Novosti (Hrvatska)
Aleksandar Zograf

Aleksandar Zograf, poznati strip autor, govori za "Novosti" o novoj knjizi stripova "Dvaput naopačke", svojim junacima, lucidnim snovima i buvljaku na kome je pronašao predmet star sedam ili osam hiljada godina

Na buvljaku sam pronašao fragment vinčanske kulture

Fond "Todor Manojlović" dodelio je poznatom strip autoru Aleksandru Zografu nagradu za moderni umetnički senzibilitet. U obrazloženju žirija stoji da Zografovo delo ostvaruje autentičnu, provokativnu i prirodnu saglasnost sa bićem i stvaralaštvom Todora Manojlovića (Zrenjanin, 1883-1968), književnika, likovnog kritičara, dramskog pisca i teoretičara. Zrenjaninska Gradska narodna biblioteka objavila je tim povodom Zografovu novu knjigu "Dvaput naopačke", u kojoj se nalaze stripovi objavljivani u nedeljniku Vreme od 2009. do 2011. godine.

Novosti: Da li možete da zamislite Todora Manojlovića kao junaka svog stripa?


Aleksandar Zograf: Todor Manojlović bio je jedan od avangardista, modernizatora u našoj sredini, čovek zainteresovan za različite umetničke discipline, i drago mi je da sam dobio nagradu koja nosi njegovo ime. Pored toga, on je živeo u Banatu, u kome i sam živim, pa mogu da zamislim kako ljudi iz tog područja misle, kako doživljavaju svet. Inače, u svojim stripovima često prikazujem realne ličnosti, ponekad poznanike, ljude koje sam ovim ili onim povodom sreo, a nekada sam crtao i likove iz prošlih vremena, ljude koji nisu bili moji savremenici. Verujem da je strip ubedljiv ako se zaniva na realnosti, na iskustvima ili možda razmišljanjima stvarnih ljudi. Ne znam kako bi izgledalo kada bi se Todor Manojlović zatekao u jednom od mojih stripova, ali verujem da bi se on tamo dobro osećao. 

Da li Banat krije još neke zanimljive junake?


Bilo je još zanimljivih ličnosti u Banatu. Jedan od njih je Mileta Jakšić, čiji sam rad nedavno otkrio. Rođen je u Srpskoj Crnji, bio je blizak rođak mnogo poznatijeg Đure Jakšića, i u svoj književni rad unosio je oniričke, fantazmagorične elemente, često uz osećaj neke duboke, skoro kafkijanske potištenosti, još krajem devetnaestog i početkom dvadesetog veka. Definitivo planiram da ilustrujem jednu od njegovih kratkih priča.

Pesnik i dramski pisac Jovan Hristić opisao je u svojoj knjizi "Terasa na dva mora" kako jede smokve sa Todorom Manojlovićem na jednom festivalu, i kaže mu: "Čika Tošo, hajde, recite nam nešto iz Dantea!" Već stari Manojlović počinje da recituje drhtavim glasom delove iz Pakla, petnaesto pevanje, gledajući u pučinu, sve dok ne ostane bez glasa... 


Mislim da je zanimljivo kako su ljudi nekada sa ozbiljnošću i posvećenošću doživljavali svet. Jedan od motiva u mojim stripovima, pogotovo u storijama koje izlaze u listu Vreme, jeste prošlost, naročito prošlost ljudi sa ovih prostora. Ne iz nekakvih romantičarskih razloga, već zato što ovdašnje ljude lako mogu da razumem i doživim. Pronađem neki novinski članak iz dvadesetih ili tridesetih godina, neku potpuno zaboravljenu priču ili zapis, i to pretvorim u strip. Danas su ljudi okrenuti ka instant dostignućima, a početkom dvadesetog veka sve je bilo sporije, ali temeljnije. Bilo je uobičajeno da posvetite svoje vreme nekom tako maglovitom cilju i naučite da naizust recitujete poeziju koju ste smatrali vrednom. U dvadeset prvom veku niko ne bi trošio vreme na tako nešto, osim u slučaju nekog utilitarnog cilja, recimo, ukoliko se bavi glumom. 

