Kad mi je bilo 15...
Povodom proslave petnaestog rođendana, Kikindske su pitale nekoliko poznatih pisaca kako je izgledao njihov svet kada su imali petnaest godina
Teofil Pančić: Sa petnaest treba želeti drsko
Dobro je imati petnaest godina, jer kad imaš petnaest, tada još rastete i ti i svet; kasnije će u nekom trenutku tvog života svet stagnirati, pa početi da se smanjuje, a na kraju ćeš ti iskopneti i nestati, usred ravnodušnog sveta. Ali, to će biti kasnije. Kada sam imao petnaest bio sam neprestano i gladan i žedan i željan svega, dakle života, muzike, knjiga, opijata, ljubavi, tela, duha, razgovora, stihova, zavođenja, malih tihih zavera, noći do jutra. Gutljaja i zalogaja slobode, te čarobne droge. Onda sam prestao da imam petnaest ali, pravo da vam kažem, ostatak svog života posvetio sam utoljavanju tih žudnji jednog petnaestogodišnjaka, koje su po prirodi stvari neiscrpne. Zato je važno ko si i kakav si sa petnaest, jer ako ne umeš da želiš ili ako pogrešne stvari poželiš, nećeš imati ni šta da ispuniš ni šta da propustiš. Sa petnaest treba želeti mnogo i želeti drsko, ili ćeš zauvek ostati da se jalovo motaš po prizemlju života, tust i obeskriljen i kao kakav nadrkani dvorišni petao.
Miljenko Jergović: Biti ružan na pankerski način
Bio sam divlji, nesretan i vrlo ambiciozan kad mi je bilo petnaest. Čitao sam Dostojevskog i Džojsa, a emocionalno sam bio na nivou sedmogodišnjeg djeteta. Žudio sam za suprotnim spolom i bio uvjeren da nema te žene kojoj bih se mogao svidjeti. Slušao sam pank muziku i bio sam nesretan što nisam ružan kao panker, nego sam ružan na neki glup način. Bio sam savršeno neuravnotežena, hormonizirana antropoidna bomba. Nakon što bih se napio, mamurluci su mi trajali po dva dana. Tako je to bilo.
Ivan Ivanji: Mislio sam kako da do sutra ostanem živ
Petnaesti rođendan sam slavio... hm, slavio? – imao sam ga 24. januara 1944. u Novom Sadu. Sredinom aprila te godine su me uhapsili. Dva odrasla, brkata mađarska policajca sa bajonetima na puškama, vodili su me kroz Novi Sad, preko glavnog trga, sve do sinagoge u Futoškoj ulici, a ja sam bio strahovito ponosan. Osvrtao sam se, da li me neko vidi... U prvim logorima u Subotici i u Baji još sam smatrao da je sve to "vrlo interesantno". U Aušvicu, u koji sam stigao 6. juna 1944. – znači star petnaest godina, četiri meseca i deset dana – nisam više imao snage za bilo šta drugo nego da pokušam da do sledećeg dana, sledećeg časa, ostanem živ, a pošto mi je taj podvig uspeo do sada, do moje osamdeset i pete, više ništa strašno nije moglo da mi se dogodi. Kako je svet izgledao petnaestogodišnjem logorašu pokušao sam da ispričam u nekoliko knjiga i pripovedaka. U nekoliko rečenica ne umem.
Oto Oltvanji: Učili smo napamet filmsku enciklopediju
Za moje drugare i mene, film nikada nije bio puko ubijanje vremena. Zato smo, kad smo imali petnaest godina, u nedostatku sveznajućeg interneta, napamet učili zagrebačku „Filmsku enciklopediju“, koju su te 1986. godine sastavili filmski kritičari i znalci iz čitave Jugoslavije. Jedini problem bio je što je izdat samo prvi tom, od A do K, tako da smo patili jer smo uskraćeni za filmografiju, na primer, Sema Pekinpoa. Ali, najlepše od svega, nije sve bila suva teorija. U praksi smo, u nedostatku digitalnih formata, na video-kasetama gledali ceo Hičkokov opus, kompletnog Džejmsa Bonda i sve epizode „Montija Pajtona“, dok ih nismo zapamtili kadar po kadar. I dalje u glavi držim većinu tada pročitanog i pogledanog.
Slobodan Tišma: Šećer – voleo sam priče o skitnicama i pijancima Džeka Londona
Kada sam imao petnaest godina živeo sam sa roditeljima i mlađom sestrom u ulici Pavla Papa u Novom Sadu. Stanovali smo na prvom spratu u dvospratnoj kući sa erkerima, odmah iza prodavnice Mlinotehne, koja se nalazila na samom uglu Pavlove i JNA ulice. Bilo je to 1961. godine. Baš sam završio osnovnu školu. Pubertet. Užas! Fizički sam se promenio, lice mi se izobličilo, nos se izdužio, oči upale. Nešto nije bilo u redu sa mojim osećanjem sebstva, ali razum je ostao netaknut, kontrolisao sam situaciju, iako je bilo stravično teško. Kada si mlad možeš svašta da izdržiš. Roditelji su primećivali da imam nekakav problem, ali ja sam odbijao da se otvorim, da im kažem šta mi je. Sve sam to pregurao sam, bez ičije pomoći. Srećom, potrajalo je samo dva-tri meseca, tokom leta, već u avgustu sam se normalno osećao i bio sam u stanju da nastavim školovanje. Upisao sam se u gimnaziju Jovan Jovanović Zmaj. Nisam se družio ni sa kim. Kada bih se vratio iz škole, sedeo bih u dnevnoj sobi za stolom na kom su bili poređani udžbenici, ali nisam ništa učio. Istrajno bih posmatrao na suprotnom zidu reprodukciju slike “Žute ruže” Peđe Milosavljevića. Na gramofonu se vrtela moja omiljena ploča sa koncertom za violinu i orkestar d-mol Henrika Vijenjavskog. Iza mene se nalazio kredenac sa kućnim bifeom u kojem je bilo raznih likera: ajer-konjak, maraskino, kruškovac, čokoladni liker, šeri-brendi. Cevčio sam šeri-brendi, dok roditelji nisu otkrili zlodelo i sve stavili pod kontrolu, tojest pod ključ. Nije me toliko privlačio alkohol, koliko sladak ukus šeri-brendija. Bio sam zavisnik o šećeru. Inače, u to vreme moja omiljena literatura bile su priče o skitnicama i pijancima Džeka Londona, u kojima se baš govori o averziji prema slatkom.
Kikindske novine, 11. oktobar 2013.