Nin (proza)
Patrik Modiano, Nobelovac!


Francuski književnik Patrik Modiano dobitnik je ovogodišnje Nobelove nagrade za književnost


Tražiću te dok ne nestanem

„Čudnovati ljudi. Od one vrste što u svom prolasku ostavlja tek trag u obliku pare koja se brzo raspršuje“, zapisuje Modiano u romanu koji mu je 1978. doneo „Gonkurovu nagradu“. Potraga za misterioznim likovima u središtu je njegovog opusa

Rejmon Keno držao je Patriku Modianu časove geometrije. Popodne bi prošetali pariskim ulicama. Stariji pisac, koji ga je učio odnosima geometrijskih tela (površina, linija, tačka), rekao bi mu, na primer, kako je gledao vestern u kom prisustvujemo obračunu na život i smrt između Indijanaca i Baskijaca. (Začudilo ga je prisustvo Baskijaca!) Modiano je posle tragao za filmom po zaboravljenim uglovima grada; bio je to Karavan prema suncu. U autobiografskom romanu Rodoslov kaže: „Kenoov osmeh. Napola gejzir, napola čegrtaljka.“


Nobelov komitet je sasvim precizno opisao književni opus Patrika Modiana u svom kratkom saopštenju. Šezdesetdevetogodišnji francuski književnik zaista jeste majstor kada se govori o „umetnosti sećanja“: tridesetak proznih dela najčešće sumira neverovatne sudbine koje je obeležila okupacija. Čitalac koji bude želeo da odmah otkrije deo tog sveta trebalo bi da otvori Rodoslov (Un pedigree), kratku i sjajnu autobiografsku knjigu u kojoj jednostavno nabraja ljude iz okruženja svojih roditelja. 


Otac-crnoberzijanac (koji na kaminu sobe drži višetomno Pomorsko pravo jer planira da sagradi naftnu platformu u obliku cigare)  i majka-glumica (manja uloga u pozorištu „Ambigi“ u Bijeduovom komadu Kako ide svet, gospon? Klima nekako, gospon). Pa pripovedačev deda, poreklom iz Soluna (jevrejska porodica koja se iz Toskane doselila u Tursku), ili Ruskinja Galina Orlov, iz okruženja Modianovog oca („Ne baš podzemlje, ni sasvim polusvet“). Galina je kao mlada emigrirala u Ameriku, plesala na Floridi, srela smeđeg, onižeg muškarca čija je postala ljubavnica (izvesni Laki Lučiano). Tokom okupacije živela je u Parizu, sa nekim Čileancem, „sekretarom poslanstva“, da bi 1948. izvršila samoubistvo...


Mnogi su se iznanadili kada je „Gonkurovu nagradu“ za 1978. godinu osvojio relativno mlad i nepoznat francuski pisac – piše na koricama nagrađenog romana pod naslovom Ulica mračnih dućana, objavljenog pre trideset četiri godine u petnaestom kolu kultne edicije Zlatka Crnkovića „Hit“. Privatni detektiv izlazi iz posla, ali odlučuje da zadrži kancelariju. Njegova arhiva, svi ti imenici i godišnjaci, najuzbudljivija su knjiga, jer su u njima zapisani mnogi likovi, predmeti i iščezli događaji. „Ja sam na tragu“, kaže neko. „Na tragu?“ „Da. Na tragu svoje prošlosti.“


Noviji romani Patrika Modiana, u izdanju „Stubova kulture“ Predraga Markovića i prevodima Mirjane Avramović-Ouknin, pokazuju nam da je traganje jedna od ključnih reči ove tihe proze. Pisac gotovo uvek ide za nekim čudnim likom iz prošlosti, za sudbinom na koju je senku bacio Drugi svetski rat, nestajući pritom i sam u lavirintu koji stvara. (Rupert Tomson dobro opisuje u Gardijanu taj efekat-dvorane-ogledala.) Modianovi junaci okruženi su emigrantima, diplomatama, kriminalcima, trgovcima, špijunima, policajcima, glumicama, piscima i raznim sumnjivim, šarenim tipovima koji se smucaju mračnim, tihim ulicama, s nekom porukom, kovertom, starom fotografijom ili ceduljom u ruci. Istorija pritom uvek pritiska priču, ali se istorijske ličnosti uvode obazrivo i tiho. Kao u Rodoslovu: „Kada se vratio na Kej Konti, saznao je da je njegov „ford“ sakriven u jednoj garaži u kvartu Neji, rekviriran za višijevsku miliciju u junu i da su u tim kolima, čija je karoserija bila izbušena mecima i koja je policija zadržala za potrebe istrage, likvidirali poslanika Žorža Mandela.“ 


Mića Vujičić (Nin, 16. oktobar 2014.)


петак, 5. децембар 2014.

What is Novi Sad (ili protiv rupa u sećanju)"Na šta je moja generacija računala u ovom gradu?", pit
петак, 17. октобар 2014.

Francuski književnik Patrik Modiano dobitnik je ovogodišnje Nobelove nagrade za književnostTražiću
недеља, 28. септембар 2014.

Kap po kapOgnjen Spahić: Puna glava radosti, Nova knjiga, Podgorica, 2014.Umire bilje, umiru laste,
петак, 29. новембар 2013.

Žalost je vertikalnaDžulijan Barns: Nivoi života, prevela sa engleskog Bojana Vujin, Geopoetika"Izg