10 pitanja: Marko Šelić Marčelo, pisac i reper, autor četiri muzička albuma, jednog romana i knjige kolumni, objašnjava Ulaznici kako nastaje njegova proza, a kako stihovi – koliko u tim stvaralačkim procesima ima sličnosti
Samo dizelaši iz devedesetih ne vide vezu između repa i književnosti
Ulaznica: Marko, kako gledaš na odnos hip-hopa i literature?
Marko Šelić Marčelo: Čudno i simptomatično da me to pitaš baš ovih dana kada je aktuelno mišljenje kako je baš to, baš ta veza, stranputica repa, a ja njen izumitelj. Sa povratkom mode devedesetih, pojavili su se i ideolozi dizelaštva – ekipa koja će sad da nam objasni kako je jedini pravi Beograd dizelaški Beograd i kako je sve što je preziralo dizelaštvo zapravo samo mlohava žgadija starmalih, provincijskih smarača koja se bolje snalazi u biblioteci nego na vrelom asfaltu – a (biblio)tekovina takvog življenja krajnje je bedna. I znaš šta? Ima ih toliko da sam im poverovao, uostalom i zato što se ne krećem, niti sam se ikad kretao, među ljudima koji više vole priglupo uličarsko mangupiranje nego film, knjigu, strip, pozorište. Molim lepo, dakle: u Srbiji nema nikakvog odnosa između repa i književnosti. To je samo kentaurski kalem koji je posve slučajno nastao u glavi jednog provincijalca i koju je jedan deo javnosti onda greškom uzeo kao opštu premisu savremenog hiphopa – ali se hiphop komuna (reppublika) onda oštro postidela i pobunila protiv tako lošeg marketinga i instalirala par mamlazgovornika da hitno podsete javnost na činjenicu kako je jezik mnogo ekonomičniji kad svaku drugu reč zameniš sa „brate“ i „znači“.
Na početku 21. veka govori se o geto književnosti: knjigama sa urbanim temama koje su nastale pod uticajem hip-hop kulture. Da li se slažeš sa tezom da je hip-hop stvorio književni pravac? Da li voliš takvu književnost?
Ne.
Koliko su slični (a koliko se razlikuju) procesi nastajanja proznog teksta i hip-hop pesme kada je o tvojoj poetici reč?
Procesi se razlikuju tehnički, ne idejno. Jedino možda „obim“ ideje nije isti: ponekad ti padne na pamet nešto što sasvim lepo stane na petnaestak strana, ali bi bilo suludo da stane u pesmu od petnaestak minuta. Ima i drugih razlika: iza kulisa proznog teksta uvek čuči jedna glava, dok kod muzike to nije tako – bar u mom slučaju – to je timski rad, pa je čak i deo kada sedim i pišem zapravo sinergija sa još nekim, jer pišem tako da se uklapa na muziku koju je neko iskomponovao i svirao. Uopšte, pri pisanju teksta za pesmu uvek računaš sa činjenicom da tekst neće tvoriti kompletan utisak o pesmi, dobar deo atmosfere pripada i vokalu, kompoziciji, svim tim dodatnim faktorima kojih je pisanje proze potpuno lišeno – tu je reč sva artiljerija kojom raspolažeš i jedino sredstvo dočaravanja. Da ne propustim i šta je sličnost: igra. I jedno i drugo predstavljaju prelepe igre pokušavanja da, kako jednom reče muzičar Mos Def, učiniš da publika oseti ono isto što si ti osetio kad ti je ideja pala na pamet i kad si je oblikovao.
Da li postoje reperi za koje bi mogao reći da su književnici?
Postoje sjajni pesnici, kakav je, recimo, moj prijatelj Suid. I siguran sam da nije jedini.
Repovanje je vešto ređanje rima, ali i puno više od toga. Da li smatraš da je jedan od uslova da hip-hoper bude pesnik – isključivo čitanje u velikim količinama?
U filmu o Markizu de Sadu, jedan od likova optuži ga da je veoma opasan čovek jer je u životu više napisao nego pročitao. Kog god zanata da ste se latili, neko vreme morali ste da gledate u majstora da biste pohvatali osnovne veštine. No, danas postoji silna tendencija da se dokaže da svako može (i treba) da se bavi pisanjem, pa će moda glorifikovanja običnosti sigurno nastaviti da pleni srca mediokritetlija. Da odgovorim konkretno: ja, međutim, apsolutno smatram da bavljenje pisanjem ne ide bez bavljenja čitanjem. Jednom su pitali mog prijatelja pisca Vuleta Žurića da li mu se čini da s vremenom sve bolje piše, a on je odgovorio: „Ne znam, ali uveren sam da s vremenom bolje čitam.“
Neki teoretičari tvrde da hip-hop mora da bude angažovan. Kako gledaš na taj problem? Šta za tebe znači biti angažovan u muzici, a šta u književnosti?
