Čikaško-beogradski filmski reditelj Vuk Mitrović, čiji se film „Pre-selected“ našao u trci za nezavisnog Oskara, govori za „Feral“ o svojoj filmskoj poetici, rediteljskom školovanju u Americi, Martiju Misteriji, Georgeu Clooneyu, te otkriva kako je zahvaljujući Bruce Leeu postao prvak Srbije u taekwondou 

Vuk Mitrović je rođen u Beogradu 1971. godine. Studirao je hemiju u rodnom gradu, da bi 2001. godine otišao u Ameriku i tamo ostvario svoj „američki san“. Diplomirao je filmsku režiju na Columbia koledžu u Chicagu i postao reditelj čiji je kratki film „Pre-selected“dobio ugledno priznanje. Ovaj zanimljivi čovek i svestrani umetnik, kome čak ni borilačke veštine nisu strane, opisao nam je svoj filmski put do Chicaga, sve sa jednim raskupusanim primerkom Martija Misterije u ruci – stripom koji je, izgleda, zaista sasvim misteriozno naslutio mnogo toga još onog davnog leta 1982. kada se našao u Vukovoj kući. No, krenimo redom...

Vuče, na portalu američkog filmskog kanla IFC vaš film „Pre-selected“ proglašen je za najbolje ostvarenje meseca što znači da ste u trci za nezavisnog Oskara ili „Independent Spirit Awards 2007“. O čemu se radi u vašem kratkom filmu? 

Svi moji filmovi bi mogli da se opišu kao priče o stanjima ljudske duše. Kada to kažem, ne mislim na neke nadrealne umetničke instalacije koje srećem svuda po Evropi, a u Zagrebu posebno; nego pre svega mislim na male ljudske priče koje pokreće neka od osnovnih ljudskih emocija modernog društva. To su zaljubljivanje, ljubomora, raskidi, smuvavanja, preljuba, emotivna osveta, unutrašnji nemir… Znači, glavne teme koje srećemo u većini drama, ali i u svakodnevnom životu. Konkretno, “Pre-selected” je priča o paru koji je u dugoj vezi, protkanoj mnogim krizama, usponima i padovima. Jedne večeri, par dobije misteriozni telefonski poziv. Ženski lik u filmu pretpostavlja da to opet zove sekretarica njenog muža i počinje da pokazuje otvorenu ljubomoru. Muški lik naravno to negira i ubeđuje je da je u pitanju pogrešan broj, ali kasnije i on počinje da je optužuje da je možda, u stvari, njen bivši muž. I tako u krug, kreće da se otvara Pandorina kutija u odnosu tog jednog para. Na kraju, kao i u većini veza, povod je trivijalan, običan tele-marketing telefonski poziv, ali dobar izgovor da se iskoristi kao emotivni ventil, pa se svom partneru svašta sune u lice.

IFC kanal se zapravo bavi nezavisnim filmom?

Kao prvo, veoma sam počastvovan ovom nagradom, pre svega jer je dobijena u
konkurenciji sa neverovatno velikim brojem filmova. Kao drugo, IFC kanal je jedan od najznačajnijih independent kanala na svetu, pod ruku sa Sundanceom. Ova nagrada otvara mnoga vrata, možda čak i na IFC, jer oni planiraju snimanje velikog broja TV serija po ugledu na HBO. Nezavisni filmski kanal IFC lansiran je 1994. godine kao prvi kablovski program u potpunosti posvećen nezavisnom filmu, dvadeset četiri sata dnevno, bez komercijalnih reklama. U međuvremenu, IFC je počeo da se bavi i samostalnom produkcijom i distribucijom nezavisnog filma.

Zajedno sa vešću o uspehu vašeg filma „Pre-selected“, došla je i vest da ste potpisali ugovor, te da pišete filmski scenario baziran na stripu „Marti Misterija“?

Neokliko godina sam bio u “poteri” za Alfredom Catellijem, orginalnim autorom. Konačno, ugovor je potpisan sa SAF Comics - Strip Art Features, koji su zastupnici Alfreda Castellia. U aprilu 2008. ćemo pokušati da prodamo scenario holivudskim studijima, a možda i nekim manjim, nezavisnim kompanijama.
Naravno, jedan od uslova prodaje je da film bude u mojoj režiji. SAF Comics ima dosta iskustva s prodajom stripova koje zastupaju, upravo su prodali prava za popularni strip Dilan Dog, tako da je snimanje filma po istoimenom stripu na pragu. Dilana Doga će glumiti Brandon Rough, poznatiji kao “novi” Superman.

