Ono u čemu je Mića Vujičić najuspešniji jeste da ispreplete stvarnost i fikciju tako dobro da se na koncu pripovedač i likovi čine čas kao stvarni, odnosno osobe na koje je moguće referirati u stvarnosti, a ponekad kao književni likovi. Igranje sa stvarnošću, sa vremenom, kako onim pripovednim, u kojem se pripovetke odvijaju, tako i onim iz kojeg se pripoveda, koje je, dakle, bliže čitaocima, čine ovu knjigu nekom vrstom postmodernističke refleksije o pisanju. A kako je postmoderna u svom najljućem zamahu završena još pre tridesetak godina, i ova autorska pozicija svedoči o nekoj vrsti nostalgije koja je neumitno povezana sa Vujičićevim autorskim rukopisom. "Ronjenje na dah" je jedna od prvih knjiga koja izlazi 2014. prozne godine i sasvim sam siguran u to da će se naći među naslovima koje bi valjalo da zapamtimo.

Vladimir Arsenić, E-novine

****

Stvarnost sa svih strana nadolazi iz ove kratke proze, a sve što je trenutno, aktuelno, ono sada i ovde, uvek je propušteno kroz filter sećanja. Posle "Oštrog starta", Mića Vujičić je objavio zbirku pripovedaka koja se može čitati i kao specifični roman fleksibilne strukture.

Marija Nenezić, RTS

****

Briljantnost detalja, crpenih iz anegdota koliko i iz filmova, iz kazivanja drugih koliko i iz piščeve mašte ovu knjigu drži u susedstvu autofikcije i dnevničke proze, u prostoru disperziranog daha svakodnevnice. Zbirka ulančanih minimalističkih priča o mladom piscu i njegovoj vremešnoj tetki, njihovim svakodnevnim ritualima i ljupkim opsesijama.

Vladislava Gordić Petković, BLIC

****

Simbol pripovedačeve ograničenosti duhovnom hermetičnošću prostora i Martinim pravilima jeste špijunka na ulaznim vratima stana - pripovedačeva sigurnosna alternativa. Gledanjem kroz nju, on ostvaruje distancu koja je preduslov za promišljanje.

Aleksa Nikolić, NOVA MISAO

****

Čitaoci koji su upoznati s fikcionalnim svetom Oštrog starta neće osetiti izmenu prostornog modela. Ovde ne mislim na lokaciju per se, već pre na izvesno spiritualno određenje čije koordinate u Ronjenju na dah postaju konstante. Vujičićeva realizacija ovakvog narativnog plana izvrsno je izvedena, što još interesantnijom čini činjenicu prethodnog pojavljivanja jednog broja priča u časopisima i raznovrsnim antologijama, u dosta nepravilnim vremenskim razmacima. Kao da je fikcionalni svet Vujičićevog romana nastajao u sinhronizovanoj strategiji sa svetom njegove knjige priča (...)

Mogla je knjiga Miće Vujičića lako biti i roman. Bilo je elemenata koji su je kvalifikovali za takvu izmenu odrednice; uz manje napore to se moglo učiniti. Ronjenje na dah ipak nije roman, i to je dobro. Ne za knjigu samu, već za literaturu godišnje teško opterećenu knjigama na kojima nekim pustim čudom piše da su romani. U rangu ona tri prošlogodišnja romana (Albahari, David, Horvat, ne tvrdim da ih na spisku onih koje nisam pročitao nema još toliko), stoji i knjiga priča Miće Vujičića, braneći pripovednu prozu, nevoljenu od izdavača i poluzaboravljenu od čitalaca, majstorski tekst autora koji će svoje najbolje knjige tek napisati.

Srđan Srdić, POLjA

****

Autor pripoveda o ličnim i porodičnim temama pojedinaca čiji su životi staloženi, ali im potreba za promenama i zaranjanju u dubinu uz ronjenje na dah nije strana. Stoga se i ove priče čitaju sporo i iz svake izbija neka vrsta neočekivanosti. Tematski gledano, one obrađuju suživot pripovedača-protagoniste i Marte, tetke njegovog oca, kombinujući antipode mladosti i starosti, nevinosti i iskustva, te merenja vremena uzdisajima i satima. 

Dragan Babić, POVELJA