Lovorike i trnje

Rukopisi se potpisuju šifrom

Da li su danas poznati pisci nekada slali svoje prve rukopise na konkurse i pod kojim šiframa? Otvaramo koverat sa rešenjem...

Otkad postoji imejl, konkursi za najbolji neobjavljeni rukopis često sadrže napomenu: tekstove slati klasičnom poštom. U dobra stara vremena, priče i pesme spremne za takmičenja morale su da budu potpisane šifrom i spakovane u jednoj koverti, dok je rešenje šifre bilo sakriveno u drugoj. Sećate se?

„Da. Kada sam imao šesnaest, sedamnaest, osamnaest godina slao sam svoje priče i pjesme na razne natječaje i konkurse širom Jugoslavije, one pod šifrom i one koji nisu pod šifrom”, kaže za Blic knjigu Miljenko Jergović.  Često je dobijao neke nagrade. „Nikada nisam slao pjesme ili priče pod svojim pravim imenom. Imao sam dva pseudonima: Andrej Liščar i Javor Rejc, tako da su i nagrade glasile na te pseudonime, i vjerojatno bi se po nekim boljim arhivima i dokumentacijama u Srbiji, Hrvatskoj, Bosni i Hercegovini mogli naći i brojevi književnih časopisa sa objavljenim i nagrađenim tekstovima te dvojice danas nepostojećih, nikad ostvarenih pisaca. Nakon što mi je 1988. objavljena prva knjiga, upokojio sam svoje heteronime i više nisam objavljivao pod tim imenima. Do danas ih nigdje nisam javno ni spomenuo.”

Semezdin Mehmedinović kaže da se zapravo ne seća tih konkursa, ali misli da je to bilo srećnije vreme za književnost, jer se lako objavljivalo. Honorari su uredno isplaćivani, a ukupno ekonomsko stanje bilo bolje. „Ja se sjećam slanja prvih radova u časopise i radosti kad bi oni bili objavljeni”, objašnjava Mehmedinović.  „Objavljivanje je bilo nagrada, i honorar. Zapravo, nemam neko iskustvo s pravim nagradama. Kad sam služio vojsku, u JNA, dobio sam nagradu za prvu knjigu. To je bilo 1985. godine. I onda sam pobjegao iz kasarne da pokupim tu nagradu, u Trebinje. Tamo sam ostao tri dana.” Kaže kako je bio siguran da ga čeka kazna za beg, ali da se ništa nije dogodilo. Niko od oficira nije primetio da ga nema. „Bezazleno iskustvo, ali istina je da se meni, nakon svih godina, ponavlja san u kojem se vraćam u kasarnu i užasnut sam zbog kazne koja me tamo čeka.”

Srđan V. Tešin napominje da je prošlo više od dvadeset godina otkako je poslednji put učestvovao na literarnom konkursu. Zapravo, dvaput je u životu slao pesme, jednom priču i sva tri puta osvojio prvo mesto. „Najdraže mi je bilo kada sam konkurisao pod imenom svog najboljeg druga i osvojio prvu nagradu. Direktor njegove škole tad je ponosno rekao: Ako nam dvojkaši ovako pišu pesme, kako li nam tek pišu vukovci”, seća se Tešin, koga su kasnije zamalo izbacili iz škole. Naime, pomerio je Titovu sliku da bi na zidu učionice napravio mesta za dijapozitive.

(Blic, 8. februar 2015.)