Postoji u bibliografiji Todora Manojlovića reč san koja povezuje vaše svetove... 


Još tokom osamdesetih i devedesetih krenuo sam da ilustrujem neke od zanimljivih snova.  Zatim sam otkrio da postoje i drugi autori koji su došli na sličnu ideju, potpuno nezavisno jedni od drugih. Godine 1998. pojavila se antologija stripova inspirisanih snovima Flock of Dreamers. Zajedno sa američkim strip crtačem Bobom Kathmanom bio sam urednik ovog izdanja koje je objavila (danas nepostojeća) izdavaćka kuća Kitchen Sink Press. Bio je to prilično zanimljiv poduhvat, uživao sam skupljajući sav taj materijal. Ja sam sa posebnom pažnjom istraživao vizije iz polusna, hipnagogičke halucinacije. Čitav jedan unutrašnji univerzum koji sam otkrivao sa uzbuđenjem i radošću.

Vaše strip table otkrivaju da ste praktikovali tehniku lucidnog sanjanja. Kako ste došli do snova u kojima onaj koji sanja upravlja svojim snom?


Lucidno snevanje deo je spontanog iskustva svih ljudi. Sećam se lucidnih snova koje sam doživeo kao dete. To su snovi u kojima iznenada postanete svesni da sanjate. Međutim, takođe je moguće svesnim naporom ovladati tehnikom lucidnog snevanja. Ja sam to uvežbao tako što sam pažljivo ponovio opise tehnike ovladavanja lucidnošću u snovima, opisane u Kastanedinim knjigama. Ispostavilo se da je to funkcionisalo.

Da bi san bio lucidan neophodan je okidač koji će vam skrenuti pažnju da sanjate...


Možete da izmislite vlastiti okidač lucidnosti. Kao dete, bio sam zagledan u detalje sna, sve dok me to ne bi dovelo do neke čudne anksioznosti, a zatim do probuđenosti u snu. Ali to se dešavalo sporadično. Kasnije sam uvežbao tehniku posmatranja svojih ruku u snu. Bio sam u stanju da to postignem nekoliko puta sedmično.

U stripovima svet sna začas zameni nered buvljaka. Koliko se ta dva sveta prepliću?


Na buvljoj pijaci, baš kao u snu, ne postoje unapred zacrtana pravila. U prodavnicama, roba je poređana i strukturisana, katalogizirana. Vi unapred znate da želite da kupite cipele broj 43, crne boje. Na buvljaku tih pravila nema, nikada ne znate šta možete da pronađete, i u tome je glavni gušt, to maglovito osećanje koje nalikuje na neomeđenost i nepredvidivost koji vladaju u snovima. Zatim, sve to pretvarati u stripove, nije li to zabavno?

Koja je najzanimljivija stvar koju ste našli na buvljaku?


Možda – fragment vinčanske figurine. Kupio sam ga od nekog čoveka koji je tvrdio da ga je pronašao u svom selu, u Istočnoj Srbiji. Glava i ruke nisu sačuvani, ali je moguće nazreti da je u pitanju torzo trudne žene. Fantastično je da takav predmet, star možda sedam ili osam  hiljada godina, pronađete na buvljaku. Često dodirujem figurinu, okrećem je. Tako nešto nije moguće doživeti u muzeju. Verujem da je prošlost živa, da davna zbivanja nastavljaju da deluju na nas, na ovaj ili onaj način.

Crno-bele fotografije, zaboravljeni albumi, spomenari, isečci iz starih novina, razglednice retke knjige, poput "Žura moje žene" – ispunjavaju svetove vaših stripova. Često puta zamišljam kako izgleda vaš radni sto...