Kako ste došli do toga da radite baš Martija Misteriju? Da li je to vaš omiljeni junak? Izjavili ste da radite baš onu epizodu Misterije koju pamtite iz detinjstva.

Potpisao sam tzv. "opciju" za scenario baziran na stripu Marti Misterija. Tačnije, to je adaptacija samo jedne epizode stripa, i to baš one epizode koju pamtim još iz detinjstva, kada sam i kupio originalno izdanje, tamo negde 1982. godine. Na pregovore za potpisivanje ugovora poneo sam i moje “raspadnute” primerke stripa iz osamdesetih. Mislim da je to bilo presudno da dobijem tzv “opciju”.

O kojoj epizodi Marti Misterije je reč?

Nažalost, moraću da budem malo tajnovit, što zbog umetničkog sujeverja, što zbog copyright obaveza. Reći ću samo da je to jedna od najpoznatijih i najboljih epizoda koju svi fanovi Marti Misterije odlićno pamte. Takođe, to je jedna od prvih epizoda iz serijala.

Koga američkog glumca vidite kao idealnog za ulogu Martija Misterije?

Scenario i budući film su, pre svega, o negativcu iz stripa! Za tu ulogu je savršen George Clooney. Znam da zvuči pretenciozno, ali ako uspem da script doturim g. Clooneyu, gotovo sam siguran da će mu se uloga dopasti. Do sada se moja tvrdoglavost i samouverenost uvek isplatila, nadam se da će i ovog puta dati rezultate.

Vi ćete oživeti strip junaka. Koja su pravila kojih se kao scenarista morate držati da bi to zaista bio Marti, onaj koga će, ukoliko ne grešim, gledaoci očekivati da vide kad sednu pred platno?

Kao što rekoh, negativac iz stripa je glavni junak. To će biti nešto lakši posao, jer je taj lik i u stripu vrlo filmičan. Ekranizacija samog Martija je daleko odgovorniji posao posebno za jednog Evropljanina za koga je Marti Misterija uzdignut do božanstva. Srećom, ljudi iz SAF Comicsa su vrlo rigorozni prilikom prodaje prava za svoje strip junake, pa se nadam da ce održati prihvatljiv nivo produkcije kada budu ponudili Martija hollywoodskim studijima.

Snimili ste desetak kratkih filmova. Da li ste već sarađivali sa nekim od holivudskih glumaca?

Radio sam sa nekoliko glumaca iz Hollywooda, tako reći nižeg ranga. Najpoznatiji među njima je svakako Richard Licata, popularni glumac iz serija «That 70s Show» i «Two and Half Men».  Tu su još Mike McNamara iz «Barber Shop-a» i Peter Onorati iz «Sex and City» and «Boston Legal».

Za film adaptirate i pozorišni komad Naomi Wallace. Da li biste nam rekli nešto o spisateljici i komadu?

Pored ovog scenarija, upravo sam dobio prava i za adaptaciju jedne pozorišne predstave, koja je bila dosta popularna u USA. Komad je napisala Naomi Wallace, jedna od najcenjenijih američkih pozorišnih pisaca novije generacije. Ona je dobitnik McArthur Fellowship nagrade, koju jos zovu i Genius Award. Ona je veoma interesantna osoba i privatno, jer je u žešćem sukobu sa vladajućom klikom u USA. Sukob je kulminirao prošle godine, kada ju je, dok se vraćala sa Kube, National Security zadržao na ispitivanju vise od ;etiri sata, postavljajući razna glupa pitanja, proglašivši je komunistom. Još smešnije u celoj priči je to da su joj pokazali dokaze s «Wikipedie» o njenom «neprijateljskom» delovanju. Trenutno živi i radi u Engleskoj.

Koliko je teško snimiti film u Hollywoodu?

Teško je. Konkurencija je ogromna i tačno je ono što se priča  - da obično dobijete jednu šansu. Pre svega mislim na hi-end produkciju. Ako je ne iskoristite, i ne vratite makar uložen novac, male su šanse da će vam dati drugu priliku. O tome su pričali i Emir Kusturica i Srđan Dragojević po povratku iz Hollywooda. Za razliku od ostalih balkanskih režisera, ja nekako dolazim iznutra, ja sam američki đak koji polazi od nule. Reditelji iz Evrope dospeju do Hollywooda preko većih evropskih nagrada i preporuka, pa se od njih mnogo očekuje. Moj put do prvog dugometražnog filma će biti mnogo sličniji putu Gorana Dukića i njegovog filma «Wristcutters», jer i on je na neki način američki đak i snimio je američki film.