Meni je taj termin oduvek bio čudnjikav – implicirao je da, kao oponent njemu, postoji i neko neangažovano stvaralaštvo, a teško mi je da nađem koje bi to bilo. Čak i narodnjaci su angažovano stvaralaštvo – pogledaj kolike je klinke oblikovala Jelena Karleuša, i fizički i ideološki. Druga je stvar estetska vrednost tog „stvaralaštva“, ali angažman je neporeciv. Sve je angažovano, svi šire svoj svetonazor čim zinu: neki iz iskrenog ubeđenja da je ispravan, neki zato što je baš taj pogled na svet profitabilan. Čak i oni koji šire ubeđenje da treba biti tolerantan prema tuđim ubeđenjima – takođe šire svoje ubeđenje da je to tako. I to ti je savremeno društvo: vaspitavamo jedni druge po celi dan, a onda uveče svi ležemo u krevet ubeđeni da je baš naše bilo ispravno. Jedini za koje se vredi boriti su klinci, jer se samo oni kolebaju oko toga ko su i u šta će verovati.
Insistiraš na tome da se socijalni angažman mora razlikovati od političkog?
Trudim se da se razlikuje, ali u zemlji gde su već i kišne gliste opterećene politikom – to je teško postići. I ono što nije politizovano uvek može već nekako, makar nekom udaljenom asocijacijom, da se dovede u vezu sa ovim ili onim, a tu se onda otvara Pandorina kutija ko-kako-u čije ime i blabla. Jako je teško pisati univerzalne priče o čoveku u zemlji gde se, čim spomeneš čoveka, pita: „ČIJI čovek?“ Pre neki dan, napisao sam nekoliko stranica jedne glave svog novog romana; radilo se o problematizovanju (i razrešavanju) nečeg prilično opšteljudskog. To me je ispunilo mnogo više nego da sam seo da napišem kolumnu za „Politiku“, jer se čitave ove godine, kad god mi je ta rabota pala na pamet, uvek iskreno zapitam čemu to: komentar na neku društvenu pojavu oko koje je javnost već podeljena – a ona je već unapred podeljena oko apsolutno svega, i u čitavom tvom pokušaju da daš komentar mnogi čitalac jedino traži odgovor na svoje pitanje u koju od dveju skupina ti spadaš. Dakle: verovatno postoji socijalni angažman lišen političkog, ali ovde će ti svakako nakalemiti i politički, jer ga kaleme na sve – a tada sve što si napisao počne da se čita na totalno stoti način. I nije da su krivi zbog toga: u Paraćinu je javna tajna da ti treba članstvo „te i te stranke“ da bi napredovao u lekarskoj struci; Paraćin u tome nije jedini, svaki grad ima te varijante i talove. I onda, šta misliš kako se tek tumači kolumnisanje u najstarijem dnevnom listu ili pojavljivanje na televiziji i koja se tek tu kombinatorika pretpostavlja? Kome da objasniš da si samonikli inadžija?
Ljubitelji roka često znaju da kažu kako je dobar rokerol moguć jedino na engleskom. Da li vidiš sličan problem kada je o hip-hop stihovima reč?
Netalentovani ljudi po pravilu ne umeju da smisle ništa pametno, pa tako ni pametan izgovor.
Koji junaci i koje knjige su te posebno inspirisale? Da li poneki skriveni omaž nekom piscu ili liku možemo pronaći u tvojim stihovima?
Omaži nikad nisu skriveni nego totalno na tacni, ali ostavljam čitaocima i slušaocima da ih sami pronađu. A inspirisalo me sve živo što mi je prošlo kroz ruke, to je uvek bilo teško pitanje i svaki odgovor mi se činio nefer prema nekim drugim autorima i nekim drugim junacima.
Na jednom mestu kažeš: „Žanrovanje je ili dečja bolest ili ozbiljno pomanjkanje identiteta odrasle osobe. Svi autori koje cenim bili su i jesu eklektičari, i samo ih je površna publika videla kao perjanice nekog konkretnog žanra.“ Da li misliš da je eklektika jedini izlaz iz informacione zbrke koja nas je sačekala na pragu trećeg milenijuma?
Jedini izlaz iz informacione zbrke jeste da se izoluješ od informacija, što znači: da odeš u pustinjake. Nemam pojma, sagradiš kolibu sa voljenom osobom negde u divljini, gajite povrće, pobegnete od sveta. Dok god se za to nema hrabrosti, moraš da plivaš po informacijama, jer življenje u civilizaciji to neminovno podrazumeva. Međutim, u divljinu ne možeš da zbrišeš, zato što su ti mišići mlohavi ili zato što će te pokositi prva boljka koja te spopadne po zimi ili pojesti, ne znam, „međed, svinja i lisica“. I to je to, čovek je stranac i civilizaciji i prirodi. Šta onda ostaje? Kako mi uz čašicu reče pesnik Miloš Janković: „Pesništvo je najplemenitiji oblik depresije.“ Premda bi najplemenitije bilo uopšte ne biti depresivan.
Mića Vujičić (Časopis "Ulaznica", broj 226-227, Zrenjanin, 2012.)