Кроз надреалистички прозор

Бора Ћосић: Доручак код Majestica, ЛОМ

У књизи есејистичке прозе под насловом „Доручак код Majestica“ познати књижевник Бора Ћосић описао је Београд тридесетих година прошлог века. У ритму њему својствене интелектуалне прозе која је у поднаслову дефинисана као „једна паралелна повест“, писац је за средиште свог дела одабрао београдски хотел Мажестик, градећи око њега две велике тематске целине. Прву, коју чини свет пишчевог (нараторовог) детињства, и другу у којој налазимо свет београдског надреалистичког круга у чијем манифесту из 1930. године стоји да ће читав један свет бити против целог једног света.

Иако се сећања и цитати ређају попут асоцијација што књигу на први поглед чини тематски шароликом, мотиви савршено склапају слику грађанског живота у коме се, одједном, у ресторану хотела Москва, једна група младића гложи ко ће да прогута бубашвабу која мили по столу. Десетак лета касније појављују се надреалисти који ће, како писац напомиње, покушати да изопаче напомађену сцену грађанског реализма на начин уман, духовит и жовијалан.

Присуство Душана Матића, Марка Ристића или Александра Вуча у „Доручку код Majestica“ не служи само томе да слика грађанског живота у Београду током тридесетих и четрдесетих година прошлог века буде сасвим прецизна. Цитирање надреалиста, понеки теоријски обрис или препричавање анегдота које се за њих везују, поставља питање погледа на стварност за који се овај круг нарочито занимао. Уколико су се сећања Боре Ћосића на тренутак учинила публицистичким (у најлепшем смислу те речи), проблематизовање стварности која можда и не зависи од ње саме, „реалне твари стварног, него од њене интерпретације“ – упућује на сложеније „жанровске“ оквире у којима бисмо могли да прочитамо ову књигу.

Док гледамо приповедача како посматра Београд са прозора Мажестика, могли бисмо да се сетимо Бретона који описује како је једном пре сна разабрао јасну реченицу која је лупала о окно: „Постоји један човек пресечен прозором надвоје!“ Иако је имао визуелну представу човека који хода улицом са прозором који га сече под правим углом, било је то, без сумње, једноставно исправљање неког типа који је дотле био нагнут над прозором. Ипак, јасна слика уступила је место непрекидном низу реченица. Наравно, Бора Ћосић у „Доручку код Majestica“ не следи технику чистог психичког аутоматизма, али повлачењем круга око београдских надреалиста, на известан начин, и пред своја сећања ставља знак питања, чиме далеко прескаче границе публицистике, те отвара проблем сећања и стварности као такве.

Мића Вујичић (Нин, 7. јун 2012.)