleda vrlo dobro, uredno i umiveno, povratio je nekadašnji šarm i dinamizam, zahvaljujući pre svega vrlo sposobnoj gradskoj upravi na čelu sa gradonačelnikom Nenadom Bogdanovićem. Drago mi je da je postao ponovo privlačaan za naše susede. U vreme prošlogodišnjeg dočeka Nove godine, u Beogradu je bilo samo Slovenaca pedeset hiljada (!). Beogradu nedostaju mnoge stvari, pre svega metro, koji nismo uspeli da počnemo u moje vreme, ali mu još više fali sto hiljada mladih obrazovanih ljudi koji su u Miloševićevo vreme pobegli u beli svet. Taj trend, nažalost, još uvek nije prekinut, u prvom redu zbog toga što mladima još uvek nije otvorena perspektiva masovnijeg zapošljavanja.

 

Ovih dana su u Beogradu, među studentima, vrlo popularni vaši bogati rečnici. Da li biste bili ljubazni da čitaocima u Hrvatskoj kažete nešto o tom radu?

 

Moji frazeološki rečnici – englesko-srpski i srpsko-engleski - doživeli su takođe četiri izdanja. Kako se radi o skupim knjigama (žive vage pet kila!), to me jako ohrabruje i veseli i njih više volim da pomenem nego sve ranije funkcije, jer je to mojih ruku delo. Na njima sam radio punih 14 godina - iz dana u dan. Zalepio sam na računaru maksimu Nulla dies sine linea (Nijedan dan bez crte) i nje sam se uporno držao. Primeri su uzeti iz 290 američkih i britanskih književnih i publicističkih dela i novina i časopisa.

 

Mića Vujičić (17. siječanj 2007.)

понедељак, 29. јун 2009.

Normal 0 21 false false false Mic
понедељак, 29. јун 2009.

Normal 0 21 false false false Mic
понедељак, 29. јун 2009.

Normal 0 21 false false false Mic