Radni sto koristim samo radi crtanja – moja tehnika je „klasična“, u smislu da crtam tušem na papiru, sve to nije mnogo drugačije od načina rada strip crtača od pre sto godina. Razlika je što kolorišem uz pomoć Photoshopa, dakle koristim kompjuter da bih crtežu pridodao boju. Sobe u mom stanu prepune su nalaza sa buvljih pijaca, razume se. To je jedna od glavnih inspiracija za stripove, ali to je takođe izvor velikog zadovoljstva. Mnogo toga nikada ne bude obrađeno u mojim stripovima. Recimo, skoro sam kupio ukoričene dečije slikovnice, uglavnom objavljene u Rusiji dvadesetih godina, predivno ilustrovane... Jedna je čak iz vremena pre 1917.    

Da li i dalje crtate u kuhinji? Kad ste maločas rekli kuhinja, sudopera, Kichen Sink, setio sam se rečenice jednog filmskog kritičara koji je filmove Majka Lija nazvao realizmom kuhinjske sudopere...


Krajem devedesetih sam u vlastitoj kuhinji osnovao strip radionicu, u kojoj su se svake subote okupljali strip crtači i kreativci različite provenijencije. To je bilo iz nužde – jednostavno nije bilo mesta gde bismo se okupljali, bilo je to „uradi-sam“ rešenje da se ipak nekako organizujemo, umesto da pasivno očekujemo pomoć, ili pak da očajavamo i proklinjemo sudbinu. Kuhinjski prostor je već bio tu, zajedno sa velikim stolom (koji je u međuvremenu uklonjen), i mi smo to iskoristili da bi crtali stripove, diskutovali, i kasnije kreirali fanzine i organizovali izložbe, sve pod nazivom Kuhinja. Zanimljivo je da je u Austriji, po uzoru na naš koncept, organizovano nekoliko strip grupa koje su funkcionisale u kuhinjama. Pre nekoliko godina javila nam se jedna takva grupa iz Linca, koju smo pozvali da budu naši gosti u Pančevu, gde smo zajedno crtali i družili se. Kasnije su nas ugostili na strip festivalu u tom gradu. Danas Kuhinja više ne funkcioniše, ali smo u Pančevu nastavili sa okupljanjima i različitim programima u prostoru koji se zove Elektrika, sarađujući sa sa Kulturnim centrom Pančeva.   

Kad smo već kod kuhinje, kako izgleda jedan radni dan poznatog strip crtača koji živi u Pančevu?


Svakog jutra, nastojim da sve potrebe u gradu obavim koristeći bicikl, sve dok ne pada sneg ili kiša. Obično počinjem sa radom iza podneva, i to traje sve do kasno u noć. Za strip od dve strane u boji potreban je rad od pet ili šest dana, i tako svake sedmice izgleda moj rad na stripu za nedeljnik Vreme, iako često radim na drugim projektima, sarađujući sa domaćim i inostranim izdavačima i časopisima. Rad na stripu zahteva vreme i napor. Ipak, uživam u svemu tome. Nedeljom, razume se, odlazim na pančevačku buvlju pijacu. Postoji puno varijacija ovog scenarija, naročito s obzirom da često putujem, a tokom leta neko vreme boravim u Istočnoj Srbiji, u Gamzigradu.

(Novosti, 3. avgust 2013.)


петак, 29. јун 2012.

Istočna Evropa je poput pozornice na kojoj se igra bezuspešna generalna probaRoman “Bonavia” upozna
субота, 18. фебруар 2012.

Srđan V. Tešin, dobitnik nagrade “Društva književnika Vojvodine” za najbolju knjigu godine, govori
субота, 5. новембар 2011.

Milošević nam nije pao s nebaIzdavačka kuća Cenzura objavila je novu knjigu poznatog novosadskog kn
недеља, 25. септембар 2011.

Poznati novosadski pisac Slobodan Tišma govori za Novosti o svom novom romanu „Bernardijeva soba“&n