Časopis POLJA
"Knjiga o Uni" Faruka Šehića


Krčenje melanholije mačetom
Faruk Šehić: Knjiga o Uni, Buybook



A ko ne zaseče dovoljno duboko, ili se ne usuđuje da zaseče u vlastito meso, stvara situaciju da to mora da učini neko drugi za njega, gospodine profesore.
Krista Volf, „Od krvi i mesa“

„Moje rane pričaju najljepše i najuzbudljivije priče“, kaže na jednom mestu pripovedač Knjige o Uni Faruka Šehića. Roman čine dve velike tematske celine, sastavljene od najrazličitijih motiva koji se prožimaju i savršeno mešaju u neverovatnim kombinacijama. Grubo rečeno, prvi tok sabira sećanja na rat u Bosni u kome je učestvovao glavni junak Mustafa Husar, a drugi sećanja na detinjstvo koje povezuje opčinjenost rekom Unom. No, koliko god povlačenje jedne ovakve linije oko sadržine ili forme bilo precizno, svaki pokušaj utvrđivanja tematskih ili sižejnih granica ovog dela nije od velike koristi. Podeljena na niz kraćih poglavlja, napisana bez čvrste narativne linije, najpre tehnikom asocijacija – radnja Šehićeve knjige krivudava je poput nemirne reke. („Ako počneš nešto pričati, brzo ćeš izgubiti nit priče, jer će te voda obuzeti i izgubićeš riječi koje si htio izgovoriti, a u ušima će ti svirati Enjoy the Silence Depeche Modea.“) Jedina moguća konstanta koja se pronalazi u tako bogatoj i rascepkanoj fabuli jeste odnos između ratnih užasa kroz koje prolazi glavni junak i prirode koja se čini kao jedini spas. Rečenica sa početka koja govori o ranama koje pričaju najljepše i najuzbudljivije priče ima nastavak. „Ali prvo sam morao uzeti mačetu i početi krčiti sebi put kroz nasrtljivo prašumsko zelenilo.“


Na samom početku romana, narator saopštava da su njegova sećanja  prljava, odvratna i da oseća gađenje kada mora da priča o bivšoj zemlji i početku rata. Već na tom mestu, na pomen baruta čiji smrad ne može da se skine detrdžentom, uspostavlja se i jedan posredan govor, riječi sa skrivenim značenjem, reka Una... Pripovedačevu početnu ispovest, u kojoj saopštava da je pucao i ubijao, paralelno prati i njegova nemogućnost da uđe u jedan mali svet, da se skloni „u dršku lista bokvice ili u stisnut pupoljak bijele ruže“ – potreba koju će osetiti i kada dođu nastrašnija vremena. 

Priroda i „društvo“ u Knjizi o Uni predstavljeni su postupcima koji stoje u nekoj vrsti kontrastnog odnosa. Opisi prirode su bujni, dok se prikazi delića društvenog života u nekadašnjoj Jugoslaviji, pa i sećanja iz rata, čine ogoljenim, ali svakako snažnim i bolnim. Takav postupak još jače podvlači jezive scene zločina: bilo vlastitih, sa kojima se narator suočava bez straha, u lavirintu, bilo onih koji ostaju iza nekadašnje JNA i srpskih dobrovoljačkih formacija. Bogata poetska deskripcija razgrađuje prirodu do njenih osnovnih elemenata i to u takvoj meri da se čini kako će se glavni junak predatorski ugraditi u nju, postati njen sastavni deo. Ipak, dok se rupe načinjene minobacačkim granatama pune kišnicom, stvarajući biosferu za prastare životne forme, sasvim neosetljive na ratna dejstva – Mustafi Husaru ne polazi za rukom da se vrati Majci prirodi. U obilju odličnih pričica koje se račvaju uz glavni tok, ovu vezu pronaći ćemo i na stranicama kojima se završava roman: „U svim mojim ranama sada lije strašna kiša.“

Kao jedna od upečatljivih digresija ističe se ona sa slikom jedne porodične grobnice koju glavni junak posmatra. „Užasavala me ta fizička blizina granitnog mrtvila. Iz njihovih raspadnutih ćelija rasle su bezbrižne biljke“, saopštava, osećajući tešku melanholiju koju je probudilo bujno rastinje. Od tog mesta priroda i sećanja stoje u drugačijem odnosu. Uplašen što će svako od nas jednog dana ostati zarobljen u hladnom geometrijskom obliku, on oseća gorčinu bujne i divlje prirode koja cveta na groblju, toliko da mu se čini kako guta zemlju pomešanu sa suzama, glistama i crvima, samu materiju melanholije. 

Melanholija je ključna reč Šehićeve knjige. Ukoliko je scena sa groblja nagovestila njeno neizbežno prisustvo negde na sredini romana, melanholija dobija glavnu ulogu u predzadnjem poglavlju Knjige o Uni. U toj glavi, koja nosi naslov Početak pisanja romana i predstavlja neku vrtsu ključa za razumevanje ovog dela, narator nam pojašnjava kako je počeo da piše. Ovaj mali autopoečtki osvrt Mustafe Husara, sa raznim stvorenjima i pričama koje žele napolje, završava se njegovim jasnim zaključkom da zapravo piše knjigu o melanholiji koja je štit sa svetlosnim rečima. Sve kockice složenog Šehićevog mozaika spajaju se sada u sliku na kojoj jasno vidimo Husara koji je, uz pomoć umetnosti, uspeo da nadvlada traumu. 

