Intervju: Anja Suša, selektorka Bitefa

Život između sovjetskog sleta i američkog kič mjuzikla

Na 46. Bitefu, koji će biti održan od 12. do 22. septembra, biće predstavljeno trinaest predstava iz inostranstva i regiona. Anja Suša, selektorka Bitefa, govorila je za YellowCab o sloganu i programu ovogodišnjeg festivala.

YC: Podnaslov ovogodišnjeg Bitefa je „Izlet u istinu“. Kako ste izabrali ovaj slogan?

Anja Suša: Slogan je inspirisan nazivom predstave Mrzim istinu Olivera Frljića i više je poetske nego programske prirode, kao nekakva „hrana za razmišljanje“ o današnjem svetu. Slogani Bitefa se nikada ne odnose na selekciju u celini i nisu nikakav tematski putokaz koji obuhvata sve selektovane predstave, mada ih ove godine ima nekoliko koje se bave odnosom realnog i fikcionalnog. Pored Frljićeve, to se može reći i za Nature Theatre of Oklahoma i njihovu predstavu Life and Times, zatim za projekat Oni žive Maje Pelević i Milana Markovića, za predstavu Dogs and Drogs Andraša Urbana, projekat Dalije Aćin i Siniše Ilića i slovenačku predstavu Gozba. Ostale predstave nisu eksplicitno na toj liniji, ali ako se slogan shvati arbitrarno a ne obavezujuće, to otvara nove mogućnosti i za njihovo tumačenje.

Kako biste objasnili to što se reč istina (čini mi se) prvi put pojavljuje u naslovu festivala?
Čista slučajnost, mada ja duboko verujem da je dobro pozorište uvek zainteresovano za istinu u najširem značenju tog pojma.

Podnaslovi Bitefa najčešće su sadržavali reč novo. Reditelj nove stvarnosti i koreni, Nove definicije, Nova energija, Nove surovosti – nove nežnosti, Novi (svetski) pozorišni poredak... Šta je to novo na Bitefu 2012? 

Mislim da smo to vrlo precizno razjasnili tokom proteklih nekoliko godina. Pojam novog je u današnje vreme vrlo relativan i nema veze sa modernističkim pojmom novuma u smislu otkrivanja nečeg potpuno nepoznatog. Šta u današnjem svetu može ostati nepoznato duže od pet minuta? Mislim da je to danas, pogotovo na festivalu kao što je Bitef koji je usmeren na velike međunarodne autore i produkcije, nemoguće. Traganje za novim je misija koju bi trebalo da preuzmu neki novi, mlađi festivali (ako je to, uopšte, moguće) na način na koji je to Bitef radio na svom početku. Ovo naravno ne znači da nas, kao selektore, ne zanima mogućnost otkrivanja novog. Ja samo mislim da je to danas, kada je svet tako dobro povezan, kada informacije brzo putuju, praktično nemoguće, jer je sve dostupno. Pitanje je samo šta je za koga novo. U tom smislu, novo se ove godine, pretežno odnosi na nove autore, koji su po prvi put gosti Bitefa, poput Ivo Van Hovea, Žoel Pomera, Nature Theatre of Oklahoma...

Najavljujući festival, Jovan Ćirilov objašnjava kako je moderno pozorište u tranziciji od jučerašnjeg postdramskog pozorišta ka novoj formi društveno angažovanog teatra. Kao i da će se to najbolje videti na gostovanju Oklahoma teatra...

U pitanju je najpoznatija američka pozorišna trupa i to je prava privilegija, budući da su same početke festivala obeležili američki autori, Richard Schekner, Bread and Puppet, Bob Wilson, La mama, Living Theatre. A onda je, pre svega usled finansijskih neprilika, dovođenje američkog i generalno vanevropskog pozorišta postajalo sve teže. Sada imamo priliku da vidimo jednu trupu koja je postala pozorišna senzacija proteklih godina i koja je nastupala na mnogim evropskim pozorišnim festivalima. Oni se bave dokumentarnim pozorištem na jedan izuzetno originalan i duhovit način, kombinujući sve moguće pozorišne stilove i praveći apsurdni susret između sovjetskog sleta i američkog kič mjuzikla na materijalu koji se bazira na životu jedne američke mlade žene, koji, iako potpuno realan, tako postaje bizarna fikcija. 

Čini se da je Bitef ove godine najbliži ravnoteži kada govorimo o broju predstava „iz sveta“ i onih „iz regiona“. Pišući o petnaestom Bitefu, Jovan Hristić je zabeležio da je ovaj festival, iako dočekivan kao uvreda i odbacivan kao neprijatelj – ostao preko potreban izazov našem pozorištu. Da li bi se moglo reći da ova „ravnoteža“, na izvestan način, poručuje da pozorišta sa ovih prostora sada bolje prate korak svetskih teatara?

Da, to bi se moglo reći, ali takav odabir ima veze i sa zaokretom koji je Bitef napravio prošle godine. Tada smo odlučili da njegovu internacionalnost shvatimo na drugačiji način koji beži od postkolonijalne matrice (koju festivali malih zemalja kao što je naša preuzimaju po automatizmu kada je reč o kulturi), a to je puko importovanje predstava iz velikih pozorišnih zemalja. Ova linija jeste važna i mi smo je zadržali, jer ona ima za cilj upoznavanje domaće javnosti sa savremenim internacionalnim pozorištem. Istovremeno, smatrali smo da je obaveza savremenih festivala, koji žele da imaju neki međunarodni značaj izvan svoje sredine, i u tome da predstavljaju sopstvenu kulturu. Budući da je srpska kultura relativno mala, odlučili smo da Bitef bude usmeren na ceo region jugoistočne Evrope, sa akcentom na bivšu Jugoslaviju koju i dalje doživljavamo kao jedinstveni kulturni prostor. Što ima smisla ako se zna da je Bitef svojih prvih dvadeset pet godina i bio jugoslovenski festival. 

Bitef tako postaje privlačan i gostima koji dolaze iz drugih zemalja...

Ovakva odluka je rezultirala znatno većim interesovanjem međunarodnih gostiju za Bitef, jer niko neće doći u Beograd da gleda Kastelučija ili Van Hovea, ali će biti zainteresovan za Lolića, Frljića i druge autore iz regiona. Ovo poboljšava poziciju samih pozorišnih umetnika, a samim tim i kulture ove zemlje. O tome koliko je to dobro za sam festival i njegov međunarodni status, ne treba posebno govoriti. Nadam se da će to ove godine konačno biti shvaćeno na pravi način i da više nećemo morati da objašnjavamo ono što je očigledno i što je princip po kom odavno rade svi ozbiljni međunarodni festivali.

(YellowCab, septembar 2012.)