Da li pratite filmove koji dolaze sa exYU prostora?

Pratim koliko stignem. U Srbiji se oduvek više snimalo, pa odande i dobijam više filmova. Dopao mi se «Sutra ujutro» Olega Novkovića. Sjajna «mala» priča i odlični karakteri. Očekujem dosta od Dragojevićeve «Aždahe». Želim da pogledam Sviličićevog «Armina». Rajko Grlić mi je rekao da snima erotsko ljubavnu dramu u Zagrebu, to može biti interesatno...

Otišli ste iz Beograda 2001. godine. Da li to ima veze sa razočarenjem u petooktobarske promene ili ne?

Nema. Više je bio splet okolnosti. Naravno da sam svih tih godina bio politički uključen i to kao žestoki borac protiv Miloševićevog režima. Nakon konaćnog pada istog, pomislih da Srbija ostaje u boljim rukama, a onda je ubijen Zoran Đinđić. Da je on ostao živ, 5. oktobar bi doživeo potpuni uspeh. Ovako, stvar je krenula unazad, čini mi se.

Kako vam Srbija izgleda iz Chicaga? Kako vam je Chicago izgledao iz Srbije?

Chicago sam samo znao iz američkih detektivskih filmova. Zaista je takav grad, pravi mega city sa devet miliona stanovnika. Jedan je od najlepših američkih gradova, tu nema dileme. Nažalost, taj tzv. «midwest US» oskudeva u umetničkim genijalcima, pa je grad malo više za bogate advokate i lekare u kasnim pedesetim. Chicago ima sjajne škole, pa je to ono što sam i uzeo od njega, a onda je došlo vreme da se ide dalje. A Srbija ko Srbija - stalno se zamajava nekim granicama, zastavama i pasošima. Igranci nikad kraja, tako da se Srbija svela na obavezno turističko mesto u mom kalendaru, gde se svrati na porciju dobre hrane i posetu roditeljima i prijateljima. Naravno, Srbija me privlači filmski, želeo bih da snimim film tamo u dogledno vreme.

Jeste li se u Beogradu bavili filmom? Da li ste bili na beogradskom Fakultetu dramskih umetnosti?

Davnih devedesetih sam upisao Prirodno-matematički fakultet u Beogradu i to Hemiju za istraživanje i razvoj. Srećom, to nije išlo, pa sam na kraju završio na mojoj prvoj ljubavi – filmskoj režiji, ali u Americi. Režiju kod nas nisam ni pokušao da upišem, jer me je kao tinejdžera prepala sekretarica na Fakultetu dramskih umetnosti, ili šta god da je bila tada, kada sam bio na razgovoru oko potencijalnog upisa i prijave. Jednostavno mi je objasnila da na režiji primaju samo njih pet godišnje, da je jedan od njih super talenat, a ostala četvorica s “pedigreom”. Mene nije videla ni u jednoj od tih grupa, pa me je lepo ubedila da ni ne pokušavam. Konačno, krajem veka odlazim u Ameriku i nakon faze privikavanja i sakupljanja para, konačno upisujem filsmku režiju na Columbia College Chicago, te 2004. godine. U Beogradu sam samo snimio dve TV reklame za časopis “Računari”, krajem devedesetih.

Pronašao sam podatak da imate nekoliko hobija. Bavite se dizajnom i fotografijom, ali je naročito zanimljiv podatak da ste nosilac crnog pojasa u taekwondou. Kakav je to sport? Kako ste se našli u njemu?

Za sve je kriv Bruce Lee kasnih sedamdesetih. Nisam izlazio iz bioskopa tih godina, a najčešće sam gledao baš Bruce Leea. Počeo sam da treniram taekwondo 1985, ubrzo postao prvak Srbije, a nekoliko godina kasnije otvorio i svoj sportski klub. Borilačke veštine će naći svoj kutak u svakom mom filmu, a i u jedan kratki film sam ubacio jednu komičnu borilačku scenu za koju sam sam radio koreografiju. Publika jednostavno obožava borilačke scene, ako su stilski dorađene i pametno dozirane. Pogledajte samo šta je uradio film Kill Bill s tom materijom.

(Feral Tribune, 4. januar 2008)