Ako na trenutak napustimo unutrašnji svet knjige, mogli bismo reći da je Faruk Šehić prokrčio put svom glavnom junaku do ostvarenja ovakvog cilja izabravši „svaštarsku“ formu. Čitaocu koji voli simetriju i ravnotežu, da ne kažemo: tvrde i hladne geometrijske oblike, moglo bi da zasmeta raznoliko i brzo ređanje najrazličitijih motiva koje prati i tiha promena stila. Knjiga o Uni kreće se u širokom luku od naturalističkih slika do tvrdog realizma, od upečatljivih lirskih pasusa do stihova u koje se pomenuti redovi na kraju pretvaraju. Tu su filmske, književne i najrazličitije druge digresije, od imanentne fantastika, pa sve do Star Treka. 

Takav postupak najjači je adut ove knjige! Ređanje slobodnih asocijacija otklanja mogućnost da roman bude pretenciozan ili banalan. Razume se da je Faruk Šehić iskusan pisac koji zna da takva opasnost uvek postoji. Već na jedanaestoj stranici svoje proze, on tera pripovedača da se direktno obrati čitaocu. „Nemam namjeru da vam nižem fascinantne slike užasa kojim sam svjedočio, jer bi to zahtijevalo dvostruko deblju knjigu od ove, a učinak bi opet bio isti: onaj ko ne razumije neka ostane u blaženom mraku neznanja.“ Tim rečima Mustafe Husara, čija je biografija krv i meso, a ne entertainment, pisac jasno uspostavlja pravila igre kojih će se držati do poslednjeg reda. Naizgled svodeći roman na pokušaj, oslobađa naratora svih stega, dajući veći prostor i svojoj talentovanoj spisateljskoj ruci. (Na putu, pored džamije, glavni junak pronalazi komad džamijskog vitraža plavo-žute boje i stavlja ga u džep. Šareni komad vitraža postaje njegovo tajno mirnodopsko oružje: „Stavim li ga pred oči vidim ono što je bilo, ovo sada i ono što će biti.“)
Bujica sećanja i trauma ima pokriće u hipnotičkoj seansi sa fakirom iz letećeg indijskog cirkusa Ramajana koja počinje već prvom rečju, tačnije uvodnim podnaslovom. Od početka hipnoze, pa sve do pretposlednjeg poglavlja u kome će nam pripovedač objasniti kako nastaje njegova proza, Knjiga o Uni biće pokušaj da prolazne stvari postanu čvrste i neuništive. Čin pisanja biće stavljen na test čiji će rezultat dati odgovor na pitanje da li književnost može da stvori protezu, zamjenski život. Lavina sećanja, trauma, deskripcija, bolova – pokazaće se kao kao inventar odsanjanih stvari i rečenica koje je glavni junak izgovorio pred fakirom tokom seanse.

Međutim, i ta epizoda dodatno je usložnjena. Baš kao što ceo roman, na izvestan način, predstvalja pokušaj pisanja romana, tako se i hipnotička seansa sa fakirom koristi kao oruđe. Želeći da stvari prvo zapiše za sebe, Husar će tokom autohipnoze povratiti sećanje na ovu seansu kako bi u budnom stanju sve snimio na magnetofon. Svoje strepnje zatim će staviti u knjigu i tako se ugraditi u predmet što će trajati.

Da li je takva pripovedačka tehnika primena postupka toka svesti? U poslednjem poglavlju, koje je napisano u trećem licu, nalazimo neku vrstu odgovora. Ulazeći u „Kuću strave i užasa“, Mustafa Husar oseća žeđ koja je došla od silnog toka svijesti naglas koji je brujao zrakom kinodvorane tokom druženja sa fakirom. Upotreba toka svesti temelji se na direktnom transkribovanju misli i senzacija koje prolaze kroz junakov um, umesto da se to čini njihovim opisom spolja, iz ugla posmatrača. Ukoliko takav postupak karakteriše radnja koja se razvija u zavisnosti od onoga što se zbiva u junakovom umu, jasno je da Knjiga o Uni nastaje sličnim mehanizmom. Svakako ne treba zaboraviti autohipnozu koja zatim sledi i predstavlja neku vrsta „priređivanja“ prvobitnih beleški koje se temelje na slikama iz Husarovog hipnotisanog uma. 

Svi ovi višeslojni zahvati pokazuju pripovedačko majstorstvo Faruka Šehića i njegovu sposobnost da više nego uspešno izađe iz lavirinta kuće strave i užasa kroz koju je i sam prošao. Bio taj lavirnit postmodernistički ili ne, Knjiga o Uni poručuje nam da postoje dva izlaza. Sjećanje i govor.

Mića Vujičić (Časopis „Polja“, Novi Sad, broj 475, maj-jun 2012.)


уторак, 10. јул 2012.

Krčenje melanholije mačetomFaruk Šehić: Knjiga o Uni, BuybookA ko ne zaseče dovoljno duboko, ili se